Piše: Nikola Vrzić
Da li je (i)šta Srbiji donela poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona, i čemu je uopšte imala da posluži?
Emanuel Makron je iz Francuske ispraćen zvižducima na Jelisejskim poljima za Dan Bastilje u nedelju a u Srbiji je u ponedeljak dočekan s pogačom i soli. Dočekala ga je i postrojena garda Vojske Srbije, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji mu je dobrodošlicu poželeo uz širok osmeh i na francuskom jeziku, i Beograd iskićen zastavicama Francuske i Srbije. I sve je to sasvim u redu i tako i treba da bude jer i lepi maniri i srpska gostoljubivost i diplomatski protokol to nalažu. Ali francuski predsednik je na ove znake pažnje i uvažavanja uzvratio tako što je, usred Palate Srbija, pred svojim domaćinom, predsednikom Srbije, i pred čitavom javnošću, rekao da je Kosovo nezavisna država.
BILBORDI I SNISHODLjIVOST Naravno da Makron time nije otkrio ništa što već nismo znali – da je Francuska, naime, priznala samoproglašenu (pa otuda i krnju) nezavisnost naše južne pokrajine – ali je isto tako činjenica i da je francuski predsednik tu okolnost mogao da spomene, ako je uopšte morao da je spominje, i na neki pristojniji način, makar iz poštovanja prema svom domaćinu, zemlji koja ga je dočekala i mestu sa koga joj se obratio. Ali je ipak izabrao da bude brutalan umesto pristojan.
Osećaj uvređenosti i ljutnje koju je izazvala Makronova bezobzirnost, uz sve psovke koje zbog toga naviru same od sebe, utoliko je veći što se dobrodošlica za francuskog predsednika nije svela samo na spomenutu pogaču i so, gardu i zastavice. Već je u koječemu prevršila meru pristojnosti i protokola, i to u pravcu (samo)ponižavajuće snishodljivosti. Od dvojezičnih bilborda s natpisima „dobrodošli, prijatelji“ (štaviše, dragi prijatelji, u francuskoj verziji) i „sloboda, jednakost, bratstvo“; preko teksta srpske ambasadorke u Parizu Nataše Marić na portalu „Figaroa“ u kome postavlja pitanje „da li Francuzi zaista poznaju Srbiju?“ i piše o „Egzitu“, predstojećoj izložbi Marine Abramović, o Spomeniku zahvalnosti Francuskoj i 180 godina srpsko-francuskih diplomatskih odnosa a ni rečju ne spominje ni NATO agresiju 1999. ni potonju otmicu Kosova i Metohije, kao da se sve to dogodilo nekim drugim Srbima; pa do dovođenja ljudi pred spomenuti spomenik na Kalemegdanu da oduševljeno pozdrave francuskog predsednika.
I inače je sve bilo zamišljeno tako da se stvori slika, predstava, o velikom savezništvu i vatrenoj ljubavi, a mi se pitamo koja od one tri reči – sloboda, jednakost, bratstvo – označava prošlogodišnje ponižavanje Aleksandra Vučića i Srbije i njenih stravičnih žrtava prilikom obeležavanja 100. godišnjice okončanja Velikog rata, i zastavu „Kosova“ u Notr Damu tom prilikom i Hašima Tačija pored Makrona, i kakvi su to prijatelji, dragi prijatelji pri tom, koji nam uvode sankcije, bombarduju nas i oduzimaju nam najdragoceniji deo naše zemlje.
Kad smo već kod toga, studija američke RAND korporacije iz 2001. („Operacija Saveznička snaga: Lekcije za buduće koalicione operacije“) navodi i podatak da je 13 od tadašnjih 19 članica NATO-a direktno učestvovalo u bombardovanju Srbije, a „Francuska je među evropskim državama dala najveći doprinos u smislu angažovanih borbenih aviona“.
