Video sam da su vrata odškrinuta, a kako sam naučio da koristim priliku, ušao sam kao u svoju kuću. Ionako sam direktor muzeja u Beogradu, pa računam da će radnici imati razumevanja za kolegu. Pošto u glavnom gradu ostajem samo jedan dan, svaki sat treba pametno iskoristiti.
Ceo ulazni hodnik okićen je licima meštana glavnog grada, mladih i starih, izboranih i tek rođenih, bezubih i njihovih zubara. Jedan ima bradicu kao Džingis-kan, izgleda da je on živi dokaz da su Inuiti poreklom od mongolskih plemena. Fizionomija svih lica je bogata i izražajna, duboka, sa porukom. Svi oni kao da tu, na ulazu, govore: Dobro došao u Nuuk!
Viktor Lazić u Lokalnom muzeju Nuuka
Dok sam tumarao u mraku, pokušavajući da otkrijem gde se pali svetlo, ugledala me je visoka lepa Dankinja, duge plave kose i širokog osmeha. Pročistila je grlo kako bih na nju obratio pažnju.
„O, dobar dan“, rekoh. „Kako ste? Šta radite ovde?“, upitah je u šali.
„Ja pokušavam da doručkujem u jutarnjoj pomrčini, a ti kanda pokušavaš da upališ svetlo?“, prihvatila je šalu i ponudila mi stolicu. „Ti si baš slobodan čovek“, primeti.
„Sloboda je osnova sveg života!“, rekoh. Odavno znam da ako pitaš za dozvolu, uvećavaš šansu da je ne dobiješ. Postoji bezbroj razloga zašto mogu da te odbiju ili odvrate, a to je mnogo teže kada si već zakoračio ka cilju. Neizmerno volim da posećujem muzeje širom sveta i uvek se oneraspoložim kada je neki zatvoren, jer znam da se možda nikada više tu neću vratiti. Često pokušavam da u muzej uđem na zadnja vrata, obavezno provirim kroz prozor, a pokatkad pronađem ključ koji su nemarni muzealci ostavili ispod tepiha na ulazu ili na nekom prozorčetu – u nadi da neće zameriti svom radoznalom i dobronamernom kolegi. 
Deo zbirke muzeja
„U svakom muzeju osećam se kao kod kuće!“
„Pa kada si već kod kuće, posluži se doručkom“, ponudi Dankinja i objasni da svetla smeju da pale tek kada započne radno vreme. To je baš suludo, pomislih, ali ništa nisam rekao. „Uzmi, posluži se kitovinom. A imam i foketinu ako je više voliš“, nutka me grenlandskim specijalitetima. Zamirisale su mi foke i kitovi, pa ne znam da li mi se jede, ili me hvata mučnina.
„Izvoli suaasat supu od foketine mešane sa malo mesa divljih ptica. Stavila sam unutra i pirinča i malo luka, bibera i soli. Trebalo bi da je ukusno! Ako nećeš, imam i kitovinu, jelo koje zovemo muktu. To je smrznuta koža i mast kita. Ali, to moraš da jedeš tako kako je skinuta sa kita, bez kuvanja, sirovo. Ima orašast ukus, dopašće ti se!“, ubeđuje me. Kao da sam došao u restoran, a ne u zatvoren muzej! Izbor je ipak pao na arktički boršč.
„Da li znaš da na Grenlandu žive najstariji kitovi i ajkule na svetu?“, tvrdi plavuša i objašnjava kako njihovi čukundeda-kitovi imaju po trista godina, dok su ajkule prave askurđel-babe, pošto žive i po pet stotina leta! Pokazuje mi prstom na prozor pored kojeg je dvogled. „Idi, zagledaj se malo u pučinu i kaži mi šta vidiš.“ Nisam dugo čekao, a džinovski repovi počeše da mašu iz vode kao da nas pozdravljaju.
„Prvi put vidim da neki muzej ima sopstvenu osmatračnicu za kitove“, rekoh.
