RUSKO LUDILO U OČIMA ZAPADA
U pitanju je, u stvari, samo jedan otrcani kliše, banalni stereotip u zapadnom poimanju Rusije koji samo potvrđuje nesposobnost Zapada da o Rusiji razmišlja van rigidnih okvira koji polaze od sumnjive pretpostavke o sopstvenoj superiornosti
Putina je potrebno urazumiti: „Vladimir Putin je izgubio osećaj za realnost“, saopštila je Angela Merkel Baraku Obami posle razgovora s ruskim predsednikom 2014, u jeku ukrajinske krize. Putin, tvrdila je Merkelova, „živi u drugom svetu“. S konstatacijom Merkelove o Putinovoj neuračunljivosti složila se i Madlen Olbrajt: „Slažem se sa izjavom Angele Merkel… da je on u nekom drugom svetu.“ „Putinovi potezi“, dodala je Olbrajtova, „nemaju nikakvog smisla.“ Reč je o „teoriji Putinovog ludila“ (prema izrazu Patrika Bjukenena, političkog komentatora i savetnika američkih predsednika), koja je već dugo u opticaju na Zapadu. Svoj skromni doprinos pomenutoj „teoriji“ svojevremeno je pružio i američki državni sekretar Džon Keri, poredeći Putina s Napoleonom: „Ne možete se u XXI veku ponašati kao u XIX veku i napadati drugu državu na osnovu potpuno lažnog razloga.“ Jedan od krunskih dokaza „Putinovog ludila“ bila je i ruska intervencija u Siriji, kada je francuski pisac i akademik Rafael Gliksman pozivao zapadne državnike da „zaustave Putinovo ludilo“. „Putinovo ludilo“ pretilo je da će se „genocid“, smatrao je filozof, posle Srebrenice i Groznog pred očima civilizovanog sveta ponoviti u Alepu u Siriji.
Šta objašnjava ili opovrgava pomenuta „teorija“? Ništa, izuzev da je dijalog s Rusijom („s Putinom“) u stvari nemoguć. Putina je potrebno urazumiti i povodom Ukrajine, Gruzije, Sirije … pa čak i Kine ili Irana. „Izraz urazumiti“, primećuje švajcarski novinar Gi Metan, „insinuira da Putin nema razum, i da ga razum (uvek) strašno izneverava.“ Ali ako Putin ipak ima razum, barem delimično, to bi značilo da je Zapad pogrešio. „A pogrešiti je nepodnošljivo za kontinent koji tako snažno veruje u univerzalnost svojih vrednosti i nadmoć svog političkog i moralnog poretka.“ Priznati da je Rusija, možda ponekad, u pravu, „to bi bio napad na naš najdublji identitet, na sve ono na čemu se naše ophođenje prema svetu temeljilo hiljadu godina“. Nepodnošljivo je, pre svega, priznati sopstvenu grešku u odnosu prema Rusiji. „Ko se, zapravo“, pita se Patrik Bjukenen, „ovde ponaša nerazumno? Putin ili mi?“
Problem je Rusija
Ovo „odsustvo razuma“ nije lični problem Vladimira Putina već problem čitave Rusije, koja je „suštinski iracionalna“. Zapravo, kad god se na Zapadu govori o Putinu, misli se na Rusiju. Kako smatra „jedan od vodećih stručnjaka za Rusiju“ i bivši američki zvaničnik Tomas Grejem, Zapadu se samo čini da ima problem s Putinom, dok on u stvari „ima problem s Rusijom“, a taj problem nije nov: „Nastao je još pre 200 godina, na kraju napoleonske epohe, stvaranjem onog što bismo danas nazvali ’jazom vrednosti’.“ Ruski predsednik nije slučajna pojava. On „pripada dugoj tradiciji ruske misli. Njegov odlazak ne bi ništa promenio. Svaki verodostojan Putinov naslednik zauzeo bi sličan kurs, možda s malo manje mazohizma“. Taj raskol u vrednostima, prema mišljenju ovog eksperta, proizlazi iz istorije XIX veka, kad je Rusija (baš kao i danas uostalom) „održavala autokratski režim, dok se Evropa kretala ka liberalnoj demokratiji“.
