Pre tačno 30 godina, Boris Beker je na Vimbldonu osvojio svoj treći, ispostaviće se i poslednji trofej.
Bio je to drugi meč u njihovom serijalu od tri uzastopna finala, između 1988. i 1990. godine i jedino koje je Nemac u tom periodu dobio.
Godinu pre toga, u finalu koje je igrano u ponedeljak, zbog kiše koja je užasno remetila program, pobedio je Edberg u četiri seta, da bi 1990. Šveđanin slavio sa 3:2 i to pošto je vodio sa 2:0 u setovima, pa gubio u petom sa 1:3.
Beker se ovde u Londonu prisetio tih momenata iz njihovih finala, ali i neki drugi, recimo Mats Vilander, koji nikada nije uspeo da osvoji Vimbldon.
„Svi smo ih gledali. Oni su tih godina bili najbolji igrači na travi. Edberg se kretao kao mačka, a Boris je bio kao teretni voz. Iako su obojica pokušavali da igraju istim stilom, bilo je tu ipak jakog kontrasta. Beker je imao te moderne udarce sa obe strane, Edberg je igrao forhend na stari način. Stefan je bio stvarno kao mačka, dok je kretanje bilo problem za Borisa. Mislim da se on kretao srcem“, kaže Mats.
A kao ličnosti su takođe bili drugačiji.
„Mislim da su bili sušte suprotnosti. Beker je bio od onih koji su u stilu, ’hoću sve sad, ne sutra’. Edberg je bio filozof, strpljiviji, proračunatiji“, kaže Vilander.
I Beker je saglasan sa Matsovim mišljenjem.
„Stvarno niste mogli naći različitije osobe na terenu. Možda sam ga ja više puta pobedio (24-10 skor p.a), ali on me je dva puta pobedio u finalu Vimbldona, ja sam slavio jednom. Bio mi je najteži, najvažniji protivnik“, kaže Beker.
Ubeđen je da mu je bilo mnogo teže da igra protiv Edberga iz još jednog razloga.
„Mnogo je lakše igrati protiv nekog kog ne volite. Ali sa Stefanom nikad nisam imao animoziteta. To mi je otežalo posao, jer sam ja nekako emotivniji, mene je raspaljivalo da igram protiv nekog ko mi se ne dopada. Tako da sam protiv njega morao da igram bolji tenis što je bilo lakše reći nego uraditi. Bio je paklen igrač“, priznaje Boris.
Zanimljiva stvar dogodila im se 2013. godine. Samo devet dana pošto je Novak Đoković objavio početak saradnje sa Borisom Bekerom, Rodžer Federer se okrenuo Stefanu Edbergu. Bilo je to tako logično, ali ne i lako ostvarivo, jer Edberg pre toga uopšte nije radio kao trener. I pristao je na tu ulogu samo zato što ga je pozvao Federer, kojeg izuzetno ceni.
„Nisam mogao da poverujem. Bio je to nastavak našeg rivalstva. Dogodila su se dva finala kada smo im mi bili treneri. Pre nego što su igrači izašli na teren, Stefan i ja smo razgovarali, on je bio tako prijateljski raspoložen i pun poštovanja prema meni“, dodao je Beker.
Nemac je iz tih trenerskih duela izašao sa više uspeha od Šveđanina, Boris je sa Novakom stigao do šest Grend slem titula.
Međutim, to finale koje su Boris i Stefan igrali ovde 1989. bilo je jako važno za Nemca. Pre toga je posle velike drame u polufinalu posle 241 minuta igre pobedio Ivana Lendla. Osećao je da finale ne sme da se oduži.
„Znao sam da će što bude duže trajalo, to više odgovarati Stefanu, zato sam krenuo kao u transu. Imao sam osećaj da igram tenis svog života“, priznao je Beker, dok je Edberg to opisao kao da je igrao „uzbrdo“, da mu se sve vraćalo i da nije imao dobar osećaj na terenu.
„Spavao sam pre finala, tada sam napravio veliku grešku. Zato sam u prvom setu bio usporen, nisam imao taj osećaj na voleju“, priznao je Edberg.
Boris se seća kako je sve proslavio.
„Ne možete da kontrolišete emocije. Bacio sam reket u publiku. Nisam imao nameru bilo kog da povredim, ali svi su podigli ruke da dođu do tog suvenira, pobedničkog reketa Vimbldona 1989. Publika je bila veliki deo meča i hteo sam time da im kažem, ’hvala što ste me podržali’, zaključio je bivši trener Novaka Đokovića.
