Kako su se, i zašto su se, relativno mirni građanski protesti prelili u zgradu RTS-a i na prostor oko zgrade Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu, i zašto se ovim povodom nisu oglasile SAD i Velika Britanija
Ko god je proteklog vikenda u Srbiji gledao koju god televiziju sa informativnim programom, pod uslovom da je isključio ton i sopstvene emocije, lako je mogao da dođe do istog, jednostavnog ali važnog zaključka da (nam) se dogodila dodatna, iako zasad ograničenog dometa, nenormalizacija prilika u kojima živimo. Upad demonstranata u zgradu Radio-televizije Srbije – čin nasilan već i utoliko što ih niko tamo nije pozvao, i što se na taj način tamo ne ulazi – živi zid oko zgrade Predsedništva Srbije kako bi se njen trenutni stanovnik Aleksandar Vučić sprečio da iz nje izađe, potonji odlazak demonstranata pred Gradski SUP…
RADIKALIZACIJA PROTESTA I bez vrednosnog opredeljivanja prema (ne)opravdanosti svega ovoga, a nećemo pobeći ni od toga, očigledno je da se na srpskoj (para)političkoj sceni dogodilo nešto novo što, samim tim što je novo a pri tome može da proizvede i određene posledice, zahteva analizu i objašnjenje. Pa, da krenemo.
Protesti koji, u Beogradu i nizu drugih naseljenih mesta u Srbiji, traju već mesecima, bili su uglavnom do sasvim mirni, takoreći građanski, što će valjda reći pristojni i lepo vaspitani. A onda se dogodio ovaj vikend u RTS-u i na Andrićevom vencu.
Ovde sledi prvo značajno zapažanje. Između prethodnog i ovog poslednjeg protesta nije se dogodilo ništa novo ili neuobičajeno; nije RTS, primera radi, iznenada promenio način svog izveštavanja, i nije vlast odjednom počela da se ponaša gore nego pre toga. Naprotiv, sve je bilo isto kao i kada su protesti bili mirni. A odjednom su postali nemirni, kako se to kaže, radikalizovani.
Iz ovoga sledi i neumitan, a strašno važan zaključak za dalje razumevanje situacije: nisu protesti iznenada radikalizovani zato što je radikalizacija nečim isprovocirana – ništa novo se, ponavljamo, nije dogodilo u odnosu na period kada su protesti bili građanski mirni – nego zato što je doneta odluka da se krene u njihovu radikalizaciju.
I ništa tu ne pomažu potonji pokušaji objašnjenja kako, eto, nije ni bio planiran upad u RTS nego samo njegova blokada, a upalo se slučajno i spontano; lideri protesta, od Jelene Anasonović do Dragana Đilasa ili Boška Obradovića, naime, nisu ni pokušali da ubede svoje pristalice da izađu iz zgrade RTS-a kad su u nju ušli, niti su pre toga pokušali da ih spreče da to učine, a i inače bi valjda trebalo da bude jasno i da sama reč blokada implicira izvestan stepen nasilja kakvog dosad nije bilo. A tu je, najzad, i blokada Predsedništva Srbije dan potom, za koju niko i ne pokušava da ustvrdi da se dogodila slučajno i spontano.
ZAŠTO? Tako da, zaista, ako ćemo hladne glave, nema mnogo mesta sumnji u to kako se dogodilo ono što se dogodilo tokom vikenda za nama.
Ključno je, međutim, pitanje – zašto se to dogodilo? S kojim motivom i s kakvom namerom?
Ugrubo, postoje dva objašnjenja. Prvo se svodi na glupost, drugo na opake namere. A proizvod im je isti i morao bi sve da nas zabrine i natera na razmišljanje, no o tome na kraju.
Prvo objašnjenje odluke da se krene u radikalizaciju protesta nalazi se u mogućem pokušaju da se oni podstaknu i/ili da se time podigne politički rejting lidera Saveza za Srbiju pred parlamentarne izbore, koji inače moraju da budu održani do proleća iduće godine.