U pitanju je, u stvari, samo jedan otrcani kliše, banalni stereotip u zapadnom poimanju Rusije koji samo potvrđuje nesposobnost Zapada da o Rusiji razmišlja van rigidnih okvira koji polaze od sumnjive pretpostavke o sopstvenoj superiornosti. Politika SAD, i čitavog „kolektivnog Zapada“ u odnosu prema Rusiji polazi od izvesnih aksioma – zapravo predrasuda koje se „talože vekovima“ i koje su „duboko ukorenjene u zapadno kolektivno nesvesno“, onemogućavajući Zapadu da vodi uistinu racionalnu i svrsishodnu politiku. Netrpeljivost Zapada prema Rusiji proističe iz „fenomena lažne sličnosti“. Rusija i jeste i nije Zapad (Evropa), ona je u isto vreme i Evropa i Azija, i nešto drugo i različito od jedne i od druge: nešto što nadilazi zapadnu moć razumevanja i uporno iritira. Otuda će „Evropljaninu ili Amerikancu“, konstatuje Metan, „uvek biti lakše da prizna svoje greške spram Kine nego Rusije. Jer, ona mu je preblizu…“ Priznati Rusiju kao ravnopravnu značilo bi dovesti u pitanje nekoliko vekova istorije civilizacije koja pretenduje na univerzalnost. Zapadna politika prema Rusiji bila je i ostaće suštinski iracionalna.
Usled toga, Zapad se prema Rusiji uvek odnosi s upornim, tvrdokornim neprijateljstvom. Tako je još od doba Karla Velikog i Velike šizme. Ali „novo poglavlje te istorije“, upozorava Metan, „ispisuje se pred našim očima ovog trenutka.“ Hladni rat se nastavlja, on u stvari nikad nije ni bio završen. Čak ni kad se „Sovjetski Savez mirno rasformirao, a Rusija se mirno povukla unutar svojih granica“.
To, međutim, nije bilo dovoljno: „Evropska unija i NATO zahtevaju da imaju vlasništvo nad novim nezavisnim državama“, nastavlja Metan, „optužujući Rusiju da želi da ih napadne; ali zašto bi ona želela da ih napadne kad ih je oslobodila? Činjenice su manje bitne.“ Kad je u pitanju Rusija, one ne igraju nikakvu ulogu. „Ono što je važno je diskurs, koji služi da prikrijemo sopstvene interese iza drugih, kiteći se vrlinama – slobodom, demokratijom, poštovanjem ljudskih prava – kao da jedino mi možemo da ih uzgajamo.“
Ko je tu, zapravo, lud?
Da li je ponižavanje Rusije posle 1991. bilo neophodno i opravdano? Da li je bilo potrebno isprovocirati ukrajinsku krizu, raspirujući rat i podelu zemlje (i da li to isto važi i za Jugoslaviju, koja je razbijena na sličan, u stvari jedino mogući način – ratom podsticanim spolja)? „Da su neokonzervativci u Americi pobedili, u NATO, osnovan da se bori protiv Rusije, ušle bi ne samo zemlje bivšeg Varšavskog ugovora već i pet republika nekadašnjeg SSSR-a, među kojima i Ukrajina i Gruzija“, konstatuje Patrik Bjukenen, postavljajući američkim političkim elitama važno pitanje: „Šta smo dobili ulaskom Estonije i Letonije u NATO što vredi više od prijateljstva i saradnje s Rusijom koje je Ronald Regan uspostavio krajem Hladnog rata? Izgubili smo Rusiju, ali smo dobili Rumuniju. Ko je ovde lud?“
Novi hladni rat – Hladni rat 2.0 (hladni rat u svojoj usavršenoj, tehnološki unapređenoj verziji) – prema mišljenju Stivena Koena, profesora emeritusa na Njujorškom i Prinston univerzitetu, mnogo je opasniji od onog prethodnog. Između ostalog: zbog približavanja političkog epicentra ruskim granicama, nepostojanja kodeksa u ponašanju velikih sila i do sada neviđene demonizacije kremaljskog vođe. Jedan od bitnih razloga je i pomahnitala rusofobija na Zapadu koja je u međuvremenu prerasla u pravo „rusko ludilo“.
Ovom temom se podrobnije bavi Robert Peri, u tekstu Egzistencijalno ludilo napada na Putina. „Demonizovanje ruskog lidera sprečava svaku racionalnu raspravu o odnosima SAD i Rusije i gura dve nuklearne sile prema egzistencijalnom ambisu“, smatra ovaj autor. Jedna od „najluđih ideja američkih neokonzervativaca, među ostalim ludim idejama“ (kojih nije nedostajalo), konstatuje ovaj autor, bila je destabilizacija nuklearne sile – Rusije, slabljenjem njene ekonomije, izolacijom od Evrope, guranjem NATO-a do njenih granica, demonizovanjem njenog vođstva i sponzorisanjem antivladinih političkih aktivista unutar Rusije kako bi promovisali „promenu režima“.