„Da, najbolje mesto u gradu! Stalno su tu, vole naš muzej! Da li znaš da je rep kita kao otisak dlana? Svaki je drugačiji!“, i dodaje da tu blizu ima i ajkula. „Ove vode su jako pogodne za život. Pre nekoliko godina ribari su ajkule koje slučajno ulove tražeći drugu ribu, davali naučnicima. Ispostavilo se da je jedna došla na svet možda i pre petsto godina! Obično su teške oko hiljadu kilograma i mogu da plivaju i do 2.200 metara u dubinu! Naravno, kada je već preživela pola milenijuma, pustili su je da i dalje živi!“
„Manje znamo o sopstvenoj planeti, nego o svemiru“, rekoh razmišljajući kako li je svet izgledao kada je, hipotetički, rođena najstarija ovdašnja ajkula. To je doba Ming dinastije u Kini, Henrija VIII u Engleskoj, renesansa buja u Italiji… Naravno, veliki Okean nije izdao krštenicu, a sve starije dame uglavnom kriju svoje godine, tako da naučnici nisu baš saglasni oko ajkuline starosti, stotinak godina gore-dole, svejedno, daleko više od galapagoskih kornjača i u konkurenciji sa Metuzalemom. Istraživanja su vršena radiokarbonskom tehnikom, čija je tačnost 95 odsto. Analizirana su očna sočiva 28 ženki, a dve najstarije u ovom jednom istraživanju za koje su mi prijatelji naučnici dali podatke, utvrđeno je da su stare između 335 i 392 godine. Ostale su bile mlađe, istraživanja tvrde da su dočekale barem 272. Rođendan.
Proučavaju gene ovih životinja, naročito kitova, kako bi otkrili lek za dugovečnost.
(Prirodni lek protiv smrti poseduje samo jedna životinja za koju znamo, hidra. Naučnici tvrde da bi u savršenim uslovima verovatno mogla da živi neograničeno, pošto je sposobna da u potpunosti obnavlja sve svoje ćelije. Postoje živi biljni sistemi za koje se pretpostavlja da u kontinuitetu žive 80.000 do 100.000 godina).
„Ne bih ti ja volela da sam ajkula, pa koliko god da živim“, kaže mi plavuša. „Znaš li ti da one imaju svoj prvi seks tek između 134. i 156. godine?!“
Stare klizaljke kao deo zbirke muzeja
Baš u tom trenutku jedna devojka se pridružuje doručku i pita o čemu pričamo. „O seksualnom životu ajkula“, kaže plavuša, a meni bi neprijatno. Pridošlica se spremno uključuje u razgovor pouzdanim informacijama: „Znate li da kitovi imaju najveće testise na svetu? Svaki je težak više od jedne tone“, kaže kao da ih je lično merila na vagi. Vadi telefon i pokazuje nam fotografije mrtvih kitova i ajkula – to su ulovili pre nekoliko meseci!
Gledaju me tužne oči i obla njuška jadne ajkulice koja jedva da je omirisala ljubavnika; krv joj lije niz sluzavu tamnosivu kožu koja izgleda hrapava kao šmirgla. Grenlandski ribari imaju kvote – koliko svake godine mogu da ulove kitova i ajkula, i to rado koriste ne samo zbog zarade, već i zbog očuvanja viševekovne ribarske tradicije.
Sedimo za stolom koji umesto nogara ima ogromno egzotično kamenje raznih boja.
„Koji su ovo minerali, nadam se da nemaju uranijuma u sebi?!”, kažem.
„Ne brini, mada svetle u mraku, ne zrače mnogo. Stigli su iz raznih delova zemlje. A ima li i kod vas uranijuma?”, pita me plavuša.
„Ima, ima, kako da nema”, kažem, „samo nama je došao sa neba a ne iz zemlje!” Pogledaše me kao da sam lud, pa sam morao da objasnim da su nas bombardovali osiromašenim uranijumom.
