Piše: Branko Žujović
Srbin Sjao De i Vimbldonci
U nedelju smo videli, po ko zna koji put, kako britanska publika, ne samo da zdušno navija za Rodžera Federera, tačnije za svakog Novakovog protivnika, već ništa manje zdušno zluradi svakoj Đokovićevoj nehotici, čak i pehovima. Prezirući Novaka Đokovića u šekspirovskim, čak epskim razmerama, moderni Britanci preziru vrline samopregora i uzdignuća, od kojih uopšteno strahuju izvan zone svog civilizacijskog komfora, s one strane zamišljene gvozdene firange
Novak Đoković, zvani Sjao De (小德), najpopularniji je Srbin u Kini, uz Velibora Boru Milutinovića, zvanog Milu i sada već pomalo zaboravljenog Velimira Batu Živojinovića, zvanog Valter. Kada Sjao De servira na meču u Pekingu ili Šangaju, kineska lica su razvučena u osmeh, srca su im raširena od uzbuđenja, a dlanovi svezani u aplauz.
PITANjE ZA KONZILIJUM Budući da moderni sportovi u Kini tek dozrevaju, a da pri tom tamošnja civilizacija traje tričavih nekoliko hiljada godina, na Dalekom istoku se znanje i sportska veština poštuju na univerzalnom nivou, bez obzira odakle šampion i poraženi dolazili. Otuda sve one nebrojene zastavice gostujućih reprezentacija u kineskom gledalištu, čime se demonstrira nešto znatno više od globalnog licemerja ili tekuće zluradosti pritajene lepim spoljnim manirima.
To je Novak Đoković, zvani Sjao De, sa svoje istočne strane. Na Zapadu, kao što je običaj, stvari stoje suprotno.
U nedelju smo videli, po ko zna koji put, kako britanska publika, ne samo da zdušno navija za Rodžera Federera, tačnije za svakog Novakovog protivnika, već ništa manje zdušno zluradi svakoj Đokovićevoj nehotici, čak i pehovima. Đokovićeve majstorije su, kada ih je bilo, po bontonu, nagrađivali tek mlakim aplauzima.
Zašto Britanci imaju pizmu na Novaka, teško je odgovoriti, tačnije nemoguće. Pomenuto pitanje, kao jedan od svetskih fenomena prve polovine XXI veka, zahteva okupljanje interdisciplinarnog konzilijuma najboljih svetskih stručnjaka iz oblasti, pre svega, političke istorije, zatim psihologije, sociologije, etike, teorije kulture, etnologije, antropologije i mnogih drugih nauka.
Novinar koji je veliko finale gledao na svom televizoru može samo da konstatuje da, prezirući Novaka u šekspirovskim, čak epskim razmerama, moderni Britanci iz gornjih slojeva tamošnjeg društva preziru vrline samopregora i uzdignuća, od kojih uopšteno strahuju izvan zone svog civilizacijskog komfora. Govorimo o ljudima od kojih se očekuje više od pukog izdvajanja nekoliko stotina ili nekoliko hiljada funti za kupovinu ulaznica na Vimbldonu.
Dok su asovi koji gospodare teniskim terenima u dometu stereotipa njihovog kulturološko-civilizacijskog radara, sve je u redu. Ali, kada se načini presedan i neko iza pretpostavljene gvozdene firange preuzme tron, a pri tom ne može da se otera sa trona ili ukloni, sledi ismevanje ili omalovažavanje.
Čak je i Džejson Gaj, komentator „Volstrit žurnala“, odmah posle finala napisao da je 99,99 odsto publike na centralnom terenu Vimbldona navijalo za Đokovićevog protivnika i da je publika bila glasna i nepristojna. Gaj je posle pitao Đokovića kako u sebi utišava povike mase: „Rodž-ah, Rodž-ah…“ ili ih, možda, na drugi način kanališe unutar sebe.
Đoković mu je odgovorio da ponekad to pokušava da ignoriše, što je, kako je priznao, prilično teško.
„Volim to da prevedem na neki način. Kada masa skandira Rodžer, ja čujem Novak. Zvuči glupo, ali tako je. Pokušavam da ubedim sebe“, rekao je Novak.
Gaj je konstatovao da je u jednom tankom svetu Đoković hladnokrvan na najbolji mogući način i to je jedna od glavnih lekcija ovogodišnjeg Vimbldona, izvan okvira prikazane igre u užem smislu.
NOVAKOV RECEPT Novak je peti put za poslednjih devet godina u Londonu pokazao kako se izlazi na kraj sa vansportskim i svim ostalim stereotipima i njihovim javnim manifestacijama. Recept je hladnokrvan uspeh kao posledica samopregora i uzdignuća, bez osvetničkih i drugih loših poriva.
To je životni, sportski, pa ako hoćete ekonomski i politički princip, koji možda može da se ismeje, prezire, čak i bombarduje, ali koji se, makar i na ruševinama – ne nužno ratnim, ipak poslednji smeje.
Kada Sjao Da igra na Dalekom istoku, u sportskom i društvenom opažajnom polju navijača i javnosti je njegova teniska veština, krunisana sa nešto dobrog humora. Na Vimbldonu je fokus publike daleko raznovrsniji. Zbog toga trpi tenis, a nepristojnost se meša sa spoljnom uglađenošću.
Ako ne verujete, pitajte Mirku, ona je, uz možda nekolicinu Švajcaraca, bila jedini iskreni Rodžerov navijač na finalu ovogodišnjeg Vimbldona. Vimbldonci bi u ovom finalu, naime, navijali doslovno za svakog ko nije Novak Đoković, što našeg asa doživotno ustoličuje i kruniše kao istinskog šampiona.
Da bi neko bio istinski šampion i istinski gospodin, potrebno je mnogo, mnogo više nečega što Novak očigledno poseduje, a nije samo vrhunska sportska veština.
Kralj je ipak živ. Živeo Kralj!