A i kad je ljubav Francuske prema Srbiji bila znatno veća nego 1991, 1999. ili 2008, dakle naročito u vreme Prvog svetskog rata, njena pomoć Srbiji nije bila sasvim nesebična i bespovratna nego je bila izražena u kreditima, obračunatim pri tom s kamatom što će reći da je Francuska još i zarađivala na našoj nesreći, a i vraćali smo ih sve do sedamdesetih godina prošlog veka…
Sve u svemu, osećaj poniženosti – izazvan našom prekomernom upotrebom gostoljubivosti i Makronovim prezirom sa šarmantnim osmehom – bio bi i zaista potpun da, na samom kraju zajedničke konferencije za novinare, iz Aleksandra Vučića nije progovorilo ono što bi moralo da progovara mnogo češće od želje da visokom gostu slučajno ne bude neprijatno ma koliko nam neprijatnosti sam taj gost priredio. Te je Vučić, na pitanje o 2025. godini kao obećanom datumu našeg ulaska u Evropsku uniju, rekao ono što većina naroda i misli, i time, pokazujući da ipak nismo sasvim beslovesni nego i mi njima imamo ponešto da zamerimo, donekle ublažio bol od prethodnog poniženja: „Neko nam je rekao 2025… Rekli su nam i ‘99. da nas bombarduju zbog humanitarne katastrofe pa se ispostavilo da nije bilo zbog toga. Pa su nam rekli 2003. standardi pre statusa, pa su nas lagali i 2008. im dali status a ne standarde.“
Uzgred budi rečeno, kad smo već kod tog njihovog licemerja, vredi ukazati i da nam se, u pogledu Kosova i Metohije, neprestano savetuje da je prošlost prošla i da treba da je prevaziđemo i da se okrenemo budućnosti, a čitavim tokom Makronove posete Beogradu upinjali su se iz sve snage da nas vrate 100 godina u prošlost kako bi nas ubedili da smo zaista saveznici i da postoji nekakvo, Makronovim rečima, srpsko-francusko bratstvo po oružju. Što znači da je prošlost ipak vredna pažnje, ali samo kada ima upotrebnu vrednost za sprovođenje budućih političkih namera, inače se na nju ne treba obazirati; prošlost nije prošla ako mogu da je upotrebe za svoje interese, ali se nama sličan luksuz ne odobrava.
Hoćemo da kažemo da je Makronova poseta, bez obzira na svu predstavu koja ju je propratila i u kojoj je i sam radosno učestvovao tako što se pretvarao da mu je srpsko-francusko istorijsko savezništvo naročito značajno, zapravo jasno pokazala da svi naši pokušaji da im se slučajno ne zamerimo time što ćemo ih podsetiti i da su nas povremeno tukli nisu bili shvaćeni kao znak naše snage, već kao znak da mogu da nastave da nas tuku jer mi ionako ne reagujemo onako kako nalaže već i puki instinkt za samoodbranu. Uostalom, mogao je Makron makar da spomene, makar i neiskreno, kako mu je žao što je prošle godine u Parizu prošlo onako kako je prošlo, ali zašto bi to učinio kada nije osetio baš nikakav pritisak da to učini nego je dočekan onim ulizičkim bilbordima i propratnim javnim manifestacijama našeg straha da stanemo u odbranu sopstvenog interesa.
IZA ZATVORENIH VRATA Iza zatvorenih vrata sastanka Vučića i Makrona, koji je potrajao dosta duže nego što je planirano, ipak, odvijalo se nešto sasvim drugačije; posvedočio je o tome već i izraz Vučićevog lica, s koga je nestao onaj razdragani osmeh koji je imao na aerodromu kada je Makron sleteo u Beograd, i koji je – izraz lica posle razgovora – jasno odudarao od opšteg tona veselo reanimiranog starog prijateljstva kakvim je odisala poseta francuskog predsednika, sve i ako je to bio samo zajednički pi-ar napor da se odnosi između dve države predstave boljim i dubljim nego što zaista jesu u situaciji u kojoj su nam interesi oštro suprotstavljeni.
Elem, ostavimo li po strani onaj deo razgovora u kome je predsednik Makron obavio posao trgovačkog putnika i kojima je cilj pride bio da posetu ispune konkretnom sadržinom – od nabavke raketa „mistral“ i izjave o namerama u vezi s izgradnjom beogradskog metroa do sporazuma o kinematografskoj delatnosti i saradnji javnih beležnika – a sve je to ionako i bilo dogovoreno unapred, preovladava utisak da preteranog saglasja među sagovornicima ipak nije bilo.