Muzeji često poseduju i mini-restoran ili barem kuhinju, kao što je to ovde slučaj, kako bi zaposleni mogli sami da spreme ručak i da posluže goste, jer naći drugo mesto gde bi moglo da se ruča nije nimalo lako i često zahteva prelaženje velikih rastojanja.
„Da li i ti loviš svoju hranu?”, pita me na danskom devojka koja je tek došla, dok mljacka meso od jelena, a plavuša prevodi njene reči vadeći šerpice i tanjire iz kujne.
„Ne baš”, rekoh, zamislivši kako u „Maksiju” lovim viršle i suhomesnato. „A što pitaš?”
„Ona uvek lovi sopstvenu hranu. Spada u najbolje lovce u Nuuku, iako izgleda tako nežno”, kaže mi plavuša. „Inače je meleskinja, pogledaj samo kako je lepa!” Jeste lepa, mada joj je lice ravno, kao da ju je neko jutros kada se probudila udario tiganjem.
„Direktorka, postidećete me!”, bio je odgovor iz kojeg sam shvatio da sam ja to upravo jeo boršč od foketine sa glavom gradskog muzeja. Plavuša je ubrzo prešla na provodadžisanje: toliko je hvalila devojku, a pre svega njene veštine u lovu, ribolovu i rvanju, da bi je svaki Inuit već na pola tog hvalospeva zaprosio. A ja sam samo želeo da obiđem muzej…
„Čini mi se da bi joj te veštine baš dobro došle u Srbiji”, kažem, nemajući bolji odgovor na sve što sam čuo. Zamišljam kako je dovodim da upozna moju majku i oca. Već vidim, prelazi mi preko kućnog praga sa puškom preko jednog ramena i mrtvim moržem preko drugog, kojeg baca na trpezarijski sto kao dar svekru i svekrvi. Bujna mašta već zamišlja život sa njom u Beogradu: otišla je u lov pod Avalu, pa upucala nekog lenjoguza koji je spokojno roštiljao u travi.
Verovatno bih ubrzo morao da je vadim iz zatvora. Meleskinja inače ne ume da bekne ni jednu jedinu reč engleskog jezika. Iako dosta toga i sam razumem, njena direktorka sve uredno prevodi, a čim na sekund nestane, recimo do kuhinje ili toaleta, lepotica se ućuti kô mula.
„Pogledaj te mišice kako su snažne! A tako je ženstvena! Nema te foke niti tog jelena koji njoj mogu da umaknu! Prava lepotica, izvrsna domaćica, a što puca, nema joj ravne!”, kuje u zvezde svoju saradnicu direktorka, kao da je i sama u nju zaljubljena.
Počinje radno vreme, popalila su se svetla, a meleskinja mi pokazuje vrhunske ručne radove. Od više hiljada perli i sitno iseckane kože foke, žene umetnice prave različite figure, a najčešće leptire raskošnih boja.
„U ovim prostorijama nekada se nalazila radionica za popravku brodova. Želeli smo da sačuvamo i njenu autentičnost”, objašnjavaju mi devojke dok se čudim kako to da muzej izgleda kao prostrana garaža, neokrečena, nesređena, po kojoj su razbacane stvari koje nikome nisu bile potrebne poslednjih pedesetak godina.
Tu su sto i lampa iz Ikee, sa prostirkama, zapravo celim kožama odranih bejbi foka, izuzetne mekoće. „Na Grenlandu se foke pre svega jedu, to je isto kao piletina u Evropi”, objašnjava mi devojka ono što sam o Grenlandu već znao. „Nijedna foka se ne ubija zbog kože, već zbog hrane, pa je dozvoljeno da ove kože poneseš i u Evropu.” Pitam se koliko majci foke znači to što joj je dete ubijeno da bi bilo pojedeno, a ne zato da bi mu oderali kožu s leđa… Na kraju ipak prihvatam da podržim rad ove institucije, i kupujem jednu kožu za Muzej knjige i putovanja u Beogradu.