„Ova zapanjujuće opasna strategija formulisana je i primenjena uz veoma malo ozbiljnih rasprava unutar samih Sjedinjenih Država, pošto su glavni mediji i neokonzervativno-liberalno-intervencionistički političari pred tom ’strategijom’ listom poklekli, kao što je to bilo slučaj tokom katastrofalne invazije na Irak 2003. godine.“ Uprkos svim rizicima, uključujući i realnu opasnost od izbijanja nuklearnog rata, koji preti istrebljenjem života na Zemlji, u američkom političkom i medijskom prostoru i dalje postoji nedovoljno promišljeni, pa čak i glupi stav o potrebi „promene režima“ u Moskvi.
Ukrajina je najveća nagrada
U septembru 2013. Karl Geršman, „jedan prominentni neokonzervativac“ i dugogodišnji predsednik Nacionalne fondacije za demokratiju (NED) koju finansira američka vlada, objavio je u Vašington postu tekst „u kome je jasno stavio do znanja da američka politika treba da cilja na Ukrajinu, istorijski i strateški osetljivu zemlju na pragu Rusije“. Bivša sovjetska republika Ukrajina, u kojoj su nacisti 1941. započeli operaciju „Barbarosa“, bila je poprište teških borbi s nemačkim okupatorima. Ova razorna invazija koštala je Sovjetski Savez približno 26 miliona žrtava, od čega, dodaje Peri, oko četiri miliona otpada na sovjetske vojnike.
U svom članku Geršman je napisao da je „Ukrajina najveća nagrada“, a Putin „krajnja meta“: „Izbor Ukrajine za pridruživanje Evropi ubrzaće rušenje ideologije ruskog imperijalizma koju oličava Putin. Rusi se suočavaju sa izborom, a Putin će možda biti poražen ne samo u bliskom inostranstvu već i u samoj Rusiji.“ To nisu bile tek prazne reči: Nacionalna fondacija za demokratiju finansirala je čitav niz projekata, teških na stotine hiljada dolara, koji su deljeni ukrajinskim političkim aktivistima i medijskim kućama, stvarajući „ono što predstavlja političku strukturu u senci“. Bio je to samo deo priprema za predstojeći nasilni prevrat u Kijevu. Puč podržan od Zapada eskalirao je 20. februara 2014. godine, kada su „misteriozni snajperisti otvorili vatru na policiju i demonstrante, koji su pokrenuli sukobe sa žrtvama na obe strane“. Tako je počeo rat u Ukrajini.
Zaključak Perija mogao bi da iznenadi zapadnog čitaoca: uprkos mnoštvu jeftinih uvreda koje neprekidno pristižu iz američkih političkih i medijskih krugova, Putin ostaje začuđujuće priseban, čak hladnokrvan. I koliko god ga liberalni političari i mediji tretirali kao „opasnog ludaka“, „službeni Vašington zapravo računa na njegovu ravnodušnost kako bi se izbegla egzistencijalna kriza za svet“. Konačno, iako mnogi na Zapadu privatno savršeno shvataju da je Putin izuzetno staložen i promišljen lider, to ne znači da ne postoji granica Putinovog (ruskog) strpljenja.
Da li je „neokonzervativno ludilo“ u SAD konačno kulminiralo, posle čega bi trebalo da usledi otrežnjenje i prihvatanje realnosti u kojoj SAD više ne mogu da igraju ulogu svetskog odmetnutog policajca i hegemona za koga ne važe nikakva pravila? Mogu li SAD da se odreknu svojih pretenzija na svetsku dominaciju bez bilo kakvih ograničenja i normi, i prihvate daleko skromniju ulogu jedne od svetskih sila, možda prve među jednakima? Nije sigurno da je takvo otrežnjenje nastupilo s Trampom. Američku spoljnu politiku diktiraju različite struje i impulsi, od kojih se mnogi mogu opisati samo kao iracionalni. Njeno suštinsko obeležje je nepredvidljivost, a za to nije zaslužan jedino aktuelni američki predsednik.
Sindrom imperijalnog hibrisa
Postoji li danas uopšte američka spoljna i bezbednosna politika, ili se ona, kako u svom osvrtu zaključuje harvardski profesor Stiven Volt, već pretvorila u „igrokaz“, u televizijski rijaliti šou koji obiluje plitkim senzacijama sračunatim na podizanje gledanosti? „Haotičnost spoljne politike SAD sa Trampom doživljava vrhunac, ali ne radi se samo o njemu. Vašington već decenijama nema spoljnopolitičku strategiju.“ I tu još nije kraj lošim vestima: „Iako je Trampova administracija možda podigla pristup bez strategije na novi nivo, ovaj problem je očigledan već neko vreme“ – počev od predsednika Klintona, „koji je imao više sreće nego Buš, makar u onoj meri u kojoj su negativne posledice njegovih odluka počele da se ispoljavaju tek kada je napustio Belu kuću“. „Jednom kada javni diskurs postane potpuno odvojen od realnog sveta“, upozorava Volt, „pronalaženje strategije koja će zapravo funkcionisati u tom svetu postaje gotovo nemoguće“.
