"Bog postoji" - BIGportal.ba
Fudbal Sport

“Bog postoji”

Martin Palermo, bivši argentinski fudbaler, napisao je svoj članak za “Players Tribune”.

Martin Palermo je govorio o svojoj karijeri, ali naravno, nije mogao da preskoči Dijega Armanda Maradonu.

Zbog Maradone, tekst je nazvao “Bog postoji”.

“Kada sam poslednji put čuo Dijegov glas, bilo je to početkom 2020. godine, kada sam se vratio u Argentinu iz Pačuke, kluba koji sam vodio u Meksiku. Zazvonio mi je telefon i iznenadio sam se kada sam video da je Dijego Maradona, on me nikada ne zove bez potrebe. Ali, to je Maradona, čovek koga mediji prate svuda i tako čitavog života. Znao sam da nije posao u pitanju, javio sam se odmah i Dijego me pitao za zdravlje i za porodicu i pozvao me je na roštilj. Bili smo vrlo bliski. Znao je kome je bitan, kome je bitno njegovo prisustvo, a kome je potreban iz finansijskih razloga. Zato je znao da pozove ljude kojima je verovao i to kada se najmanje nadaš. Nisam ja bio jedini, nemojte pogrešno da me shvatite, uvek se trudio da bude dobar prema ljudima koje je voleo”, počeo je priču Martin Palermo.

“Zbog toga se još uvek nisam pomirio sa tim da ga nema. Prošlo je nekoliko meseci otkako je Dijego umro. Kada sam čuo vesti, momentalno sam se javio jednom sportskom novinaru, inače bliskom prijatelju Dijega Maradone. ‘Da li je tačno?’ Kratko je odgovorio ‘Jeste…’ U tom momentu nisam mogao da verujem, znate? Sećam se da je svaki put bilo glasina da je umro. Svaki put kada ode u bolnicu i nikada ne bude tačno. Maradona bi se uvek oporavio, pomislio sam da je i sada tako. Ipak, nisam dobio vest o tome da se oporavio… Postajao sam sve nervozniji što sam duže čekao demant, čak sam se čuo i sa njegovom bivšom suprugom koja mi je potvrdila da je umro. Za mene, Dijego nikada neće otići, moj um to odbija da prihvati. I sada, odbijam da poverujem, Dijego je još uvek tu, naleteću na njega jednog dana”, objasnio je Palermo.

“Znam da govorim u ime velikog broja Argentinaca kada kažem da je teško zamisliti svet bez Maradone. Još otkako sam bio dete, uvek se o njemu pričalo, on je nedodirljiv. Kada sam ga gledao 1986. godine na Svetskom prvenstvu, video sam koliko on nama znači, ali i čitavom svetu. On je predstavljao to što fudbal nama znači. Da li vam to ima smisla? Da vam objasnim. Kada sam imao 12 godina, igralo se SP u Meksiku. Deca kao deca, igrali smo fudbal na ulici i uvek smo želeli da budemo kao Maradona. Svako dete ima fotografije kada je tek prohodalo kako šutira loptu. Sa ocem sam slabo govorio o fudbalu. Jednom me j epitao kako je prošla utakmica i saznao da smo pobedili i da sam postigao gol. I uvek je to bilo to. Nikad nisam bio emotivan, sve dok nisam video Maradonu kako igra ’86. On je bio fudbal, pasija, slava… Ta proslava Svetskog šampionata, to je bilo nešto posebno. Sve to nam je doneo Maradona”.

“Naravno, naučio sam da fudbal ne donosi samo sreću, nego i bol. Kada si dete, igraš iz zabave i niko te ni na šta ne forsira. Kada postaneš profesionalac, tada se sve menja. San mi je bio da igram za Estudijantes, cela porodica je iz La PLate i navijali smo za njih. Ipak, imao sam povrede i bio frustriran zbog toga… Upoznao sam Dijega 1994. godine, pred SP u SAD. Imao sam samo 20 godina i samo što sam počeo profesionalnu karijeru. On je bio Maradona, Bog, nije bio čovek. Nikada nisam verovao da ću biti toliko blizu Dijegu, a kamoli da mu stisnem ruku i pričam sa njim. Ostvario mi se san. Prvi put sam igrao protiv Boke u dresu Estudijantesa 1996. godine obojica smo bili kapiteni. Pred početak meča smo stajali na centru i sudija je bacao novčić, pa sam ga pitao da li bi mi dao dres. Dao sam dva gola na tom meču i Dijego mi je poslao dres. Nekoliko meseci kasnije, Maradona je zvao predsednika Boke da me dovedu iz Estudijantesa. To je za mene bila čast. Igrati sa Maradonom, Kaniđom, Montojom, Fabrijem…”