„Mi smo osnovani sa ciljem da čuvamo modernu istoriju”, kaže mi meleskinja, a iza nje ide i prevodi plavuša. „Mnogi muzeji čuvaju ono što je drevno, pa će se na kraju dogoditi da više imamo vikinških ostataka nego nekih svakodnevnih stvari koje su ljudi koristili pre pedesetak godina.” Na primeru muzeja koje vodim u Beogradu, znam koliko to može da bude tačno.
„Ovo je stara zubarska stolica, ako želiš možeš i da sedneš na nju”, govori jedna, a prevodi druga. Podseća me na školskog stomatologa i zubobolje iz detinjstva, pa ovako velikodušnu ponudu ipak odbijam. Tu je kanta za nošenje pijaće vode do kuće, ista kao što smo imali u vikendici. Predmeti obični i domaći, sada svuda na svetu slični ili istovetni.
Inkubator za novorođenčad je poput onog u koji sam bio smešten odmah po prevremenom rođenju, januara 1985. godine. Doktori su bili sigurni da nećemo preživeti ni moja majka ni ja, i to nisu skrivali. Ispod maski i aparata majka je slabašnim glasom zatražila da se zovem Viktor, kako bi mi ime dodalo snage u borbi za život. Tako su mnoge srpske majke od davnina radile u očaju.
(Setio sam se i Vuka Karadžića, koji je, takođe, bio na ivici života po rođenju, pa mu je majka nadenula ime Vuk da preživi. Otuda u Srbiji veliki broj Nikola (grč. nika – pobeda), Vukova, Živojina, Živki, Viktora i Viktorija – od kojih su mnogi preživeli zahvaljujući inkubatorima).
Znala je moja majčica da će me, čak i ako tu borbu dobijem, čekati još mnoge, možda i teže bitke u životu, a sina jedinca od nedaća pre svega brani ljubav majke, koja je utkana čak i u samo moje ime… Život, putovanja, muzeji – sve su to ogledala sopstvene duše, radosti i tuge što ih u sebi nosimo. Predmeti dobijaju na važnosti zbog značenja dragocenih za pojedinca, pa tek onda za zajednicu i za ostatak sveta. Običan bolnički inkubator možda ne znači mnogo većini posetilaca, štaviše izgleda samo kao nepotrebna skalamerija gurnuta u ćošak.
Eksponat
Zamišljam najgore putovanje: više od tri hiljade kilometara nemirnog mora preko kojeg je ta sprava doneta kako bi pomogla nekoj siromašnoj nejači na kraju sveta, zatrpanoj snegom i ledom. Zamišljam majke čija skamenjena lica nemim, najdubljim bolom govore da su im deca već otpisana… a onda, kao čudom, u toj metalno-plastičnoj kolevci, zrna novog života, bebice veličine vekne hleba, dobijaju novu šansu. Vidim suzama zalivene obraze tih divnih žena, koje obasjava život njihove dece kao najtoplije sunce u doba mraza. Zamišljam siromašnu Srbiju i moju majku; žalim za izgubljenim životima trinaest banjalučkih beba, koje su umrle jer nisu imale kiseonika u ratnoj 1992. godini.
„Ovde nije bilo moguće nabaviti kolica za hendikepirane”, objašnjava mi meleskinja poreklo neobičnog eksponata pored inkubatora, „pa je neko preduzimljiv iz porodice jednog čoveka koji nije mogao da hoda, uzeo običnu kuhinjsku drvenu stolicu i dodao joj točkove od bicikla. Tako su, pre pola veka, stvorena prva grenlandska invalidska kolica.” Ta kolica, izlizana od upotrebe, sada su u ovom muzeju simbol požrtvovane ljubavi, koja je održala ljude u svim vekovima, ali i volje za životom.
