Dramska umetnica Branka Katić ovo leto neće pamtiti po virusu korona nego po povratku srpskom pozorištu posle 20 godina. Ona će biti novi član postave predstave “Sumrak bogova” koja se već igra u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP). Nakon serije “Novine” i novog filma Dušana Kovačevića, dok iščekuje premijeru holivudskog hita “The King’s Man”, za Gloriju govori čemu je učila sinove Džoa i Luisa, koliko je društveno i ekološki odgovorna i u kakvom svetu bi volela da živi.
Vraćate se u srpsko pozorište komadom “Sumrak bogova” u BDP-u. Sa kakvim emocijama ulazite u srpski teatar posle dve decenije?
– Malo je neobično da se na pozorišnu scenu Beograda vraćam učešćem u predstavi koja već postoji, ali tako se desilo. Dobila sam poziv od reditelja koga volim i poštujem, divnog Jagoša Markovića, i nisam mogla da odolim izazovu. Kada sam pročitala komad Ivora Martinića i pogledala snimak predstave, uzbudila me šansa da postanem novi član izuzetne glumačke podele, u komadu koji govori o prošlim vremenima a tako nas snažno suočava sa gotovo preslikanim događanjima naše sadašnjice. Reč je o priči o usponu fašizma u Nemačkoj kroz prizmu jedne porodice, bavi se najmračnijim stranama ljudske prirode, ali takođe budi i spoznaju o tragičnim posledicama slepe želje za moći i raspadu porodice u kojoj nema ljubavi.
– Naizgled da. Mada ne bih zvala ovaj period “posle pandemije” jer opasnost od zaraze još vlada i uveli su obavezu nošenja maski u svim prodavnicama, što mislim da je u redu. Moramo svi i svuda još nekoliko meseci da budemo disciplinovani i strpljivi. Ovde nikada nismo imali policijski čas, to bi bilo sasvim nemoguće uvesti u društvu koje se odavno temelji na čvrstim demokratskim principima.
– Prošli smo razne faze. Od neverice preko osećanja klaustrofobije do raznih nesigurnosti, a onda smo ipak našli male prozore kreativnosti i mira, i čak smo uspeli i da uživamo u toj sporoj brzini koju su naši životi iznenada dobili. Čitali smo, gledali filmove, vežbala sam Gaga ples, popričala sa mnogo prijatelja po svetu koje ranije nisam imala vremena da pozovem. Brinula sam za svoju porodicu u Beogradu, što zbog virusa, što zbog potpune zabrane izlaska, jer znam koliko je i mala šetnja blagorodna u njihovim godinama, ali sve je prošlo dobro. Divno je bilo kada smo se ponovo zagrlili posle dugih meseci razdvojenosti.
Da li kod kuće razgovarate i na srpskom ili samo na engleskom i koliko svojoj deci ulivate znanja o srpskoj kulturi, tradiciji, jeziku?
– Moja deca vole Beograd i Srbiju i svoju porodicu i prijatelje. Oni su pre svega kosmopolite, nemaju predrasude o bilo kojoj drugoj naciji, znaju šta je dobro, a šta loše, demonstrirali su na protestima za zaštitu planete, dali su i svoju punu podršku pokretu za jednakost Afroamerikanaca, kao i našoj omladini koju je policija tako brutalno tukla tokom poslednjih protesta. Nikada ih nismo vaspitavali da misle da moraju biti samo jedno. Njihov tata je Englez italijanskog porekla, živeli smo u Americi, putovali po celom svetu, i smatram da su, kao i sva današnja omladina, mnogo zreliji nego što smo mi bili u njihovim godinama. Dopada mi se što su prirodno na strani ugnjetavanih, što imaju humanosti i saosećanja za druge i što nikada ne misle da su zbog svog porekla bolji od bilo koga drugog. Znaju da mama ima lepu karijeru u Srbiji i ponosni su zbog toga.
Kako vam izgleda Beograd sada kada mu se vraćate? Je li to i dalje vaš grad?
– Beograd je moj grad, kome se uvek vraćam sa radošću i uzbuđenjem. Neću ni trepnuti a opet ću veselo hodati lepim ulicama naše prestonice.
Izvor: Hellomagazin
