Atentati koji su uključili alarm za uzbunu: Ekstremni desničari i neonacisti sve učestalije u političkoj borbi potežu za pretnjama neistomišljenicima i nasiljem, a antisemitizam poprima takve razmere da se Jevreji u Nemačkoj, 75 godina posle Holokausta, opet osećaju nesigurno
Dva su teroristička napada u kratkom razdoblju, jedan u junu, drugi u oktobru ove godine, zbog svojih motiva potresla Nemačku i (žestoko) protresla njenu političku scenu.
U prvom atentatu stradao je ugledni i uticajni političar vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU), šef gradske vlade u Kaselu Valter Libke (68): prvo političko ubistvo koje je počinila ekstremna desnica u ovoj zemlji posle 1945. godine.
Uključen je alarm za veliku uzbunu. Nasilje, očigledno, postaje oblik političke borbe, što posebno zabrinjava zvaničnike u Berlinu. Ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer kaže da je ovo ubistvo alarm koji se odnosi na sve nas, na državu, a kancelarka Angela Merkel traži da se „neonacizam porazi u korenu“.
NAPAD NA SINAGOGU U drugom, oktobarskom atentatu napadnuta je, usred bela dana, sinagoga u Haleu, na istoku zemlje, čiji je „okidač“ bio eksplozivni, dugo prigušivani (i gotovo bagatelisani) antisemitizam: atentat s planetarnim odjekom i rezonancom, iako su u njemu stradale „samo“ dve osobe, što je neuporedivo s pokoljima u Norveškoj (Anders Brejvik) i Novom Zelandu (Brandon Tarant), i to izvan jevrejskog hrama.
Još jači alarm. Otkud toliki razlog za toliku, medijsku i političku, uzbunu u ovom drugom slučaju? Antisemitizam je, nažalost, svuda prisutan; u Francuskoj i Belgiji čak je rašireniji nego u Nemačkoj. I svuda opasan. Nigde, međutim, tako zlokobno ne odzvanja kao u ovoj zemlji: krivi za to su njena (nacistička) prošlost i – Holokaust.
ZAPALjIVA ATMOSFERA Javnost je više od terorističkog čina u ova dva slučaja zaprepastio njihov odjek na društvenim mrežama: odobravanje i snažni aplauzi koji su dolazili s raznih strana sveta. U ovoj „internacionali nasilja i zločina“ koju okuplja i objedinjuje – nov i zabrinjavajući fenomen – internet, prednjačio je (bučnije) njen nemački deo.
Migrantska kriza 2015. godine radikalno je promenila političku atmosferu u Nemačkoj. Ne samo zato što je u političku orbitu snažno lansirala ksenofobičnu Alternativu za Nemačku. Promenila je, takođe radikalno, oblik političke borbe. Usledile su pretnje smrću neistomišljenicima, lažne čitulje, paljenje automobila…
Valter Libke je, očigledno, bio žrtva te atmosfere. I njegove liberalne politike prema izbeglicama. Posle niza pretećih pisama dobio je metak u glavu, iz neposredne blizine, na terasi svoje kuće. Usmrtio ga je, kako će se ispostaviti, pripadnik vojnog krila neonacističke mreže „Krv i čast“ – „Combat 18“ – koja se zalaže, i sprema, za oružanu borbu (brojka 18 je kombinacija slova po redosledu u abecedi koja simbolizuje inicijale Adolfa Hitlera).
ŽMURENjE NA DESNO OKO O kakvim se mračnim i zlokobnim družinama radi, javnost je saznala i iz višegodišnjeg sudskog procesa pripadnicima „Nacionalsocijalističke (nacističke) ilegale“ (NSU), organizacije koja je od 2000. do 2007. u više gradova u Nemačkoj ubila devet osoba imigrantskog porekla (pretežno turskog) i jednu policajku, počinila više od četrdeset pokušaja ubistava, sijaset razbojništava, pljački i paljevina. Istraga je traljavo, po nekima katastrofalno vođena i, veoma dugo, u pogrešnom pravcu. Sve dok jedan od članova ove neonacističke ilegale Beate Čepe nije 2011. odlučila da izađe iz podzemlja i prizna seriju zločina, najveću koju su neonacisti počinili posle Drugog svetskog rata.
