Ni jedna ni druga nisu pokušavale da da glume uobražene zvezde, iako im samo televizija nije donela popularnost. Naime, njih dve su nekoliko godina svake nedelje uveče nastupale pred mikrofonom Studija B, vodile, pričale, recitovale, intervjuisale goste u emisiji “Prekovremeni rad”. I još: Mirjana i Zorica režirale sopstvenu emisiju.
Pored pojavljivanja na televiziji i radiju, dve neverovatno slične jednojajčane blizanakinje okušale su se i u glumi. Same su postavile svoju prvu predstavu, i u njoj odigrale glavne uloge. Prisutni profesionalni glumci, poput Rastka Tadića, tada su pohvalili njihov glumački talenat, predviđajući značajan uspeh, naravno, ako po završetku srednje škole nastave da se školuju za pozorište.
Jedan od takvih uspeha zabeležila je i sama Mirjana, koja je kasnije na Majskim susretima osvojila prvu nagradu za recital čitanjem monologa Mome Kapora.
Predstavljanje ove dve veoma zanimljive sestre ne bi bilo potpuno, ako se ne pomene da su one i umetnički nadarene. Imale su nekoliko izložbi u Domu omladine, a za svoje slike su često uzimale prve nagrade na školskim takmičenjima. Ipak, dve bliznakinje su najviše volele da istaknu svoju treću nagradu za pisanu kompoziciju Ujedinjenih nacija: “Budućnost pripada mladima – kako se za to pripremiti”. Nije bilo lako steći tako visoko mesto u ogromnoj konkurenciji. Ali ova nagrada im je posebno draga jer su je zajedno dobile za zajednički trud.
Svestrane beogradske bliznakinje volele su da ističu svoje zajedništvo, reciprocitet i snažnu međusobnu povezanost. U njihovom govoru se više čulo “mi” nego “ja”, a neki odgovori se daju jednoglasno, bez prethodnog dogovora.
Tada su, kada su davale intervju otkrile i kako su ih doživljavali u školi:
“Mnogi nisu sigurni da li pričaju sa jednom ili sa drugom, pa nas drugovi u školi prvo zovu prezimenima, jer je to sigurno”, rekle su tada Zorica i Mirjana.
“A kada treba da izgovore ime, onda se često desi da počnu da mucaju: MMM ili ZZZ… očekujući da im pomognemo i da krenemo dalje. Čak nas i nastavnici mešaju…”
“Ako mislite da zloupotrebljavamo sličnosti, pa da jedna odgovara jednom predmetu za oba, a druga drugom, onda nema šta da se priča!” kaže Mirjana, ali Zorica odmah dodaje:
“Probale smo samo jednom ali se završilo na našu štetu.Mislila sam da znam hemiju bolje od Mirjane pa sam izašla iako je profesorka zvala Mirjanu. Međutim nisam znala da odgovorim ni na jedno pitanje.Tako sam zaradila top, a Mirjana se za to vreme nervirala jer i ona nije imala pojma o tim istim stvarima. Onda smo se zarekle da više nikada nećemo igrati zamene jer je očigledno da ono što jedna zna, druga zna, i obrnuto, šta jedna ne zna ne zna druga.”
Iste misli u različitim sredinama
Postoji još jedan veoma zanimljiv fenomen, a to je poseban talenat jednojajčanih blizanaca za telepatiju. Naime, nakon tog malog incidenta, dve sestre su se složile da zamole razrednog starešinu da sednu na drugo mesto. Tako je u prvom redu sedela Zorica, a pozadi Mirjana, što su nastavnici znali, pa im je bilo lakše da prate individualni razvoj.
Pa ipak, uprkos takvoj distanci, nije retkost da domaći zadatak počnu u potpuno istoj rečenici iako nisu ni slutile koja će im tema biti zadata!
Što se matematike tiče, stvari su slične: pravle su iste greške na istim mestima u domaćim zadacima.
Istini za volju, treba reći da su Zorica i Mirjana bile odlične učenice i da nisu imale mnogo grešaka u domaćim zadacima.
Došle su na svet a da majka Radmila i otac Petar nisu ni slutili da će dobiti blizance. Ni doktor to nije predvideo, pa je za Radmilu porođaj bio izuzetno težak. Babica je već mislila da je, kada je Mirjana ugledala svetlost dana, sve bilo gotovo, ali je Radmila ubrzo ponovo dobila trudove, i to teže nego ranije, pa se onesvestila. Kada je došla k sebi, saznala je da je rodila još jednu devojčicu – Zoricu.
Majci je trebalo vremena da ih tačno prepozna, pa je prvih nekoliko dana, pa i nedelja, dva puta hranila jednu te istu ćerku dok je druga plakala od gladi. Obe su sisali palac iste ruke, reakcije od malih nogu bile su iste. Među mnogim prilikama kada je jedna osetila pravu bol druge, vredi pomenuti ove dve:
Jednom prilikom Mirjana se igrala u dvorištu sa komšijskim psom, a devojčicu je ugrizla razigrana životinja. U tom trenutku Zorica se uhvatila za nogu i počela da plače od bolova. Stenjala je i neprestano trljala jedno mesto na nozi. Zbunjeni roditelji nisu mogli da shvate šta joj se dogodilo, a nešto kasnije komšinica je dovela Mirjanu kojoj je noga krvarila baš na mestu gde je Zoricu bolelo.
Nekoliko puta se Zorica probudila usred noći i nazvala majku. Rekla joj je da Mirjanu boli stomak i da će povratiti. Majka je prvi put pomislila da devojčica nešto sanja, pa se nije obazirala na njene reči. Međutim, kada se to zaista dogodilo, postalo joj je jasno da sestre osećaju sve što se dešava sa drugom i da mogu čak i da predvide neke teškoće druge.
Klub blizanaca?
Šta bi Mirjana i Zorica želele da rade kasnije u životu. Odgovor je bio: “I moja sestra!”
Bile su svesne da istovremeno ne mogu da budu reditelji, pisci, slikari, novinari, glumice i da će uskoro morati da se opredele za užu stručnost. Tako su pre svega buknule ambicije u oblasti režije i novinarstva.
Zagrebački list za mlade devojke Tina raspisao je konkurs za dopisnika iz Beograda, pa su se Zorica i Mirjana prijavile zajedno. Ukoliko se redakcija odluči za jednu, druga će raditi posao zajedno sa sestrom bliznakinjom.
Neiscrpni izvor vedrine i dobrih ideja, mlade devojke su tada došle su na originalnu ideju – da osnuju udruženje blizanaca u Beogradu, čiji bi zadatak bio da otvore klub u kome bi se blizanci sastajali da se upoznaju, ali i da razvijaju njihove sklonosti i talente. Dugo su razmišljale o ovoj ideji i tada su po prvi put dobile priliku da je ostvare.
Ostalo je istorija.
