Publika je već zavolela seriju U klinču u kojoj igrate uspešnu poslovnu ženu, brižnu majku. Serija je porodična i mnogo govori o roditeljstvu. Šta o tome možemo da naučimo od Mire Kovač?
– Možemo da naučimo da žena može i treba da bude i uspešna i samostalna i da ne treba da sluša muža. Izvini. Nikola Kojo mi glumi supruga, dosta duhovito. Meni je u toj seriji najlepši bio rad sa tom omladinom koja je tako divna, puna energije. Mislim da je zaista vreme da završimo sa patrijarhatom na našim prostorima, da žene prosto dobiju i prostor koji zaslužuju i priznanje toga što rade. Vreme je za jednakost polova.
Rekli ste da se u svakoj Vašoj ulozi prepoznaje deo Vas, Vaše ličnosti. U tom smislu šta ste pozajmili Miri Kovač?
-Pa to što sam ja malo mangup u životu čini mi se. Meni je u toj seriji najlepši bio rad sa omladinom koja je tako divna, puna energije. Ćerku mi igra fantastična mlada glumica Anita Ognjanović i Vojaž je pokazao toliko talenta za glumu. Prava poslastica su mi bile i scene sa Draganom Mićanovićem. Tako da eto zaista sam uživala u dobrim partnerima.
U potpuno drugačijem svetlu gledamo Vas u novoj predstavi Beogradskog dramskog pozorišta, Tramvaj zvani želja u režiji Lenke Udovički. Ulogu Blanš uporedili ste sa vožnjom rolerkosterom. Zbog čega?
-Samo zato što ta žena dolazi slomljena sa više tajni, a pritom je zaljubljena u lepotu, u poeziju, volela bi da je svet bolji nego što jeste. Iz scene u scenu imam dosta zahtevnih momenata jer koliko god svi mislili da ona voli iluzije pa ona možda nije iskrena, ja mislim da je ona tu možda najiskrenija, zato što ona sve ispriča kad mora.
To Vam je jedna od najtežih uloga?
-Meni sigurno jeste, da. Jer ja nisam dugo radila u pozorištu, dvadeset godina. Imala sam samo jednu ulogu u Orestiji u Šekspirovom Globu, igrala sam boginju Atinu. Bila sam u panici jer sve smo radili na engleskom i mislila sam da će svi imati akcenat, a onda sam shvatila da samo ja imam akcenat, ali su rekli da boginja Atina ima kvalitet nekog drugog sveta. I onda pre dve godine kad sam došla ovde i krenula da igram u predstavi Sumrak bogova Jagoša Markovića, zatim Tiho teče Misisipi Ivice Buljana i ovo je sad nekako prvi projekat u kome sam imala fantastičnu priliku da prođem kroz ceo proces.
Imala sam veliku sreću da je to režirala Lenka Udovički. Uz mnogo ljubavi s njene strane i takođe uz mnogo ljubavi Radeta Šerbedžije, mog profesora glume koji je dolazio na probe, uspela da osvojim jednu tako tešku ulogu.
Zanimljive su Vaše pripreme za uloge. Recimo za ulogu u seriji Novine pisali ste sve što ostali likovi govore o Vašem. Kada igrate neku epohu odlutate u to vreme kroz knjige, muziku, filmove. Kako ste se pripremali za ulogu u klasiku Tenesija Vilijamsa koju su igrale velike glumice poput Vivijen Li, Kejt Blančet?
-Čitala sam o životu Tenesi Vilijamsa. Ima dosta podataka koji ukazuju na to da njegovo životno iskustvo ustvari ima dosta veze sa ovom pričom.
Onda sam čitala isto šta Tenesi Vilijams priča o svojim dramama. Ima jedan čaroban intervju koji je on sam sa sobom napravio i to mi se jako dopada kad on kaže da on ne veruje u heroje ni u zlikovce nego da smo mi svi samo ljudi koji su u određenim trenucima života napravili dobre ili loše odluke i to ne samo svojom voljom nego i pod uticajem sredine u kojoj živimo, vaspitanja. Divnu stvar je takođe rekao da misli da nikada nije mogao da ne zavoli nekoga koga je zapravo razumeo.
I on isto priča da nas stalno zastrašuju, da nam stalno pokazuju put mržnje, da nam stalno govore da nam opasnost preti odavde ili odande i da to zatvara svaku mogućnost da mi pokušamo da razumemo i neku drugu stranu, neku drugu kulturu, neki drugi način razmišljanja. Stalno mislimo da smo mi ugroženi ili da smo samo mi u pravu, a Tenesi još davne četrdeset i neke priča o tome da kada bi se ceo svet okrenuo tome da se bolje vidimo i čujemo, da ne bi bilo ratova, da ne bi bilo mržnje, da bi mogli da budemo neka bolja verzija ovog društva.
Nedavno je na filmskom festivalu u Sarajevu serija Advokado u produkciji RTS-a i „Bosonoge” dobila nagradu za najbolju komediju. To je vrlo zanimljiva serija koja se poigrava i sa stereotipima i sa sitnim i krupnim nepravdama. Kako se boriti protiv toga danas, po Vašem mišljenju?
-U Srbiji samo humorom, nas humor ako ne spase ništa nas spasiti neće. Mislim da samo je Nikola Pejaković mogao da napiše jedan tako bezobrazan scenario koji se stvarno podsmeva svim našim manama i našem prostakluku, a da opet sve to ima toliko šarma i toliko duše i tu sam isto imala takvu sreću da mi je partner Ljuba Bandović, pa da sam imala prilike da glumim sa divnom Mirom Banjac, Jasnom Đuričić i Mirom Karanović, tako da smo zaista bili super ekipa.
Vraćate se u London gde živite nadamo se na kratko?
-Idem na manje od mesec dana. Sve bih negde da se odmorim, ali nema mi odmora još uvek. Vraćam se onda ovde u oktobru, imam još predstava. Radim debitantski film Dejana Radovanovića i onda radim drugu sezonu serije Šutnja sa Dadom Matanićem koji je režirao Novine. Onda se nadam da ću možda da se odmorim.
Kada Vas danas pitaju gde je Vaš dom, šta odgovarate?
-Pa dom je tamo gde su dragi ljudi. Da.