(Na ostrvu na kom nema puteva, tek nema mogućnosti za korišćenje ovakvih kolica. Napravila ih je samo ljubav, a mogla da koristi samo upornost da se za vrlo malo unapredi svakodnevni život u inače negostoljubivom životnom okruženju i dodatno otežanim okolnostima).
Gledam pisaće mašine, starinske magnetofone, tranzistore, muzičke linije, radio-kasetofone, trake, ploče i kasete koje uz njih idu. To je sve bilo moderno u mom detinjstvu, a sećam se kako sam maštao o video-rekorderu i vokmenu…
Čini se kao da je od tada prošlo mnogo vekova, kao da sam to bio neki drugi ja, a i planeta da je bila sasvim drugačija. Ovaj muzej pomalo liči na smetlište nekada modernih starudija, ali i na vremeplov koji dočarava veliku brzinu promena. Gledam stvari prethodnih generacija: knjige i cipele iz pedesetih godina prošlog veka. Barem će se za njih, čak i kroz deset godina, znati čemu su služile. Za one koje sam pobrojao na početku ovog pasusa, biće neophodna duga objašnjavanja.
Kao da gledam u poređane predmete moje rodbine, zavirujem u garaže starih prijatelja, baba-tetaka, ujni i ujaka. To su ljudi koje ću zauvek voleti, ali kojih više nema. Brijači, ručni satovi i muška ogledalca kakva je imao moj deda, duge čarape, štrikani vuneni džemperi i češljevi spojeni sa ogledalima, baš kakve je nekada imala moja baka, sve je tu…
Porculanska lutka za igru u drvenom krevecu. Cela jedna kuhinja preneta iz pedesetih godina u novo doba. Takve šerpe, lonci i čajnici izašli su iz mode još kad sam bio dete, pa su nam odrasli dozvoljavali da se sa njima igramo i dajemo im nove svrhe i značenja. Singerica kakvu je svaka kuća imala. Crno-bele fotografije ljudi kraj nekih buradi i prostih zemljanih kuća, kao da su pre sedamdesetak godina slikane u vojvođanskim selima, samo su se oči seljaka malko iskosile…
Naročito su mi se dopali stari bukvari i table za pisanje. „Na istim ovakvim crnim tablama pisali su kredom moji baka i deka”, kažem. To su nekada bile priručne tablice, umesto svesaka, jer proizvodnja papira još uvek nije bila dovoljno razvijena. Tu je i starinska profesorska školska torba, koja podjednako odgovara učitelju na Grenlandu, u Kopenhagenu ili u Šumadiji, samo što su na ovoj sličice sa belim medvedima…
Raduje me ta sličnost naših istorija, budi nostalgiju, pa se osećam još više odomaćeno, još bolje mogu da razumem i stare i nove generacije. Muzeji koji to uspeju tako spontano da urade, ostvarili su svrhu svog postojanja.
U odvojenom delu spazih gomilu lejzibegova i kutije sa lego kockama! To je odeljak za decu.
„Hajde da se igramo!”, rekoh i povukoh meleskinju za ruku. „Obožavam lego kockice! To je najlepša igračka koja postoji!” Uvalila se i ona na lejzibegove i začas napravismo haos po podu. Ja sam želeo da pravim aerodrom a ona dvorac, a onda smo se saglasili da sazidamo zamak sa pistom za sletanje. To je tako logično na Grenlandu, jer ako i postoji zamak, puteva sigurno nema, pa kako bi se drugačije do njega stizalo nego sankama ili avionom… Pridružila nam se i direktorka, ali se malo udaljila da nam omogući bliži kontakt, a opet da bude tu, da može da prevodi sve što zatreba.
