Knjigu “Beleške jedne Ane” Momo Kapor je pisao početkom sedamdesetih, poglavlja su izlazila u tada jednom od najpoznatijih ženskih magazina Bazar.
On je pisao o životu svoje kćerke tinejdžerke u Beogradu, ali kroz priču o kćerki iznio je sva svoja mišljenja.
A ovo je jedno, jedno o čekanju, piše Blic Žena.
– Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš cijelog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proljeće, ljetovanje, zimu, da provri ručak, da se ugrije peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa djecu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vjetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa!
Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali „sorry“, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osjećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?”, napisao je Kapor.
(Blic)
