Hotelske sobe, vile iz 19. veka, iznajmljeni stanovi… i nema veze sa turistima. Kad kažemo autobusi i avioni, sigurno ne pomislimo na pozorište. Ipak, reditelji sve češće biraju nesvakidašnje prostore za svoje predstave.Pripremila Jelena Baranin
Vladimir Aleksić je nakon pandemije odlučio da publiku povede na Putovanje izvan središta zemlje. Prvo su autobusom krenula ka aerodromu, zatim prošli pasošku kontrolu da bi ušli u avion.
„U jednom trenutku imao sam strah, jer nismo mogli da imamo avion onoliko koliko bismo mi voleli da imamo na raspolaganju. Taj avion u kome smo izvodili tu predstavu, inače, služi za komercijalne letove, pa smo imali ograničen broj dana da probamo u njemu, praktično dva, i onda sam se ja tu bojao – šta mi je ovo trebalo, da na kraju ne ispadne sve onako mnogo hteli, mnogo započeli”, kaže Aleksić.
Putnici su se ovog puta zadovoljni iskrcali iz aviona, iako nije poleteo. Nakon što organizatori definišu u kojem prostoru se dešava predstava, kako će publika doći, koliko gledalaca može da prisustvuje, da li je potrebna dozvola za lokaciju, moraju da brinu i o tome kakvo je osvetljenje i ozvučenje.
Publika sve više bira da ne bude u masi
Reditelj Patrik Lazić ocenjuje da dozvole nisu toliki problem, koliki je problem publiku uveriti da se ohrabri i izađe iz pozorišnih sala.
„Mislim da i dalje, koliko jeste globalni trend, od toga da publika sve više bira sadržaj gde neće biti u masi nego u nekakvim manjim grupama, toliko je kod nas i dalje malo nerazvijeno u tom smislu da treba više uveravati publiku, promovisati prostor da bi došlu u nešto što nije, da kažemo, mejnstrim gradsko pozorište”, dodaje Lazić.
Gotovo uvek se traži karta više
Ipak, za ovakve predstave se gotovo uvek traži karta više.
„Ljudi žele da imaju što veće nadražaje, da budu što više uključeni, tako da ja mislim da te predstave gde vi izmeštate publiku iz udobne stolice, zamračene sale, stvara kod gledalaca dodatno uzbuđenje”, smatra Aleksić.
Muzejski prostor u Domu Jevrema Grujića se dva puta mesečno pretvara u mesto gde su se Mabel Grujić i Jelena Lozanić srele pre stotinak godina.
Reditelj Alek Conić kaže da je, na jedan način, ta predstava pogled na prošlost. “Mislim da u tome publika uživa, jer vidimo jedan susret koji se stvarno dogodio, na mestu na kom se dogodio, a nekako smo ga oživeli”, ističe Conić.
„Ne primećujem da se ikada ovde neko dosađuje”
Glumica Vjera Mujović napominje da nije primetila da se neko dosađuje.
„Publiku vidimo, vidimo kako ona reaguje i najstrašnije je kad se u pozorištu neko dosađuje, a ja ne primećujem da se ikada ovde neko dosađuje”, kaže Mujovićeva.
Nekada su se predstave igrale u magacinu carinarnice, Srpsko narodno pozorište je svoje predstave čak 64 puta izvelo u kafanama „Kod Krune” i „Kod engleske kraljice”.
Mihailo Obrenović, Jovan Sterija Popović i Branislav Nušić izborili su se da se pozorište modernizuje i dobije svoju zgradu.
Danas, očigledno, modernizacija podrazumeva i predstave na neobičnim scenama, pa su one prava poslastica za gledanje.
RTSmagazin.
