Istovremeno, njegov nemački kolega putuje u Moskvu.
Transatlantski odnosi su na najnižoj tački, smatra urednik u DW Jens Turau.
Možda će neko zaista da postati sentimentalan, a sledeća kratka priča stvarno zvuči kao da se dešava u vremenu koje je daleko iza nas: Kao relativno mlad reporter bio sam prisutan kada je 1994. godine američki predsednik Bil Klinton stajao ispred Brandenburške kapije dok su ga oduševljeno pozdravljale hiljade građana Berlina: “Sve je moguće, Berlin je slobodan”, rekao je tom prilikom Klinton, piše Turau.
Tada se taj američki mentalitet stalne težnje ka napred uklapao u Nemačku i Berlin. Amerika je u znatnoj meri omogućila nemačko jedinstvo. Amerika je donela demokratiju u Nemačku, najpre na Zapad, a onda i u čitavu Nemačku, smatra on.
Pompeo ne dolazi u Berlin, Mas radije putuje u Moskvu
Američki ministar spoljnih poslova Majk Pompeo ovog utorka (11.8.) stiže u Evropu. On dolazi u Poljsku, Austriju, Češku, Sloveniju. Sve velike prijatelje Amerike već je formulisao. Nemačku nije spomenuo nijednom rečju.
Umesto toga, trojica američkih senatora prete „uništavajućim“ sankcijama trajektnoj luci Zasnic na Baltičkom zbog učešća u projektu gasovoda Severni tok 2, kojem se Amerikanci uporno protive. I baš u trenutku kad Pompeo tokom svog velikog putovanja po Evropi Nemačku zaobilazi u širokom luku, nemački ministar spoljnih poslova Haiko Mas putuje u Moskvu. Baš u Moskvu. Reč je o njegovom drugom zaista važnom putovanju van EU u vreme korone. Prethodno je bio samo u Izraelu i Jordanu. O putovanju u Vašington nema ni govora. To je loše, ocenjuje Turau.
U transatlantskim odnosima ništa više ne funkcioniše, ocenjuje on.
To da se s haotičnim i notorno besnim američkim predsednikom Donaldom Trampom ne može složiti poznato je već odavno. Nemačka vlada zato ulaže napor u kontakte na nižim nivoima, koncentriše se na to da bar zadrži veze za vreme posle Trampa. Ali i Nemci su već odavno shvatili da ništa više neće biti isto kao pre. Kao 1994. godine. Ili još pre, kao 1963. godine kada su Džona F. Kenedija u Berlinu slavili kao spasioca.
Izmenjen izgled
Kada su u pitanju aktuelne, konkretne tačke sukoba – tu je reč o nemačkom izdvajanju za obrambeni budžet koji je za Amerikance odavno suviše mali. Reč je o povlačenju Amerikanaca iz Nemačke. Neki kažu da je to akt osvete predsednika Trampa kancelarki Merkel jer on ne oseća da ga ona dovoljno ceni. Reč je i o spomenutom gasovodu iz Rusije ka Nemačkoj. Ali o tome je reč samo na prvi pogled.
U suštini je reč o izmenjenom pogledu Nemaca na Ameriku i Amerikanca na Nemačku. „Zemlja neograničenih mogućnosti“, zemlja koja je nekad bila poznata kao „dobronamerni hegemon“ – se promenila. I svoj pogled pre svega uperila ka samoj sebi. Ili u pravcu Pacifika. A mi Nemci s gađenjem gledamo na policijsko nasilje u SAD, na tamošnje notorne budale s oružjem i hiljade njihovih žrtava, na velike socijalne razlike, na megalomanskog predsednika koji tvituje, na podeljeno društvo.
Sve veće podele u društvima
Bolje bi bilo da mi pogledamo sami sebe. Ono što se upravo događa u Americi, negiranje opasnosti od pandemije, rasizam, zaoštreni frontovi na unutrašnjepolitičkom planu – sve je to loše. Ali i kod nas se društvo sve više deli, populisti i teoretičari zavera su glasni. A ako Amerika izgubi svoju demokratsku srž, onda Nemačka i Evropa ostaju same s onim što se nekada zvalo „zapadna zajednica vrednosti“. To bismo onda verovatno još teže mogli da odbranimo – to da u Evropi svi bez zadrške slede stari američki ideal.
Ipak, ne gubim nadu. Ona postoji – i u Americi i u Nemačkoj. To je ona velika većina koja kao uvek ćuti. Ona koja smatra da je demokratija vrednost sama po sebi i još uvek najbolja od svih društvenih formi. I pored svih problema. I ona smatra da Amerika i Nemačka imaju zajedničke vrednosti i da bi trebalo zajednički da ih zastupaju. Iako to u ovom trenutku uopšte ne izgleda tako.
Nosilac nade
Koliko zajedništvo ponovo može da bude prisutno postalo je jasno kada je, nakon olovnih godina pod Džordžom V. Bušom mladi senator Barak Obama govorio u Berlinu pred 200.000 Nemaca. Svi su bili puni nade jer su osećali da bi taj čovek mogao da postane predsjednik. A to nije bilo tako davno, pre samo 12 godina. Ameriko i Nemačko, ne očajavajte
Izvor: DW