Mogu li se SAD i dalje ponašati kao mušičavi svetski hegemon, koji neprekidno izaziva svoje rivale i provocira opasne krize bez stvarnog razloga i bez spremnosti na bilo kakve kompromise? U pitanju je fenomen „imperijalnog hibrisa“. „Hibris“, grčka reč, označava drskost, prekoračenje svake mere i norme, kad ljudi sami sebe zamišljaju moćnim poput bogova. Aristotel „hibris arogancije“ pripisuje tragičnim herojima. Ali u američkom „imperijalnom hibrisu“ nema ničeg herojskog, a možda ima tragičnog.
Takva arogancija zapravo znači nesposobnost da se razume i prihvati stvarnost. Dani imperijalne slave i ničim obuzdane moći su nepovratno prošli. Sad ostaje da se to shvati i u Vašingtonu. O tome piše hrvatski geopolitičar Zoran Meter: „Vjerovati, kako će suprotna strana (u ovom slučaju ’Istok’) uvijek (uprkos stalnim provokacijama) ostati ’racionalna’ i da se neće usuditi čvrsto odgovarati na političko-diplomatsko-vojne provokacije suprotne strane je potpuno iracionalno, poglavito u uvjetima ako je jedna od strana stješnjena uza zid i odstupnice više nema… Međutim, iz nekog razloga usijane glave… ne žele iščitavati odaslane signale suprotne strane i tvrdoglavo ustrajavaju na opasnoj politici jačanja pritisaka i napetosti, uljuljkanoj u privid svoje potpune sigurnosti i sveopće nadmoći, koje, međutim, u stvarnosti više nema, kao što nema niti čvrstih savezništava prema kojima su sve zemlje apriori spremne krenuti u rat do istrebljenja za nečije iracionalne nacionalne interese.“
Kako uništiti Rusiju
Prilika za dobre odnose s Rusijom i početak nove ere saradnje Moskve sa Zapadom propuštena je kada su Sjedinjene Države poslale u Rusiju finansijske „stručnjake“ – mnoge iz Harvardske biznis škole – koji su stigli u Moskvu sa neoliberalnim planovima „šok-terapije“ kako bi „privatizovali“ ruske resurse, što je pregršt korumpiranih insajdera preko noći pretvorilo u moćne milijardere, poznate i kao „oligarsi“, a „harvardske dečake“ u dobro nagrađene konsultante.
Rezultat svega toga za prosečne Ruse bio je užasan, jer je stanovništvo doživelo pad životnog veka bez presedana u zemlji koja nije u ratu. Dok su „harvardski dečaci“ živeli na visokoj nozi, u raskošnim moskovskim enklavama, okruženi prelepim ženama, uz kavijar i šampanjac, pristizali su izveštaji o gladovanju u selima u unutrašnjosti i organizovanom kriminalu koji je nekažnjeno kosio svoje žrtve. Naredni američki predsednici, Klinton i Buš Mlađi, odbacili su svako suzdržavanje u vezi s ruskim nacionalnim ponosom i istorijskim strahom od širenja NATO-a u Istočnoj Evropi uključujući inkorporiranje bivših sovjetskih republika u ovaj vojni savez. Neokonzervativno ludilo doseglo je svoj vrhunac s proglašenjem praktično neograničenog prava SAD da vojno intervenišu bilo gde u svetu, bez obzira na međunarodno pravo i važeće ugovore. Čak i tada, i pored trvenja koje je izazivao neokonzervativni projekat trajne svetske dominacije SAD, prostor za saradnju je još postojao: Putin je u to doba oličavao onu stranu ruske politike koja je davala prednost saradnji sa Zapadom.
Kada je jaz između dve velike svetske sile postao nepremostiv? Gde je tačka posle koje više nije bilo povratka? Anulirajući u potpunosti „multilateralnu diplomatiju“, „mišićavi neokoni, koje su pratili njihovi liberalno-intervencionistički saputnici“, nastavili su sa svojim operacijama promene režima širom sveta, stavljajući Ameriku van zakona, sa željom da sve krunišu kampanjama bombardovanja Sirije i Irana. Ali krajnji cilj operacija promene režima bila je Rusija, posle čega bi, prema zamisli Zbignjeva Bžežinskog, usledila podela ove zemlje na najmanje tri nezavisne republike.
Piše: Boris Nad za pecat.co.rs