O tome uverljivo govori već i sama potreba obojice predsednika da, na konferenciji za medije, istaknu kako su njihovi razgovori bili „otvoreni i iskreni“, što je uobičajena šifra koja se koristi da se baš ne bi grubo reklo da se suštinsko podudaranje stavova nije dogodilo; jer, da jeste, time bi se i pohvalili, a nisu imali (mnogo) čime da se pohvale.
No ovaj sastanak nije ni trebalo tome da posluži već, čini se, pre svega razjašnjenju stavova o ključnim pitanjima od, kako se to kaže, obostranog interesa. A to su, naravno, a šta bi drugo i bilo, višestruko povezana pitanja srpskih EU integracija i Kosova i Metohije.
MAKRONOVE PORUKE Pa, šta nam je to Emanuel Makron poručio? Nakon što nam je zahvalio na donaciji za Notr Dam iako su i neke naše crkve i manastiri, eto, na Kosovu i Metohiji, uz to podjednake starosti i značaja, takođe postradali a Francusku baš i ne videsmo da se potrudila da nam uzvrati istom merom. I nikakav govor Emanuela Makrona na srpskom jeziku i odavanje počasti na grobu naše heroine Milunke Savić ne mogu da zamaskiraju pravu prirodu ovog neobičnog savezništva, koja se ogleda u našem odnosu prema Notr Damu a njihovom, na primer a primera ima žalosno mnogo, našoj Bogorodici Ljeviškoj.
No, okrenimo se Makronovim porukama.
Pre svega, poručio je francuski predsednik ono što se i očekivalo da će poručiti, od proširenja Evropske unije, makar u doglednoj budućnosti, nema ništa. „28 država članica već ne funkcionišu, tako da Evropska unija ne može da napreduje, da se širi, a da se sama ne reformiše“, izneo je sasvim logičan argument, zbog koga i „nema datuma (za priključenje EU), uopšte se ne treba zatvoriti u bilo kakav kalendar“.
Bez obzira na to, a vratićemo se tome i malo kasnije, Makron je najavio i da će u narednom periodu (ponovo) pokušati da organizuje sastanak lidera iz Beograda i Prištine (Srbije i Kosova, kako je rekao) s njim i nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, i to sa ambicioznim „ciljem da se u narednih nekoliko meseci pronađe rešenje“ i to nasuprot „nekim spoljnim silama koje žele da se ne nađe sporazum, njima je to u interesu“, sve to pak jer Evropska unija „ne prihvata“ postojanje konflikata koji će trajati zauvek, kao ni „ideju da tim konfliktima treba zauvek da upravljaju sile koje nisu evropske“.
Ove su žaoke – „spoljne sile“ i „sile koje nisu evropske“ – ako grdno ne grešimo, upućene na račun Sjedinjenih Američkih Država, i to je nova i osvežavajuća okolnost za nas budući da su i jedni i drugi, Evropljani i Amerikanci, saučestvovali u otimanju Kosova i Metohije iz srca Srbije, te bilo kakvo nesaglasje među njima, a ovde ga izgleda ima sve više čim se i ovako javno nagoveštava, nama otvara neočekivani manevarski prostor koga i te kako vredi istražiti. Možda čak i po cenu svih onih izliva neosnovane ljubavi prema Francuskoj koja nas nikada nije volela kao što smo mi voleli nju.
KOMPROMISNO REŠENjE Na koji način namerava da Prištinu i Beograd ponovo stavi za pregovarački sto, Makron nije ni nagovestio, ali je zato priznao da rešenje, barem u ovom trenutku, ne postoji: „Nema nekakvog čudnovatog, magičnog rešenja ni u mom džepu, niti nemačkom, ili Rusije i SAD… Ja sam samo rekao da ću dati svu svoju energiju kako bismo našli to rešenje“, a „na dvema stranama je da razmotre sve opcije i dođu do rešenja“.
