Prema legendi, u vreme progona hrišćana, Dioklecijan je odredio Neanija da s jednim odredom vojske ide u Aleksandriju i tamo zatre hrišćane. Na tom putu, Neaniju se desilo nešto slično kao nekada Savlu, kasnije apostolu i svetitelju Pavlu.
Desio se jak zemljotres, nakon čega mu se obratio Bog rečima: „Neanije, kamo ideš, i na koga ustaješ?”. Na njegovo pitanje: „ko si ti, Gospode? Ne mogu da te poznam.” pokazao se u vazduhu presvetao krst, kao od kristala, i začuo se glas: “Ja sam Isus raspeti Sin Božji, ovim znamenjem koje si video pobeđuj neprijatelje svoje, i mir moj biće s tobom”.
Taj doživljaj potpuno je obrnuo i promenio život vojvode Neanija. Kao pobedilac, ušao je u Jerusalim i objavio majci da je on hrišćanin. Izveden pred sudiju, on skide sa sebe pojas vojvodski i mač, i baci pred sudiju, pokazavši time, da je on samo vojnik Hrista Cara.
Posle velikih mučenja bačen je u tamnicu, gde mu se javio opet Gospod Isus Hristos, koji ga i krsti i dade mu ime Prokopije. Jednog dana dođoše mu na tamnički prozor 12 žena i rekoše mu: „i mi smo sluškinje Hristove.” Optužene za ovo one behu bačene u istu tamnicu, gde ih sv. Prokopije učaše veri Hristovoj a naročito tome kako će primiti venac mučenički.
Zato se u činu venčanja bračnih pominje sv. Prokopije, pored bogovenčanog cara Konstantina i Jelene. Tih 12 žena su kasnije strašno mučene. Gledajući njihove muke i hrabrost majka Prokopijeva takođe poverova u Hrista, te svih 13 budu pogubljene.
Kada sv. Prokopije bi izveden na gubilište on diže ruke prema istoku i pomoli se Bogu za sve bedne i nevoljne, sirote i udove, a naročito za Crkvu svetu, da uzraste i rasprostre se i da Hrišćanstvo sija do skončanja vremena. Sv. Prokopije preminuo je u Kesariji Palestinskoj 21. jula 303. godine.
Spada u red “ognjenih svetaca” u koje se ubrajaju još i Sveti Ilija i Ognjena Marija. U nekim srpskim krajevima smatra se da je ovaj dan pogodan za svadbe, jer sveti Prokopije pohodi i blagosilja mladence. Tradicionalno, smatra se da ovaj dan nije dobar za kupanje u rekama i drugim tekućim vodama. Kaže se: “Ni u goru, ni u vodu”.Izbegava se čak i sahranjivanje. U starini su Srbi rudari smatrali ovog svetitelja svojim patronom. Smatra se i zaštitnikom dece. Slavili su ga kamenoresci i bunardžije.
Slično, pošto je reč bila o blagom svecu koji je uvek video samo ono najbolje u ljudima, na današnji dan se izbegavaju svađe i psovanje što se naročito dopada mamama koje ove dobre navike i inače pokušavaju da usade deci.
Po svim srpskim krajevima postoje razni običaji i verovanja u vezi ovog praznika i pridaje mu se veliki značaj, iako nije upisan crvenim slovom u kalendar. Postoje i porodice, doduše retke, koje slave sv. Prokopija kao krsnu slavu.
(Kurir)