Poznato je koliko lego kocke, verovatno najčuveniji danski izum, doprinose razvijanju mašte kod najmlađih, a mislim da bi i odraslima život bio lepši kada bi se više igrali. Meleskinja se seća kako su u njenoj školi, kad je bila dete, lego kocke koristili na časovima kao pribor za učenje i razvijanje logike, te kako je jedanput kompanija koja ih proizvodi poslala svoje eksperte da decu pitaju šta bi sve voleli od njih da naprave… Danas te igračke spajaju decu širom sveta, a naročito mališane Danske i Grenlanda.
„To je jedan od najboljih pronalazaka koji nam je došao iz Kopenhagena!”, kaže ponosno meleskinja, jer je ovaj omiljeni danski izum davno postao „domaći proizvod” Grenlanda.
Na moje iznenađenje, primećujem da su delići kojima se igram drugačiji nego kod nas: među čovečuljcima ima Inuita i Vikinga, tu su i malene foke i beli medvedi, specijalne kockice od kojih mogu da se naprave iglui, kao i ledene sante i glečeri, a u instrukcijama piše da se može skockati i cela panorama Nuuka!
„Da li znaš da je to porodična kompanija? Osnovao ju je stolar Ole Kirk Kristijansen 1932. godine. Bio je deseto dete u siromašnoj porodici i sigurno se nije mnogo igrao. U četrnaestoj godini morao je na zanat”, priča mi meleskinja, a ja komentarišem kako su često baš deca odrasla u oskudici veoma motivisana i uspevaju da postignu velike stvari. On, eto, nije mogao da se igra kao dete, ali je smislio igračku kojom se zabavljaju milioni mališana po celom svetu.
„Postao je poznat kao neko ko veoma drži do kvaliteta, i tu ni u najtežim trenucima nije pravio kompromise”, naglašava devojka, a ja sam oduševljen kako neko zna toliko o lego kockama. Veći deo detinjstva sam uživao u njima, pa ipak mi je nekako izmaklo to kako su nastale i ko stoji iza njih.
„Kirk je svoju decu fotografisao dok se igraju i te slike stavljao na kutije sa kockama. Danas je vlasnik kompanije njegov unuk, koji je jedan od najbogatijih Danaca na svetu, ali 25 odsto svih prihoda ubira zasebna fondacija, koja proučava i promoviše učenje kroz igru”, u dahu mi, na lošem engleskom, ispriča meleskinja, ali sam sve razumeo uz direktorkinu malu pomoć.
„Da li znaš šta znači lego?”, pita me devojka, a ja priznajem da nam nekada očigledne stvari izmiču i, eto, za sve ove decenije nikada se nisam setio da proverim šta znači reč koja označava moju omiljenu igračku iz detinjstva.
„Kada mu je posao krenuo, Kirk Kristijansen je raspisao konkurs za naziv kompanije. Kao nagradu onome ko da najbolji predlog, obećao je flašu domaćeg vina koje je sam proizveo. Međutim, ubrzo se dosetio da skrati danske reči leg godt, što znači lepo se igraj, i tako je nastao – lego. Sam je sebe častio svojim vinom, i legenda je rođena!”, potvrđuje mi meleskinja staru ideju da je genijalnost često samodovoljna. Izgleda da čak ni tvorac čuvenih kockica nije znao da na latinskom reč lego znači „sastavljam”.
Pokušavam da sagradim toranj koji bi meleskinji bio barem do pupka. To sam radio i kao dete; majka se i dalje hvata za glavu kad se seti koliko puta su mi kule padale i koliko sam plakao i vikao, gradeći ih iznova. Kasnije sam saznao da su najvišu kulu sagradili u Milanu 2015. godine, i to od pola miliona kockica! Bila je visoka trideset pet metara, prava desetospratnica!
(Do tada najveća figura od lego kocki bila je izložena u Njujorku 2013. godine. Sastavljena od pet miliona kockica, to je bila replika jednog aviona u realnoj veličini! Neki ljudi su čak i svoje kuće pravili od lego kockica, recimo Džejms Surej u Velikoj Britiniji – od 3,3 miliona delova. Čak su mu i klozetska šolja i tuš sklopljeni od ovih magičnih delića!)