I to rešenje, kazao je dalje, mora da bude kompromisno. Krajnje čudna izjava budući da dolazi od nekoga ko je, bezmalo u istom dahu, ustvrdio da je Kosovo nezavisna država, i utoliko čudnija, ne usuđujemo se još da je nazovemo i ohrabrujućom, kada se uzme u obzir šta je još na ovu temu rekao. A rekao je da to nedefinisano kompromisno rešenje za koje se on zalaže, osim što „ne odgovara srpskom Ustavu“ ali to smo znali i unapred, mora da sadrži još jednu važnu osobinu: „Sa druge strane postoje ljudi koji kažu, međunarodna zajednica nas je priznala kao nezavisne, potpuno nezavisne, nećemo ništa više da imamo niti da čujemo u vezi sa Srbijom, neka priznaju sva naša prava i idemo napred. Kad kažemo da moramo da izgradimo kompromis, to znači da ni jedna od ovih pozicija, koje su dijametralno suprotne, ne mogu da ostanu kao takve… To znači da svako mora da se pomeri.“
Iz ovoga bi mogao da usledi zaključak da se zapravo pomalo pomerila francuska pozicija u odnosu na samoproglašenu kosovsku nezavisnost, no, sve pređašnje iskustvo s njima nalaže nam i te kakav oprez, te se ne treba zaletati s isuviše optimističkim zaključcima pre nego što vidimo i neke konkretne poteze u tom smeru.
CILj POSETE Sve nas ovo dovodi i do konačnog pitanja, pitanja motiva Makronove posete Beogradu, imajući u vidu da političke poene u Francuskoj on zasigurno neće pokupiti time što je posetio Srbiju i tamo, eto, doživeo doček kakav nema ni u sred Pariza. Tako da je razložno pretpostaviti da se Makronov motiv nalazi negde drugde.
I zato, osvrnimo se i na ukupan kontekst. S jedne strane je suočen s ne-prijateljskim (ne kažemo da je već postao i otvoreno neprijateljski) odnosom Sjedinjenih Država. S druge strane, ne pada mu na kraj pameti da nas primi u Evropsku uniju, ni sa Kosovom ni sa Kosovom kome smo, daleko bilo, priznali nezavisnost. Pa, šta hoće od nas?
Odgovor je, možda, nagovestio on sam kada je rekao da odbacuje „ideju da tim konfliktima treba da upravljaju sile koje nisu evropske zauvek“ i da je zato i potrebno rešenje, „kako ne bi došlo do rasplamsavanja te krize… Sporazum koji treba da se nađe između Srbije i Kosova je jako važan za stabilnost regiona“.
I pri tom, „ovo je test za Evropu, za kredibilitet Evrope – da li je ona danas sposobna da sklopi takav sporazum između velikih nacija koje su na njenoj teritoriji“.
Jednostavnije rečeno, Makronov dolazak u Beograd možda i nije imao tako visok cilj kao što je napredak ka rešenju kosmetskog problema, već mnogo skromniji zadatak u vidu pokušaja preventivnog suzbijanja eskalacije krize između Beograda i Prištine, jer ona ne bi samo razorno uticala na naš region već i na Evropu kojoj bi Makron da dođe na čelo.
A uz to, naravno, hteo je i da „ponovo pokrene francusko-srpske odnose“ koji će „obezbediti evropski uticaj u regionu koga priželjkuju i Rusija i Kina“, kako sugeriše francuski „Mond“.
Šta od svega toga ima Srbija? Relativno poboljšanje odnosa Beograda i Pariza, samo po sebi, ne predstavlja lošu vest ako ne podrazumeva i dodatne žrtve s naše strane, no, konkretan efekat veličanstvenog dočeka upriličenog Emanuelu Makronu videćemo, na primer, kasnije ove godine kada se članice Interpola ponovo budu izjašnjavale o zahtevu Prištine za učlanjenje u tu organizaciju. Bude li Francuska tada uzdržana, ili se tiho iskrade iz sale za glasanje, bilo bi nam i to dovoljno, oni bilbordi prijateljske dobrodošlice pokazaće se kao i te kako opravdani. U suprotnom, znaćemo da nemamo baš ništa od svih onih lepih reči koje je predsednik Francuske izgovorio na srpskom jeziku.
Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs
