Za mnoge siromašne nacije, posebno u Africi, praktično je nemoguće da se bore protiv suša i poplava, a samo u regionu Roga Afrike glad preti čak 37 miliona ljudi.
Dva biliona dolara godišnje biće potrebno da bi siromašne zemlje mogle da se prebace sa potrošnje fosilnih goriva i investiraju u obnovljive izvore energije i tehnologiju niske potrošnje, ali i da se izbore sa efektima ekstremnog vremena, navodi se u izveštaju predstavljenom na klimatskom samitu Kop27.
Dva biliona dolara godišnje pokrila bi potrebe svih zemalja u razvoju.
„Polovina tog finansiranja mogla bi da se očekuje da dođe od lokalnih finansijskih institucija i tržišta kapitala, posebno od nacionalnih razvojnih banaka koje bi mogle da konkurišu za razvojne fondove i bezkamatne zajmove“, piše u izveštaju.
Međutim, eksterno finansiranje, poput Svetske banke i drugih multilateralnih razvojnih banaka, takođe mora da igra ključnu ulogu.
„Bogate zemlje moraju da prepoznaju da je i u njihovom vitalnom samointeresu, kao i da je to pitanje pravde zato što su one najveći krivci za efekte klimatskih promena, da investiraju i pomognu državama u razvoju“, istakao je autor izveštaja, ekonomista Nikolas Stern, koji je 2006. godine napisao uticajnu studiju o ekonomiji klimatskih promena 2006. godine.
Najveći deo rasta energetske infrastrukture i potrošnje u narednoj deceniji nalaziće se u zemljama u razvoju, a ukoliko svoj rast budu bazirale na fosilnim gorivima, svet neće moći da izbegne katastrofalne klimatske promene, koje će dovesti u opasnost živote milijardi ljudi i uzrokovati ogromnu materijalnu štetu.
Osim toga, finansiranje ekonomskog rasta na bazi niskih emisija ugljen-dioksida u siromašnim zemljama pomoći će da izdigne milijarde ljudi iz siromaštva, stvori nove poslove i smanji nivo oslobađanja štetnih gasova.
Novac je takođe potreban siromašnijim zemljama da bi se prilagodile na efekte klimatske krize, poput gradnje izdržljivije infrastrukture, zaštitnih bedema i sistema za rano upozorenje.
Najmanje odgovorni najviše ispaštaju
Kao što je to često slučaj, oni najmanje krivi snose najgore posledice. Čitav afrički kontinent je odgovoran za manje od četiri odsto istorijskih globalnih emisija, narodi Crnog kontinenta najviše ispaštaju od klimatske krize.
Poslednja u nizu katastrofalnih posledica jeste suša na Rogu Afrike, zbog koje je 37 miliona ljudi u opasnosti od gladi.
Istu nepravdu pre nekoliko meseci iskusio je i Pakistan, kada su nezapamćene poplave potopile trećinu površine te zemlje i odnele više od 1.700 života. Svetska banka je procenila totalnu ekonomsku štetu na 30 milijardi dolara, a rekonstrukcija će koštati još 16 milijardi dolara.
Pakistan je, ilustracije radi, doprineo istorijskim globalnim emisijama sa 0,3 odsto, ali poput Kenije i Somalije plaća posledice koje su druge zemlje uzrokovale. Što je još gore, ove države nemaju dovoljno resursa da nadoknade štetu.
Kada su Nemačku 2021. godine pogodile velike poplave, vlada u Berlinu mogla je odmah da finansira popravku oštećene infrastrukture i gradova u visini od 30 milijardi evra.
Za razliku od najveće evropske privrede, Pakistan je morao da se osloni na adhok formirani fond Ujedinjenih nacija, koji je do danas dobio tek 34 odsto potrebnog novca. Mozambik je bio primoran da od MMF-a uzme zajam kako bi finansirao oporavak od ciklona Idaija 2019. godine, zbog čega je zemlja dodatno zapala u dugove.
Zaostavština kolonijalnog iskorišćavanja i pljačkanja od strane bogatih zemalja ostavila je države poput Pakistana, Kenije i Mozambika bez dovoljno resursa da bi se borile sa posledicama ekstremnih klimatskih promena, piše britanski Gardijan.
RTSmagazin.