Sudski proces ovoj grupi, koja je očigledno imala široku podršku, uključujući i pojedince iz državnih službi, javne i (posebno) tajne policije, vođen je od 2013. do 2018. pred sudom u Minhenu. Pravosuđe je zbog ovog, i drugih slučajeva, u javnosti kritikovano i optuživano da „žmuri na desno (desničarsko) oko“. A „Mond diplomatik“ je, povodom otkrića čitave mreže oficira, policajaca i agenata Ureda za zaštitu ustavnog poretka (tajna policija), sudija i drugih službenika koji su „fantazirali o državnom udaru“ i ubijanju levičarskih opozicionara, konstatovao kako je „mutna voda jednog (ovog) procesa“ jasno pokazala „koliko je duboko crv ušao u jabuku“.
UBICA „NIOTKUDA“ Posle Libkeovog ubistva nastala je uzbuna i u policiji. Ona je, uključujući i tajne službe, došla u posed spiskova političara, prevashodno lokalnih, lakih meta (uvek su u neposrednom kontaktu s građanima, uglavnom bez pratnje i telohranitelja) predviđenih za „odstrel“. Političari levičarskih stranaka sa ovog spiska su zakasnelo, posle dve godine, obaveštavani o tome i pozivani (na primer u Rostoku, na obali Baltičkog mora) u policijske stanice (radi zaštite) tek posle atentata u Kaselu.
Neki od njih su se, suočeni s pretnjama, povukli s javne scene i funkcija, drugi su ostali na njoj uprkos rizicima. Takav je slučaj gradonačelnice Kelna Henrijete Riker. Izbodena je nožem prilikom jednog predizbornog skupa, kao kandidatkinja za gradonačelnika. Hirurzi su joj spasli glavu. Statistike su, inače, samo u 2018. godini zabeležile 1.256 krivičnih dela koja su bila politički motivisana.
USAMLjENI VUKOVI, „INTERNET ESESOVCI“ Šefa gradske vlade u Kaselu usmrtio je čovek s debelim policijskim dosijeom. Međutim, napad na sinagogu u Haleu, tempiran, smišljeno, u vreme velikog jevrejskog praznika Jom Kipur (u njoj se u tom času nalazilo pedesetak vernika), izvršio je atentator koji je došao „niotkuda“, za policiju „prazan, neispisan list“. Policija nije imala nikakvih prethodnih podataka o dvadesetsedmogodišnjem Štefanu Balitu.
Njega je dan pre nego što će otvoriti vatru na sinagogu, istina, precizno „portretisao“ generalni (glavni) tužilac Peter Frank. Na sastanku uz učešće pokrajinskih tužilaca i savezne ministarke pravde, Frank je govorio o „novoj formi terorizma“ i profilu terorista: „usamljenih vukova“, izolovanih od spoljašnjeg sveta, utonulih u paralelni, virtuelni svet opasno radikalizovanih na internetu i umreženih s ekstremnim desničarima i istomišljenicima širom Evrope koje povezuje otrovna mržnja prema feminizmu (pad nataliteta „otvara vrata“ migrantima), izbeglicama i Jevrejima.
Dan kasnije jedan od tako portretisanih „usamljenih vukova“, do zuba naoružan (u iznajmljenom automobilu našli su se sačmara, automatska puška, nekoliko revolvera, više eksploziva) u maskirnoj uniformi, krenuo je u dugo pripreman pohod na sinagogu, računajući da će se, s mnogo žrtava, upisati na „hit listu“ koju revnosno na internetu vode ekstremisti. U pripremi atentata obnarodovao je, preko društvenih mreža, „manifest“ u kojem je saopštio svoju nameru i cilj: da ubije što više onih koji nisu belci, a pre svega – Jevreja.
Kao i Tarant, masovni ubica s Novog Zelanda, Balit je na vojni šlem montirao kameru i snimao video o svom pohodu koji je, kao u rijalitiju, u „realnom vremenu“ mogao da se gleda preko platforme „Tvič“ za kompjuterske igre. Siktao je, približavajući se sinagogi, pre nego što će početi da otvara vatru, protiv feminizma i masovnih migracija, označavajući Jevreje za uzrok svih problema i zala. Kad se zaustavio, u neposrednoj blizini sinagoge, pred semaforom, pobedonosno je konstatovao kako, eto, niko ne računa sa „internet esesovcima“.
Poručio je kako će, ako ne bude imao sreće da naiđe na otvorena vrata sinagoge, prodreti u nju silom i „isterati pacove“ iz nje. Drvena, ali dobro obezbeđena vrata bila su zatvorena. Ni bacanje eksploziva preko zida i paljba po vratima nisu pomogli. Vernici u sinagogi su se zabarikadirali i, panično, preko kamera pratili pomahnitalog teroristu. On se, žaleći se da je „baksuzan“, izvinjavao u video-snimku virtuelnim pratiocima i kompanjonima što nije uspeo da ostvari cilj. Nije prestajao da puca. Ubio je jednu ženu koja se zatekla na ulici i jednog nesrećnika u kiosku brze hrane, pre nego što je, alarmirana, stigla policija. Posle pokušaja bekstva i dramatične potere presečen mu je put.
