Naučnici su već ranije izašli sa pretpostvkom da izuzetno visok pritisak i temperatura pretvaraju vodonik i ugljenik u čvrste dijamante hiljadama kilometara ispod površine ledenih divova, kao što su planete Uran i Neptun u našem Sunčevom sistemu.
Novo istraživanje, objavljeno u Sajens advansu, dodaje i kiseonik u ovu mešavinu, otkrivajući da bi “dijamantska kiša” mogla biti češća pojava nego što se do sada mislilo.
Smatra se da su ledeni giganti poput Neptuna i Urana najčešći oblik planeta van našeg Sunčevog sistema, što znači da se dijamantska kiša pojavljuje širom Univerzuma.
Dominik Kraus, fizičar iz nemačke istraživačke laboratorije HZDR (Helmholtz-Zentrum Dresden-Rossendorf) i jedan od autora studije, rekao je da se dijamantske padavine prilično razlikuju od kiše na Zemlji.
Veruje se da se ispod površine planeta nalazi “vrela, gusta tečnost”, gde se dijamanti formiraju i polako tonu do stenovitih jezgara potencijalno veličine Zemlje više od 10.000 kilometara ispod površine, objašnjava Kraus.
Pali dijamanti bi mogli da formiraju ogromne slojeve koji se protežu na “stotine kilometara ili čak i više”, dodaje naučnik u izjavi za AFP.
Iako ovi dijamanti možda nisu sjajni i isečeni kao “lep dragulj na prstenu”, napominje da su nastali zahvaljujući sličnim silama kao ovi na Zemlji.
Sa ciljem da ponovi proces, istraživački tim je pronašao neophodnu mešavinu ugljenika, vodonika i kiseonika u lako dostupnom izvoru – PET plastici, koja se koristi za svakodnevnu ambalažu za hranu i boce.
Kraus je rekao da iako su istraživači koristili veoma čistu PET plastiku, “u principu bi eksperiment trebalo da funkcioniše i sa bocama koka-kole”.
Tim je zatim okrenuo optički laser velike snage na plastiku u kalifornijskoj laboratoriji SLAC (National Accelerator Laboratory) .
“Jak, veoma kratak rendgenski bljesak neverovatne jačine” omogućio im je da posmatraju proces nastajanja nanodijamanata – sićušnih dijamanata koji su premali da bi se mogli videti golim okom, navodi Kraus.
“Kiseonik koji je prisutan u velikim količinama na tim planetama zaista pomaže da se atomi vodonika odvoje od ugljenika, tako da je zapravo lakše da se ti dijamanti formiraju”, dodao je.
Nov način za pravljenje nanodijamanata?
Eksperiment bi mogao da dovede do drugačijeg načina proizvodnje nanodijamanata, koji imaju široku primenu u mnoštvu različitih oblasti, uključujući proizvodnju lekova, medicinskih senzora, neinvazivnih hirurških instrumenata i kvantne elektronike.
“Trenutno se nanodijamanti prave tako što se uzme gomila ugljenika ili dijamanta i raznese se eksplozivom”, kaže naučnik SLAC-a i koautor studije, Bendžamin Ofori-Okai.
“Laserska proizvodnja bi mogla da ponudi čistiju i lakše kontrolisanu metodu za proizvodnju nanodijamanata”, dodaje.
Istraživanje dijamantske kiše ostaje ipak na nivou hipoteze jer se jako malo zna o Uranu i Neptunu, najudaljenijim planetama u našem Sunčevom sistemu.
Samo jedna svemirska letelica – Nasin “Vojadžer 2” iz osamdesetih – proletela je pored dva ledena giganta, a podaci koje je poslala i dalje se obrađuju.
Ali NASA najavljuje mogućnost nove misije na ove planete koje bi mogle da budu pokrenute u narednoj deceniji.
“To bi bilo fantastično”, naglašava Kraus i dodaje da se veoma raduje novim podacima, čak i ako bude morao da čeka deceniju ili dve.
