Govorilo se o 70.000 mrtvih, kasnije je broj smanjen na 35.000 – ali sve su to samo bile procene. Drezdenska komisija je, nakon šest godina istraživanja došla do brojke od 25.000.
Katastrofa za 23 minuta
S većom preciznošću može se rekonstruisati šta je to pre 75 godina dovelo do katastrofe Drezdena. Trinaestog februara iz Engleske je poletelo 245 bombardera tipa Lankaster iz sastava Pete britanske bombarderske flote. Njihov cilj: Drezden. U to vreme u gradu je bilo oko 630.000 stanovnika, plus još stotine hiljada izbeglica. Strateški i ekonomski, grad je u osnovi bio beznačajan za dalji tok rata koji je u to vreme već bio odlučen.
U 21.39 sati u gradu na Labi počele su da zavijaju sirene. Za samo 23 minuta bačeno je oko 3.000 teških bombi, 250 zapaljivih bombi za razaranje čeličnih konstrukcija i oko 400.000 „običnih“ zapaljivih bombi. Grad koji su zbog svoje arhitektonske lepote zvali i „Firenca na Labi“, srušen je do temelja. Centar grada doslovno je spržen.
Plamen je bio toliko veliki, da su britanski piloti kasnije pričali da su ga videli već sa udaljenosti od 320 kilometara i visine od 6.700 metara. Vrelina plamena bila je takva da je recimo rastopila apotekarsko staklo koje je se nalazilo u podrumima. U dva britanska vala napada i jednom trećem koji su izveli američki bombarderi, u potpunosti je uništeno 15 kvadratnih kilometara grada.
U razaranju Drezdena učestvovalo je stotine britanskih i američkih pilota, ali glavnu je reč imao britanski glavnokomandujući general Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva Artur Haris. On je bio glavni Čerčilov čovek zadužen za masovna bombardovanja nacističke Nemačke, što je bilo sredstvo za demoralisanja neprijatelja.
Artur “Koljač” Haris
“Bez hobija. Nikada nije čitao knjige. Nije voleo muziku. Živeo je samo za svoj posao.“ To je najkraći opis tog do danas spornog visokorangiranog britanskog oficira. Haris je bio oličenje suprotnosti onoga kako se doživljavaju Britanci. Poznata britanska učtivost bila mu je strana. Bio je grub, znao je da vređa. Mnogi su ga zvali „The Butcher“ – „Koljač“.
Metodom masovnih vazdušnih napada bio je oduševljen još u vreme između dva svetska rata. Komandovao je avijacijom u Pakistanu i Iraku, a često je i sam leteo. Posebno je voleo zapaljive bombe koje je koristio u borbi protiv Kurda i Arapa. Njihove jednostavne kuće pokrivene slamom brzo su nestajale u plamenu. Haris je bio oduševljen mogućnošću vođenja rata iz vazduha.
Kao mnogi tadašnji oficiri vazduhoplovstva, bio uveren u vojnu nadmoć bombardera. Već 1943. je rekao da je Nemačku moguće samo bombardovanjem iz vazduha i bez kopnenih snaga, prisiliti na kapitulaciju. Godinu dana kasnije, 1944, konstatovao je da je 45 od 60 nemačkih velikih gradova sravnjeno sa zemljom. Među njima su bili Keln i Hamburg. Tražio je da se isto to uradi i sa drugim gradovima. Jedan od njih bio je i Drezden.
Rat gradovima
Neki istoričari smatraju da je bombardovanje Drezdena bilo jedan od elemenata pojačane vojne saradnje između zapadnih sila i Sovjetskog saveza u završnoj fazi rata. S obzirom na to da je ofanziva saveznika na zapadnom frontu krajem 1944. zastala, dok je istovremeno Crvena armija na istoku sve brže napredovala, Čerčil je u januaru, neposredno pre konferencije na Jalti, izdao nalog da se razmotri „da li bi sada Berlin i drugi veliki gradovi na istoku Nemačke mogli definitivno da budu naročito pogodni ciljevi“. Razlog: želja da se na Moskvu ostavi što jači utisak.
Ali Staljin je bio nepoverljiv, jer je pre toga godinama od saveznika tražio otvaranje drugog fronta na zapadu. Postoji međutim i jedna druga teza: budući da je još pre konferencije na Jalti bilo jasno da će Sovjetima pripasti istočna Nemačka kao okupaciona zona, Britanci i Amerikanci su u Drezdenu i drugim istočnonemačkim gradovima jednostavno želeli da ižive svoju slepu želju za razaranjem.
Bilo kako bilo, Drezden se ionako nalazio na Harisovom spisku ciljeva. Određenih upozorenja je bilo i pre 13. februara. Saveznički radio i novine već pre toga su izveštavali da bi, kako odmiče rat, svaki nemački grad mogao da sopse na prvu liniju fronta. Osim toga, Drezden je bio železnički čvor, mesto gde su se ukrštale linije sa zapada na istok, kao i sa severa na jug. A uz to, grad je važio za mesto gde bi Hitler i nacisti mogli da se povuku ukoliko saveznici unište druge železničke čvorove u Berlinu i Lajpcigu i time otežaju dopremanje materijala i ljudstva.
Drezden je dakle bio na nišanu, a Čerčil je očigledno bio više od pukog posmatrača ubilačkih bombarderskih akcija svog vazduhoplovnog stratega Harisa. Neposredno pre svoje smrti, Haris je rekao da su „ljudi mnogo važniji od mene“ na razaranje Drezdena gledali kao na „nešto što je vojno neophodno“.
Delo i počinioci – sporni do danas
Crvena armija pod komandom maršala Žukova u februaru 1945. bila je na samo 80 kilometara istočno od Drezdena. To je trenutak kada su saveznici Sovjetima želeli da signaliziraju da su spremni na saradnju – i to uz pomoć britanskih i američkih bombardera. Ali Žukov je kasnije izjavio: „Takav varvarski čin sovjetska armija nikada ne bi izvela.“
I u samoj Velikoj Britaniji je bombardovanje Drezdena sve do danas tema oko koje se vode rasprave. Kada je 1992. „Bombaš Haris“ usred Londona dobio bronzanu statuu visine 2,70 metara, kraljica ga je ocenila kao „inspirativnog vođu“. Ali istovremeno, stotine demonstranata glasno je uzvikivalo: „Masovni ubica!“
