BITKA NA MARICI - BIGportal.ba
BIG preporuka

BITKA NA MARICI

Piše: Filip Rodić

SUOČAVANJE S NOVOM MIGRANTSKOM KRIZOM


Najnovija migrantska kriza izazvana je, u najmanju ruku bizarnom, odlukom predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana da kazni Evropsku uniju zbog svađe s Rusijom. To što je odlučio da „izbeglice“, odnosno migrante pretvori u oružje govori mnogo više o samom fenomenu modernih „izbeglica“, nego o Erdoganu

Istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa – govorio je Hegel. Danas, suočeni s novom migrantskom krizom u Evropi, imamo još jedan dokaz za istinitost ove misli velikog nemačkog filozofa. Marička bitka iz 1371. godine, u kojoj su turski osvajači teško porazili srpsku vojsku predvođenu kraljem Vukašinom Mrnjavčevićem i njegovim bratom despotom Uglješom, bila je tragedija. Poraz hrišćana na Marici, suštinski sudbonosniji od predstojećeg boja na Kosovu, otvorio je put za prodor Osmanlija dublje u Evropu koji je kulminirao opsadom Beča 1683. godine. Sadašnja „bitka“ na Marici između, s jedne strane, grčkih snaga bezbednosti i, s druge strane, armije migranata i oružanih snaga Turske, iako ima podjednako sudbonosni potencijal kao i ona iz 14. veka, može se posmatrati kao farsa i to iz više razloga. Najpre jer Erdoganova manija veličine i trud da preuzme auru velikog „sultana“, i čoveka koji će politikom neoosmanizma Tursku vratiti na veliku evropsku i svetsku scenu, zbog njegovog konstantnog udaranja u zidove, pre izaziva podsmeh nego poštovanje. Farsa je, po definiciji, vulgarna komedija jeftinog i grubog humora, a upravo je takav komad u kojem ovih dana glumi Erdogan s hiljadama statista beskrupulozno naguranih u prve linije fronta na granici Evropske unije.
Nesmotrenom politikom prema Siriji ponovo je udario glavom u zid: zahvaljujući podršci terorističkim grupama koje sirijska armija i rusko vazduhoplovstvo satiru u Idlibu, Erdogan je bes javnosti zbog značajnih gubitaka u redovima regularne turske vojske morao da preusmeri sa sebe na protivnika slabijeg od Rusije kojeg bi napao. A ko je bolja meta od Evropske unije prema kojoj većina građana Turske gaji krajnje ambivalentna osećanja što redovno osciliraju od ljubavi do mržnje, i koja se u svojoj novijoj istoriji nije nalazila u težoj i kompleksnijoj situaciji od ove koju proživljava u poslednjih skoro deset godina, situacije koju je predsednik Francuske Emanuel Makron opisao kao hod po ivici ambisa.

MIGRANTI KAO NOVI JANJIČARI Do Erdoganove odluke da, kako Ankara to predstavlja, otvori svoje granice za odlazak migranata ka Evropi, a u stvari da „armiju“ nesrećnih žrtava zapadnjačkog neokolonijalizma i imperijalizma gurne u bitku na granici EU, pre svega Grčke, došlo je usled frustracije „sultana“ zbog sasvim opravdanog i razumnog odbijanja NATO-a (u čemu je Grčka imala najznačajniju ulogu) da mu vojno pritekne u pomoć kako bi se iščupao iz debakla koji su borci pod njegovom kontrolom doživeli u Idlibu spram sirijskih i ruskih snaga.
Erdoganov pokušaj osvete Briselu, Monsu, Parizu, Berlinu, Atini preko armije migranata doveo je do toga da se na malom geografskom prostoru, na tromeđi Grčke, Bugarske i Turske, duž reke Marice, jedne naspram drugih na suparničkim pozicijama nalaze policijske i vojne snage tri NATO članice, s migrantima u sredini. Dok snage Grčke i Bugarske migrantima ne dozvoljavaju da pređu granicu, vojska i policija Turske ne samo da im ne daju da odstupe nego pokušavaju da im upotrebom (zasad) nesmrtonosnih sredstava poput suzavca koji ispaljuju na svoje „NATO saveznike“ omoguće proboj kordona. Pozicija u koju je Erdogan doveo migrante podseća na scenu iz filma „Neprijatelj pred vratima“ o bici za Staljingrad, u kojoj politički komesari gotovo goloruke sovjetske vojnike teraju da jurišaju na nacistička mitraljeska gnezda, a potom otvaraju vatru na one koji pod kišom nemačkih metaka pokušavaju da se povlače.
Situacija je toliko sumanuta da Turci pokušavaju i da borbenim vozilima probiju žičanu ogradu i naprave prolaz kroz koji bi se reka migranata izlila na teritoriju Grčke. Vrhunac ironije je što je, po pisanju grčkih medija, vozila koja koristi za rušenje ograde Turska dobila između maja i avgusta prošle godine kroz program finansiran od strane EU namenjen poboljšanju kontrole granice i sprečavanju migranata u ilegalnim prelascima.