Ako je, kao što se čini da jeste, aktuelna vlast, odnosno Aleksandar Vučić lično, raspaljivanju protesta doprineo onom izjavom o pet miliona koji ga neće srušiti na ulici, a treba podsetiti i na izveštaj zlosrećne Barbare Životić koji je imao sličan efekat, čini se da je u međuvremenu vlast shvatila lekciju pa se, umesto nipodaštavanja učesnika protesta i njihovih mogućnosti, opredelila za kudikamo efikasniju taktiku njihovog ignorisanja. I to je, taj izostanak reakcije vlasti, onda proizveo utisak o besciljnosti protesta koji su počeli da se pretvaraju u čist politički larpurlartizam, šetnju radi šetnje koja nema nikakav konkretan učinak mimo kolektivne terapije oduška za njene učesnike. S perspektivom da se svedu na grupicu čuvara vatre iz davno prošlog vremena u kome je Čedomir Jovanović još nosio starke. I ta je perspektiva, nevesela za svakoga izuzev onih koji su sposobni da krenu Jovanovićevim stopama, dovela do odluke o radikalizaciji protesta; s idejom da se isprovocira nervozna reakcija vlasti u vidu masovnih hapšenja, premlaćivanja, što da ne i suzavca i vodenih topova, pa da se nezadovoljstvo koje bi takav potez vlasti izazvao onda iskoristi kao zamajac za jačanje protesta.
Uzgred budi rečeno, pažljivijim posmatračima možda nije promaklo saopštenje Kuće ljudskih prava – Komitet pravnika za ljudska prava, Beogradski centar za ljudska prava, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za praktičnu politiku – u kome se beogradska policija optužuje za prekomernu upotrebu sile. U svetlu one sile koju francuska policija iz vikenda u vikend primenjuje protiv „Žutih prsluka“, ovako nešto mogla je da tvrdi samo potpuna neznalica ili besprizorni licemer, a ni jedni ni drugi nisu kvalifikovani za ozbiljnu raspravu i toliko o tome.
Rekosmo, elem, da bi se ovakav razlog za odluku o radikalizaciji protesta mogao nazvati glupim. Zašto? Zato što je, zbog povećane mogućnosti nasilja i saučestvovanja u njemu, sad kudikamo izvesnije slabljenje protesta umesto njihovog raspaljivanja – upravo se to dogodilo u slučaju spomenutih „Žutih prsluka“, sve iako u međuvremenu nisu promenjene društvene okolnosti zbog kojih su i imali ogromnu početnu podršku – a da i ne govorimo o tome da je aktuelna vlast, umesto da bude obezoružana, sad dobila dodatnu municiju u obliku dokaza za tvrdnju da su, kako ono beše, sve to snage haosa i bezumlja. Ili neko zaista misli da će oni argumenti testere, motorne, makar se u RTS-u i našli kao sredstvo performansa, a ne prinude i pretnje kao što je moglo da se učini onima s manje smisla za modernu umetnost, naići na pozitivan odjek kod prosečnog srpskog birača?
PODSEĆANjE NA „HILTON“ Druga pak mogućnost koju spomenusmo, i spomenusmo da je opaka, vraća nas na onaj sastanak službenika američke ambasade u Beogradu u „Hiltonu“ s Jelenom Anasonović i nekim drugim predvodnicima otpora u Srbiji. I vraća nas na gostovanje Dragana Đilasa i Vuka Jeremića u Evropskom parlamentu, kada su međunarodnu zajednicu pozvali u pomoć, i na najavu Vuka Jeremića da će tu pomoć potražiti s obe strane Atlantika.
Te se postavlja pitanje: da li je odatle potekla ideja o radikalizaciji protesta? Sa ciljem destabilizacije Srbije u ovim, nije preterano reći, sudbonosnim vremenima u kojima se lomi budućnost naše zemlje. A lakše će biti prelomljena na odgovarajuću stranu ako prethodno naprsne i iznutra.
