Piše: Zoran Milošević
KONCEPCIJA BEZBEDNOSTI IZRAELA
Od kako je premijer Izraela Benjamin Netanijahu s vojnim vrhom prošle godine predstavio vladi novu „Koncepciju bezbednosti 2030“, ne prestaju rasprave o ovom dokumentu. Važnost dokumenta se ogleda i u činjenici da od vremena Bena Guriona (1963) Izrael nema koncepciju bezbednosti usvojenu od političkog rukovodstva države i objavljenu za najširu publiku
Izraelski oficiri već nekoliko godina upozoravaju da je koncepcija nacionalne bezbednosti Izraela zastarela, što je očevidno i iz ponašanja neprijatelja (od Irana do Palestinaca iz Gaze). Oficiri smatraju da je sadašnja koncepcija, koja predviđa sprečavanje ugrožavanja bezbednosti napadom i prenosom borbenih dejstava na teritoriju protivnika, postala anahrona, te da su nužni novi odgovori na nove izazove.
Aktuelni premijer Benjamin Netanijahu i oficirski kor uspeli su, prema agenciji „Regnum“, da izgrade jasnu koncepciju bezbednosti iz koje su odstranjeni elementi defetizma i predaje „jevrejskih teritorija“. Predstavljajući dokument Netanijahu je naglasio „da će nova koncepcija nacionalne bezbednosti pripremiti armiju za budućnost“, a obimni dokument je označen kao državna tajna. Potom je upućen na razmatranje svim važnim političkim institucijama u zemlji: Mosadu, članovima potkomiteta Kneseta (parlamenta) za bezbednost itd. – navodi portal strana.co.il.
Neslaganje s predloženom nacionalnom koncepcijom bezbednosti izrazila je druga po važnosti partija Izraela „Eš Atid“. Ova stranka je početkom novembra prošle godine organizovala naučnu konferenciju o novoj koncepciji bezbednosti Izraela, uz učešće lidera partije Jair Lapida, poslanika Kneseta, vojnih i civilnih eksperata, a prisustvovali su i bivši ministar odbrane Moše Arens, bivši zamenik šefa Mosada Ram Ben-Barak i druge poznate ličnosti.
DRŽI SE AMERIKE! Lider partije „Eš Atid“ Jair Lapid je tom prilikom naglasio „da premijer izbegava stvaranje koncepcije nacionalne bezbednosti jer se plaši gubitka političkog uticaja“ i zbog toga predložio svoju viziju koncepcije bezbednosti Izraela. Međutim, kritičari su, s obzirom na to da se ne radi o partijskom već državnom poslu, zaključili da se vizija nacionalne bezbednosti sastoji u sledećem – drži se Amerike!
Ni ekonomisti se ne slažu s novom koncepcijom izraelske bezbednosti. Naime, iz ekonomskih krugova (tačnije Centralne banke i uglednih profesora ekonomije) objavljen je stav da nova koncepcija Benjamina Netanijahua „podriva ekonomiju Izraela“. Treba znati da je tokom poslednje četiri decenije, od potpisa mirovnog sporazuma sa Egiptom krajem 1970-ih, Izrael uspeo da umanji budžetska izdvajanja za bezbednost sa 30 na 5,5 posto BDP, čime je ekonomija u potpunosti stabilizovana i stavljena u funkciju jačanja vojne moći zemlje.
Sada se situacija menja jer novom koncepcijom bezbednosti do 2030. godine predviđeno je da vojni budžet dobije novih 40 milijardi šekela, tako što će svake godine dobijati dodatne 2,5 do 4 milijarde šekela na račun povećanja deficita budžeta. Ovaj korak ugrožava kreditni rejting Izreala, naglašavaju ekonomisti. Za njih je ova odluka apsurdna, a tvrdnja premijera da je Izrael bogata država i da može sebi da dozvoli veća ulaganja u bezbednost je besmislen, jer nema povezanosti razvoja sa ulaganjem u bezbednost. Kao argument navode da u većini razvijenih država izdvajanja za vojni budžet ne prelaze jedan procenat, pri čemu su samo SAD izuzete od ovog pravila (sa 3,5 BDP-a za vojni budžet).
Zbog toga ekonomisti ocenjuju da „Koncepcija bezbednosti 2030“ podriva ekonomsku osnovu Izraela stvorenu tokom poslednjih 40 godina (predviđa se umanjenje ulaganja u obrazovanje, infrastrukturu, medicinsku zaštitu i povećanje poreza).
Treba znati da vojni vrh Izraela stoji iza organizacije kritike bezbednosne politike, jer tako dobija informacije o nedostacima, a „kako se ne bi ponovile greške iz 1973. kada su u ratu sa Sirijom i Egiptom pobedili, ali uz neprihvatljive gubitke“. Od pomenute godine kritika armije se pretvorila u „nacionalni sport“. Kada kritika armije i bezbednosti dostigne vrh, Generalštab se brani poznatom izrekom istoričara i kritičar armije Urija Milštajna: „Da, imamo slabosti, ali Izrael uvek pobeđuje, jer su drugi mnogo gori od nas!“, pri čemu treba znati da je Tel Aviv uvek spreman da „pomogne“ drugima da budu gori od njih.