“I dalje se naježim kada pomislim da sam igrao sa njim. To je bio kraj njegove karijere, nije bio isti igrač, ali, ljudi, to je i dalje bio Maradona. Ne preterujem, mogao je sa loptom da radi sve što je poželeo. On nije samo talenat, on je veličina, posebna vrsta i to se oseti. Njegov poslednji Superklasiko je bio na Monumentalu i na žalost izašao je na poluvremenu zbog povrede. Postigao sam pobedonosni gol i izašli smo na večeru, slavili smo. Slavio sam sa Dijegom! To je obeležilo moj život. Čitav odnos sa Maradonom je bio poseban i nekako se prebrzo sve završilo. Trebalo je više da uživam u tome. On se borio do samog kraja, a bilo mu je vreme za penziju, a svakako je ostao tu za ekipu kada god bi trebalo. To je kao film o ratnicima, uvek misli na saborce, a retko na sebe. Maradona je bio umetnik, ali istovremeno je bio i ratnik”.

“Kada se Dijego povukao, to je bilo jer je to morao da učini. Telo više nije moglo da izdrži i naš odnos se promenio. Ja sam bio igrač, a on predsednik, pa smo više i razgovarali i nekako se zbližili. On je bio na mojoj svadbi, kada mi je sin umro bio je tu za mene, a i ja sam bio blizak sa njegovom porodicom. Nisam se nadao da ćemo opet raditi zajedno, a ja nisam za Argentinu igrao od 1999. godine… Sa 34 sam imao povred kolena i nisam znao hoću li još igrati fudbal. Oporavio sam se 2009. godine i Dijego preuzima reprezentaciju pa dobijam poziv. Nisam to očekivao. Saznao sam da neću igrati na SP tamo negde pred kraj kvalifikacija. U Argentini je bila kriza kada ne osvojite titulu, a zamislite šta bude kada ni ne odete. Nezamislivo, igrali smo sa nožem pod vratom. Poveli smo brzo protiv Perua pod jako lošim vremenskim uslovima, a pred kraj je Peru izjednačio. Kraj. Adios, Svetsko prvenstvo. Dijega su kritikovali za taktiku i za neke druge stvari i bilo je jasno da će ga otpustiti. Ipak, imali smo korner, ja skačem na nju i samo je šaljem u mrežu. GOL. Trčao sam po toj kiši kao ludak. Stadion je poludeo, kakav momenat! To mi je uvek u glavi kao scena u nekom filmu..”

“Ta pobeda nam je donela mnogo toga, prevashodno moje prijateljstvo sa Dijegom. On mi je verovao. Ne treba da pominjem da se Argentina 1986. godine plasirala na SP golom u poslednjim minutima baš protiv Perua. Slučajnost? Ne bih rekao. Kada daš takav gol, jasno je da sanjaš o tituli šampiona sveta. Nikada ranije nisam igrao na Svetskom. Sada je Dijego spremao spisak i pojma nisam imao da li idem. Svako malo bi me zvao da me pita kako se osećam dok mi jednog dana nije rekao da se pakujem jer idem na Svetsko prvenstvo. Sećam se kao da je bilo juče. Nisam znao kako da mu zahvalim. Znao sam da neću biti starter jer sam imao 36 godina tada. Išli smo u Južnu Afriku, a starteri su bili Mesi i Teves. Protiv Grčke me je Dijego ubacio za poslednjih 10 minuta. Moj prvi nastup na SP i dao sam gol. Moja porodica je bila na tribinama, to je bio najbolji dan u mom životu”.

“Igrati za Dijega je posebno iskustvo. To što je on predstavljao za nas je nešto neverovatno, to nije taktika, to je nešt više. On ti ulije samopouzdanje kao od šale, pa se sećam nokaut faze i kako smo mislili da ćemo biti šampioni. Sve zbog njega. On je to već uradio kao igrač i titula kao trener bi mu bila neverovatan uspeh. Naravno, bilo je ogromno razočarenje što nismo osvojili, ali moj odnos sa Dijegom je bio fantastičan. Nikada to neću zaboraviti. Jednom mi je rekao da će mi dati minđušu ak dam gol, a mislio sam da se šali. Pošto sam dao gol, dobio sam njegovu minđušu. I dalje je čuvam. Kao da je blago”

“Ipak, svestan sam da ću jednog dana morati da prihvatim da ga više nema. Isto kao što sam morao da prihvatim da mog sina više nema. Prekrstim prste i kažem da više nije tu i da ga nikada više neću videti. Za mene, i moje dete i Dijego su i dalje tu. Bog postoji. Bog i dalje postoji”, napisao je Martin Palermo.

b92.net

Danas objavljeno

Tadiću poništen gol, ispali Ajaks i Dinamo, Junajted i Arsenal u polufinalu

Zeljka

Američki novinari glasali: Jokić će biti MVP

Zeljka

UEFA bez milosti: Savić na “hlađenju” četiri meča

Vanja A

Ostavite komentar