S tim u vezi i jedan, ne sasvim nevažan detalj. Iznenada radikalizovane proteste osudili su i Evropska unija – njena portparolka Maja Kocijančič „izjavila je da protesti u Srbiji treba da budu mirni i u okvirima zakona kao što je to bilo pre ovog vikenda“, a komesar za pregovore o proširenju Johanes Han i konkretnije da „osuđuje svaki vid nasilja, što je neprihvatljivo i prema čemu je EU veoma stroga“ – i Rusija sve to još žešće – „Ministarstvo inostranih poslova Rusije saopštilo je da je Moskva zabrinuta zbog pokušaja opozicije da isprovocira nasilje u Beogradu. Nadamo se da će situacija u prestonici Srbije ostati u pravnim okvirima“, preneo je „Sputnjik“ – a „ulazak demonstranata i dela opozicije u zgradu Radio-televizije Srbije“, prenosi N1, osudile su i Međunarodna federacija novinara i Evropska federacija novinara, kao i predstavnik OEBS-a za slobodu medija Arlem Dezir, koji je „izrazio zabrinutost zbog nasilnog upada u zgradu RTS: ’Neslaganje sa uređivačkom politikom ne sme biti izražavano zastrašivanjem i pritiscima na novinare.’“
A samo je, i to krajnje upadljivo ako možemo da dodamo, izostala bilo kakva reakcija dva bitna činioca: Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije. Pri čemu su predstavnici SAD i uhvaćeni u razgovorima s onima koji su upali u zgradu RTS-a…
Može sve ovo da bude i proizvod nekakvih nasumičnih slučajnosti, no jedno je izvesno i, kako već rekosmo, mora da nas zabrine. Događaji od minulog vikenda atmosferu su u Srbiji učinili još naelektrisanijom nego što je bila pre njega. Društvo je još polarizovanije a postojeće podele dodatno produbljene. Što predstavlja sjajan materijal za sve koji nam ne žele dobro; po modelu već iskorišćenom u Siriji u kojoj su, pokazale su „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije, Amerikanci prilježno radili na produbljivanju razlika u tamošnjem društvu kako bi sproveli svoje interese… Dok, nasuprot tome, samo sloga Srbina spasava. Zaboga, mislite o tome.
Parada?
Kako je „Tanjug“ javio prošlog utorka, 12. marta, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je „da će 24. marta, molebanom i vojnom paradom, biti obeležena 20. godišnjica“ od početka NATO agresije na našu zemlju.
„Mi ćemo se na dostojanstven način u večernjim satima, tačno na godišnjicu, u Nišu koji je bio više puta razaran, obratiti građanima. To će biti državna manifestacija, uz moleban koji će prirediti patrijarh Irinej i arhijereji Srpske pravoslavne crkve“, rekao je Vučić i dodao, naveo je dalje „Tanjug“, „da će pre toga biti organizovana vojna parada u Nišu, gde će građani moći da vide 1.500 obučenih specijalaca, opremljenih i odevenih po najmodernijim standardima, osam do deset MiG-ova 29, 19 novih helikoptera“, i „pozvao Nišlije, jug i jugoistok Srbije da dođu da vide svoju vojsku“.
Šest dana potom, ovog ponedeljka, podsećajući da će vojno-policijska parada u Nišu 24. marta biti „najveća u modernoj istoriji Srbije“, agencija „Beta“ javila je i da se „zbog vojne parade uklanjaju bandere i ivičnjaci u Nišu (…) kako bi Bulevarom Nikole Tesle mogla da prođu velika vojna vozila“. Citira se i direktor Direkcije za izgradnju grada Niša Nebojša Lović, koji je rekao da je „grad dobio obavezu da Bulevar Nikole Tesle pripremi za paradu. Radovi će biti finansirani iz budžeta grada“, i dalje napominje da je „u saopštenju objavljenom na zvaničnom gradskom sajtu rečeno da će u vreme održavanja vežbi i priprema pripadnika Vojske i MUP-a Srbije saobraćaj na tim saobraćajnicama biti potpuno obustavljen“.
Istog dana, međutim, Vučić najavljuje da će, umesto 24. marta, parada biti održana na Dan pobede, 9. maja: „Zamolio sam Ministarstvo odbrane i policiju da parada, na kojoj ćemo prikazati sve što imamo, ne bude 24. marta već 9. maja na Dan pobede nad fašizmom, i da tada pokažemo šta imamo i koliko je srpska vojska ojačala sopstvenim novcem.“
Šta se dogodilo? Zbog čega ovo naknadno pomeranje termina iako su pripreme (bile) uveliko u toku? Javnost je ostala uskraćena za objašnjenje.
