Muzikom je počeo da se bavi u ranom detinjstvu, nastupajući kao maestro al cembalo, pevač u crkvama i pozorištu. Sistematsko muzičko obrazovanje stekao je na Konzervatorijumu u Bolonji, a svoje životno delo, komičnu operu “Seviljski berberin”, komponovao je sa nepune dvadeset četiri godine. Premijera je, doduše, bila fijasko, ali mu je predstava ubrzo donela svetsku slavu.
Šest godina kasnije, oženio se operskom pevačicom Izabelom Kolbran, koja je delila njegov hedonistički pogled na svet. Sa boljom polovinom, Rosini je živeo na relaciji Italija-Francuska, oduševljavajući publiku nadahnutim operama (jedan je od pionira romantičarsko-istorijskog sadržaja u ovoj muzičkoj formi), a kratko vreme je bio i direktor Pariskog teatra.
Pored četrdeset opera (“Otelo”, “Mojsije u Egiptu”, “Tankredi”, “Kalif od Bagdada”, “Semiramida”), ostavio nam je niz pojedinačnih arija, pesama, malih kamernih kopmozicija i kantata i veličanstvenih himna “Stabat Mater”. Sve njegove kompozicije odlikuju melodička inventivnost, podsticajna ritmika i odlična instrumentacija.
Pričalo se da je korpulentni Italijan bio prilično lenj, u čemu ima dosta istine – relativno bogat opus duguje urođenom talentu i lakoći komponovanja, a ne marljivosti.
Dalje, poznato je da je radio u krevetu: ako je verovati beleškama njegovih prijatelja, jednom gotova stranica partiture je pala na pod, a kompozitor je, lenj da se sagne, jednostavno napisao novu! Rano stekavši slavu i bogatstvo, prestao je da komponuje i posvetio se zadovoljstvima kao što su vino i hrana, a njegov kreativni genije se poslednjih godina iscrpljivao u pisanju recepata.
Poznat je bio i njegov zli smisao za humor, o čemu svedoče brojne anegdote. Jednog dana mu je prišao neki velikodostojnik. “Zar me se ne sećaš? Sedeo sam pored tebe kada je servirano divno jelo od testenine, na večeri u Milanu u tvoju čast”, podsetio je kompozitora. “Upravu si! Dobro se sećam makarona, ali ne i tebe! ” ispali muzičar kao iz topa.
Drugom prilikom, mladi kompozitor ga je zamolio da oceni pogrebni marš koji je napisao povodom smrti kompozitora Đakoma Majerbera. Letimično bacivši pogled na partituru, Rosini mu se rugao: “Bilo bi bolje da si ti umro, a Majerbier napisao pogrebni marš”.
Slično situaciju je kasnije imao i nadobudni kompozitor sa kojim je bio u srodstvu. Nakon što je čovek odsvirao nekoliko taktova, usledila je konstruktivna kritika: “Dragi prijatelju, moćniji si od samog Boga! On je stvorio svet od haosa, a ti si stvorio haos!”
Nije bio popustljiv ni prema sopstvenim studentima. Jedan od njih je zamolio maestra da posluša dve melodije koje je komponovao. Nakon što je odsvirao prvu kompoziciju, Rosini je razbio nade presudom: “Više mi se sviđa druga!”. Posebno su ga nervirali ulizice i laskavci. “Gospodine, kako da vas zovem? Maestro? Ili Bog muzike?” upitala je jedana velika obožavateljka. Dobila je neočekivan odgovor: “Zovi me Mali zeko!”
Posebno je bio otrovan za svog kolegu Vagnera. “U njegovoj muzici ima divnih trenutaka i očajnih sati”, rekao je on. Međutim, osetio je da nije dovoljno ponizio rivala, pa je dodao: “Njegova muzika je kao riblja čorba bez ribe: nedostaje joj ono glavno – melodija!”