„Evo knjige o lego rekordima. Hoćeš li da vidimo šta piše?”, pita me, a odgovor je mogla da vidi u mojim očima koje su zaiskrile od radoznalosti.
Na svetu postoji 600 milijardi lego kockica. Godišnje se proizvodi 20 milijardi komada, dva miliona na sat, 35.000 komada u minuti. To je dovoljno da se godišnjom proizvodnjom kockica pet puta opaše Zemlja! Kada bi se svi delići koji su ikada proizvedeni poređali uvis do Meseca, nastalo bi desetak građevina koje spajaju Zemlju sa njenim satelitom. I, još nešto – s obzirom na to da proizvodi 306 miliona minijaturnih guma za svoje automobilčiće, Lego spada u najveće proizvođače guma na svetu.
Trinaest kompleta lego kockica odneto je u svemir, kako bi astronauti na njima proučavali uticaj mikrogravitacije. Komadići se proizvode sa mikroskopskom preciznošću, tako da se delovi međusobno čvrsto sklope, a opet da mogu lako da se rasklope, kao i da mogu da se koriste više hiljada puta u bezbroj kombinacija. Prostor između sklopljenih delova deset je puta manji od debljine jedne vlasi ljudske kose! Sve kockice proizvedene od 1958. godine do danas mogu da se kombinuju. Od milion kocki koje se proizvedu, samo 18 ne ispunjava predviđene standarde. Šest standardnih kockica (sa 2 h 4 čepića) mogu da se kombinuju na 915.103.765 načina!
Nema igre bez učenja, nema učenja bez igre! To važi za sve ljude i za sva doba.
„Kirk nije želeo da deca zavole ratovanje, zato je zabranio da se proizvode kockice koje su direktno vezane za ratne scene”, podvlači meleskinja dok završavamo naš dvorac-aerodrom i useljavamo njegove prve stanare – mrkog Vikinga zaljubljenog u Inuitkinju odevenu u krzno foke. „Evropljani su izmislili da se mi ljubimo nosevima zato što bi nam se, navodno, usta zamrzla u poljupcu, ali nije tako”, kaže dok približava žensku figuru mom Vikingu. Vratili smo se u detinjstvo, a sasvim je logično da se ova igra završi tako što ćemo trljati noseve figurica Vikinga i Inuitkinje.
„Nikada se nisam poljubio na eskimski način”, žalim se ja, bezmalo ljubomoran na lego figurice.
„O, pa poljubi nju!”, umeša se naša ljubavna dadilja. „Taj poljubac se zove kunik. To je pre svega porodični poljubac, tako se najviše ljube majke i deca. Nije vezan za požudu”, tvrdi naša dadilja, dok se meleskinja naginje ka meni i svoj nos mi sve više približava. Pokušao sam da se setim obuke za ljubljenje koju sam dobio na početku putovanja. Tu je najvažnije, koliko sam shvatio, dobro omirisati partnerku, a to mi i ona govori dok mi nosom prelazi preko obraza i vrata.
„Moja sećanja na sklapanje lego kocki iz detinjstva prilično su drugačija”, rekoh, a pomislih i kako je požuda krajnje relativna stvar, kao uostalom i sve na svetu. Samo bi evnuh na ovakav dodir ostao ravnodušan.
Nisam zainteresovan za romansu, a nije ni ona, jer njena duša pripada tom velikom belom ostrvu, pa se, suprotno od ovih kockica koje smo danas složili, naše životne „kocke” ne mogu nikako uklopiti. Pa ipak, toplina njenog daha i dodira sklapaju mozaik eskimskog poljupca. Ispunili smo jedan divan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi, kako je to napisao Kipling u pesmi „Ako”, a zatim smo se rastali ne razmenivši ni brojeve telefona. Igrali smo se kao deca, kao deca smo se i rastali.
RTS.