REČI HVALE I OHRABRENjA Prve pohvale predloženoj koncepciji nacionalne bezbednosti Izraela stigle su iz SAD. Naime, američki časopis „Nešenel interest“ ocenio je da će izraelska koncepcija bezbednosti omogućiti ovoj zemlji da 2030. godine zauzme četvrto mesto u svetu po moći vojno-vazdušnih snaga (posle SAD, Rusije i Kine). Oglasio se i američki Nacionalni savet obaveštajnih službi, koji je objavio prognozu svetskih tendencija do 2030. godine (Global Trends 2030: Alternative Worlds) iz koje je jasno da su američke bezbednosne strukture tokom izrade dokumenta sarađivale sa Izraelom. Naime, budućnost Bliskog istoka se opisuje kao dalja erozija državnih institucija Arapa, rast islamskog ekstremizma, plemenskog separatizma i sektaštva. Što se tiče sukoba, on se predviđa u Iraku, Libiji, Jemenu i Siriji, dok će Izrael sačuvati vojnu moć u regionu, zahvaljujući i predloženoj koncepciji nacionalne bezbednosti, uz opasnost da će se suočiti s kratkim ratovima i mogućom nuklearnom opasnošću iz Irana. Takođe, arapsko javno mnjenje može ograničiti izraelski prostor za manevrisanje.
Pohvale novoj izraelskoj koncepciji ne nedostaju. Tako se naglašava da je Koncepcija uvažila stavove poznate izraelske političarke Golde Meir, koja je dala objašnjenje o „tajnom izraelskom oružju“ kada je rekla: „Naša tajna je u tome što nemamo kuda da odemo.“ Ove reči su izgovorene 25 godina posle završetka Drugog sv. rata i velikog stradanja Jevreja u Evropi. Njeni sledbenici su pojasnili njenu misao – „Izrael nema prava na poraz!“ To je i prvi postulat nacionalne koncepcije bezbednosti Izraela – države koja ima sedam miliona stanovnika i koja se nalazi u okruženju arapskih država, od kojih neke imaju u svojim nacionalnim koncepcijama bezbednosti stav da im glavna opasnost preti upravo od države Jevreja i da je zato treba uništiti.
Zato se izraelski eksperti za bezbednost neprestano bave arapskim državama. Iz jedne takve analize saznaje se da u državama članicama Lige arapskih država živi 350 miliona ljudi, da zauzimaju ogromnu teritoriju, imaju mnoštvo centara uticaja, što isključuje mogućnost da ih Izrael ratom privoli trajnom miru pod svojim uslovima. Ako se pogleda bliža istorija, vidi se da su saveznici prinudili Nemačku i Japan da prihvate mir pod njihovim uslovima 1945. godine. Izrael ne može da ratom obezbedi takvu mogućnost u odnosu na arapski svet. Zato je, prema mišljenju autora nacionalne koncepcije bezbednosti, potrebno da svoju armiju drži u stanju stalne pripravnosti za rat u kome moraju da pobede. Svaki poraz bi imao teške posledice za državu, izgubili bi suverenitet ukoliko bi Arapi zauzeli državnu teritoriju, a pojavila bi se i mogućnost progona Jevreja iz Izraela.
Zbog toga Izrael mora da stekne gigantske prednosti političkog karaktera, poput onih koje demonstrira u Ujedinjenim nacijama. Mnogi s divljenjem posmatraju antiizraelske demarše u svetskoj organizaciji koji se završavaju pobedom Tel Aviva, iako protiv sebe ima 57 muslimanskih država. Sve one, plus Albanija, glasaju protiv Izraela. Glavni zaštitnik Izraela su SAD, koje u SB UN štite izraelsku politiku (ma kakva ona bila). Ipak, tajna izraelskog uspeha nalazi se u mnogo čemu drugom (o tome izraelski analitičari i političari nerado pričaju). Jedan oslonac je korišćenje posledica Drugog svetskog rata i Holokausta. Nemačka, ali i druge evropske države koje se nalaze u „okovima Holokausta i antisemitizma“ ne mogu da izraze neslaganje s izraelskom politikom, tako da Izrael može da izvodi preventivne vojne napade u islamskom svetu bez osude Zapada. Upravo su akcije Izraela u Siriji teško razumljive, a i pozicija Evropske unije. Ovde se primenjuje politika „Što je dozvoljeno Izraelu – nije Iranu“. U Siriji Izrael proverava drugi deo svoje koncepcije bezbednosti „preventivnih udara“.
Treći deo koncepcije zahteva od državnog i vojnog vrha da ne dozvole rat na vlastitoj teritoriji, što pokazuje da će Izrael uvek voditi „preventivne ratove na tuđoj teritoriji“. Ovaj aspekt koncepcije ne samo što daje političke okvire delovanja izraelskih snaga bezbednosti već i odvraća potencijalne protivnike, kakav je Egipat. Ovde se podseća na 1973. godinu i rat sa ovom državom kada se Izrael suočio sa armijom od 900.000 vojnika i – pobedio. Sada se ta armija zanima svim samo ne razradom planova za napad na Izrael. Slično je i sa iračkom armijom sa kojom se Izrael sukobio 1948. u ratu Odsudnog dana na Golanskoj visoravni. Gde je sada armija Iraka – pitaju se analitičari naglašavajući ispravnost ove strategije.
Izraelski analitičari, ne bez zluradosti, ističu da je slično prošla i armija Sirije, koja je do najnovijeg rata imala 350.00 vojnika, a sada se ubrzano smanjuje zbog velikih gubitaka u ljudstvu, ističe Avigdor Eskin za portal „Regnum“. Izraelska armija ima čime da se pohvali – od Šestodnevnog rata, operacijom Entebe (1976. oslobađanje putnika iz aviona francuske avio-kompanije), ali i najnovijom operacijom kada je prebačeno na hiljade tajnih dokumenata o nuklearnom programu Irana iz Teherana u Tel Aviv. Stoga u Tel Avivu s ponosom ističu da je Izrael prerastao u regionalnu vojnu i političku silu koja može da nameće svoju volju (hegemoniju) brojnim narodima i državama, a da će nova koncepcija nacionalne bezbednosti dati nove mogućnosti (i) o ovom pitanju.