NOVA STARA MRŽNjA Javnost je bila šokirana. Političari takođe. Seriozni i u tonu uzdržani „Špigl“ konstatovao je da je situacija dramatična: Jevreji u Nemačkoj moraju ponovo da strahuju za svoje živote. Kancelarka Angela Merkel požurila je, iste večeri, u sinagogu koja se nalazi u centru Berlina. Reč je o sinagogi koju su nacisti spalili 1938, na čijoj je fasadi, po obnavljanju, uklesano „nikad ne zaboraviti“. Šef države Frank Valter Štajnmajer je, potom, zajedno s predsednikom Centralnog jevrejskog veća Jozefom Šusterom posetio mesto atentata.
Ispostavilo se da je ono što se dogodilo u Haleu samo vrh ledenog brega. Plima antisemitizma odavno raste, ali je ta činjenica često prenebregavana. Na sceni je nova stara mržnja. Bauk neugaslog antisemitizma (opet) kruži Nemačkom, u raznim formama. Piromanski i huškački na internetu. Ali i direktno na ulici. Prošle godine je registrovano da je više od dve hiljade puta neko napadnut samo zbog toga što je Jevrej. Uz to je išlo i učestalo skrnavljenje jevrejskih grobova i ispisivanje antisemitskih parola na jevrejskim objektima.
KIPA KAO RIZIK Vladin poverenik za borbu protiv antisemitizma Feliks Klajn bio je, suočen sa svim tim činjenicama, prinuđen da Jevrejima preporuči: ne nosite kipu, njihov (sveti) verski simbol. Usledile su žustre i oprečne reakcije na ovu Klajnovu preporuku. I u Nemačkoj, a posebno (žučne) u Izraelu. Izraelski predsednik Ruven Rivlin je tu preporuku okvalifikovao kao „kapitulaciju pred antisemitizmom“, uz konstataciju da „Jevreji u Nemačkoj ponovo žive nesigurno“.
Poverenik za borbu protiv antisemitizma jevrejske zajednice u Berlinu Sigmunt Kenigsberg ne shvata Klajnov predlog kao kapitulaciju, već poziv na oprez. Taj poziv je, po njemu, rekao je novinaru „Dojče velea“, suviše slab i nespretno formulisan. Prava poruka antisemitizmu bila bi da se odmah započne s merama koje će obezbediti da „Jevreji svuda i u svako doba dana u Nemačkoj mogu bez straha da nose kipu“.
Ranije spomenuti predsednik Centralnog veća Jevreja u Nemačkoj Jozef Šuster primećuje da je ta upozoravajuća činjenica da su Jevreji, već duže vreme, u velikim gradovima izloženi opasnostima ako nose vidljiva verska obeležja, stigla do „najviših političkih instanci“. Mi se, dodao je, osećamo u dovoljnoj meri obezbeđeni od strane državnih službi, ali „agresivna politička klima“ čini svoje, osećanje sigurnosti Jevreja „mora se proširiti na čitavo društvo“.
IZREŠETANA DAVIDOVA ZVEZDA U javnosti su sve učestalija pitanja, u Nemačkoj i (posebno) izvan nje, otkud posle 75 godina od Holokausta oživljavanje antisemitizma u ovoj zemlji. „Njujork tajms“ je to sažeo u pitanje: Da li je Nemačka zaboravila lekciju iz nacističkih vremena? I uticajni nemački nedeljnik „Špigl“ je udarno mesto u broju od 12. oktobra posvetio ovoj zapaljivoj temi, atentatu u Haleu i svakodnevnim izlivima mržnje prema Jevrejima u Nemačkoj, uz naslovnu stranu sa izrešetanom Davidovom zvezdom i naslovom „Nikad više“, ali sa znakom pitanja.
Činjenica da zabrinjavajuća situacija s desničarskim ekstremizmom, ksenofobijom, rasizmom i antisemitizmom postaje evropski problem i fenomen, o čemu se raspravljalo i na nedavnom sastanku ministara unutrašnjih poslova Evropske unije i eksperata za bezbednost u Luksemburgu, ne olakšava (mnogo) situaciju Nemačkoj: Nemci shvataju, i znaju, da je njihova (istorijska) odgovornost u svemu tome najveća i neprestana…