Oskrnavljena Crkva Svetog Đorđa u selu Morija na ostrvu Lezbos


IZBEGLIŠTVO, ILI HIDŽRA Dok se za prethodni migrantski talas, koji je kulminirao 2015. ulaskom u Evropu više od milion i trista hiljada migranata za samo godinu dana, moglo tvrditi, uprkos ozbiljnim indicijama da se ne radi o izbeglicama u doslovnom smislu te reči, da predstavlja organsku i spontanu posledicu događaja kao što je građanski rat u Siriji, za sadašnju pretnju je jasno da je prvorazredni politički projekat.
Zapadni establišment i mediji glavnog toka, ali i domaći aktivisti trudili su se sve do juče da javnost ubede da su migranti koji su preplavili Evropu u protekloj deceniji u stvari siroti ljudi koji beže od rata, žrtve diktatora Asada i koji u potpunosti zaslužuju sve što im bogati Zapad može pružiti, te da svako protivljenje njihovom dolasku, prolasku ili ostanku ne predstavlja samo sebičluk i nedostatak elementarne solidarnosti nego je i jasna manifestacija iskonskog zla oličenog u rasizmu. Domaći prosvetljeni kosmopoliti iz mentalnog kruga dvojke nas tako podsećaju na reke srpskih izbeglica iz devedesetih godina prošlog veka (iako su ih se oni sami mahom gadili) i ističu da su i mnogi od njih otišli put zapadnih zemalja. Te naše izbeglice su, međutim, izbeglice bile samo dok su se nalazile na teritoriji Srbije, jer su se tu sklonile od ratnih užasa koji su razarali njihov zavičaj, a po odlasku u Kanadu ili bilo koju drugu zapadnu zemlju postali su imigranti. Još veća razlika je u tome što nije poznat nijedan slučaj da su srpske izbeglice bilo koju granicu prešle ilegalno, a kamoli da su skrnavile neki verski objekat u zemlji domaćinu, što su u brojnim slučajevima činile ove „izbeglice“ koje iz Turske pokušavaju da se domognu Zapadne Evrope, poslednji put 2. marta na grčkom ostrvu Lezbos.
Problematičan je bio i demografski sastav „izbeglica“ iz prošlodecenijskog migratornog talasa. Umesto da predstavljaju demografski presek društva iz kojeg dolaze, ili da se u najvećoj meri radi o najranjivijim pripadnicima društva kao što su žene, deca i stari, ovde se mahom radilo o muškarcima u najboljim godinama. Prema podacima „Eurostata“, među tražiocima azila u EU u 2018. godini muškarci su činili 72 odsto kod uzrasta od 14 do 17 godina i 70 odsto kod uzrasta od 18 do 34 godine, a 79 odsto tražilaca azila bilo je mlađe od 35 godina. Prema podacima „Pju riserč centra“, u 2015. godini muškarci starosti od 18 do 34 godine činili su 42 odsto svih migranata, dok su žene te dobi činile svega 11 procenata. Polna „neravnopravnost“ u migrantskoj populaciji bila je tolika da je i načelno skroz politički korektan „Politiko“ 2016. pisao: „Po zvaničnim statistikama neproporcionalan broj ovih migranata su mladi, nevenčani, muškarci. U stvari, odnos polova među migrantima je toliko jednostran – govorimo o odnosu koji je gori nego u Kini – da bi oni mogli radikalno da promene polnu ravnotežu u evropskim zemljama. (…) Ova neuravnoteženost možda i ne deluje zabrinjavajuće, ali jeste.“
Američki Centar za istraživanje imigracija objavio je novembra prošle godine istraživanje o mogućoj povezanosti migranata s terorizmom, a u kojem se ističe da je nemoguće proceniti koliko je zločinaca i terorista ušlo u Evropu u okviru migrantskog talasa, ali da je u periodu od 2014. do 2018. identifikovano njih 104, od čega ih je 28 uspešno izvršilo terorističke napade usmrtivši 170 i ranivši 878 ljudi. U istraživanju Grupe za proučavanje međunarodne bezbednosti sa Univerziteta u Granadi iz oktobra 2019. ističe se da priliv azilanata, uglavnom mladih muškaraca islamske veroispovesti, predstavlja ozbiljnu pretnju po bezbednost u Evropi i da ti migranti iako nisu već indoktrinirani i uključeni u neku terorističku organizaciju predstavljaju idealan plen za regrutaciju.
Ukazuje na to da se u prošlom talasu migracija nije radilo ni o kakvim izbeglicama nego o projektu za zamenu stanovništva u Evropi, razaranje evropskog identiteta i stvaranje nove radničke klase, upozoravao je mađarski premijer Viktor Orban, kojeg leve snage zbog toga optužuju za rasizam: „Ovu invaziju pokrenuli su, s jedne strane, trgovci ljudima, i sa druge aktivisti koji podržavaju sve što urušava nacionalne države. Zapadni svetonazor i aktivistička mreža najbolje su predstavljeni u liku Džordža Soroša.“ Najveći „filantrop“ na svetu na ovo je odgovorio potvrdom svojih namera: „On zaštitu granica smatra ciljem, a izbeglice preprekom, a mi smatramo zaštitu izbeglica ciljem, a nacionalne granice preprekom.“
Da se sada ne radi o izbeglicama iz ratom zahvaćenih područja nego o armiji u nečijoj službi, ukazuje činjenica da je, kako je izvestila američka agencija „Asošijeted pres“, tokom prošle nedelje grčka policija uhapsila 268 ilegalnih migranata među kojima je bilo svega četiri posto Sirijaca, a najviše Avganistanaca, Pakistanaca i Bangladešana. S druge strane, od oko četiri miliona migranata, koliko ih trenutno ima u Turskoj po podacima UNHCR-a, njih nešto više od tri i po miliona su Sirijci.
Upravo zbog toga što je jasno da sadašnje „izbeglice“ koje iz Turske pokušavaju da se probiju do Zapadne Evrope predstavljaju političku (da ne kažemo vojnu) alatku ovoga puta ne u rukama Džordža Soroša i kapitalističkog establišmenta nego turskog „sultana“ Erdogana, Evropska unija odlučila je da svoju politiku zaokrene za 180 stepeni i od otvorenih vrata za izbeglice dođe do potpunog zatvaranja granica. Opet se oglasio i neizbežni Džordž Soroš koji u migrantima više ne vidi „cilj“ za koji se bori, već oruđe svog drugog neprijatelja – predsednika Rusije Vladimira Putina. Sa stranica „Fajnenšel tajmsa“, Soroš sada Putina optužuje za izazivanje humanitarne krize, koja „nije samo nusproizvod strategije ruskog predsednika u Siriji već je jedan od njegovih glavnih ciljeva“.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Srbi i Sarajevo danas, između harmonike i liturgije: Hladne vode sa Baščaršije

Zeljka

Medijska panika na engleskim pumpama, ekološka cena evropske struje i politička težina ruskog gasa: Energetska kriza pred vratima

Zeljka

Rušenje Njegoševe kapele i izgradnja Meštrovićevog mauzoleja: Najveća umetnička pobuna u SFRJ

Zeljka

Ostavite komentar