Piše: Nikola Vrzić
Kako će otkazivanje samita u Parizu uticati na budućnost briselskog dijaloga Beograda i Prištine
Velika sumnja Vladimira Čižova, ambasadora Rusije pri Evropskoj uniji, pokazala se opravdanom. Iako su se posredničkog posla između Beograda i Prištine, rekao je početkom ovog meseca Čižov, možda i uz blagi podsmeh, „naročito latili evropski divovi Angela Merkel i Emanuel Makron“, „imam velike sumnje da će sledeći sastanak, najavljen posle kraja prvih neuspešnih razgovora a zakazan za 1. i 2. jul u Parizu, zaista biti održan“. I tako i bi. Pariski sastanak otkazan je zbog straha od ponavljanja berlinskog fijaska i izgledne mogućnosti novog gubljenja vremena i kredibiliteta, no ovim je preventivnim otkazom šteta ublažena samo utoliko što zaista nije potrošeno vreme na besplodno sastančenje i propratni gubitak živaca. Ali fijasko koji je započeo u Berlinu 29. aprila svejedno je potvrđen, pa i dodatno do znatno produbljen, štaviše, u delimično neočekivanom smeru.
MERKRONOV SLOM Spomenutog 29. aprila u Berlinu je, podsećamo, trebalo da bude odmrznut dijalog Beograda i Prištine koji je prethodno zamrznut uvođenjem taksi od 100 odsto na robu iz centralne Srbije (i Bosne i Hercegovine) i nesposobnošću briselske administracije da tu situaciju razreši.
Baš zato su se (rečima ambasadora Čižova) tog posla i latili francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel, uvereni da raspolažu većom količinom političke težine i autoriteta od odlazeće EU šefice diplomatije Federike Mogerini. Istini za volju, ovakvo je uverenje zaista i bilo teško izbeći budući da je Mogerinijevu, takav joj je naime opis radnog mesta, sasvim neumesno optužiti za višak bilo kakve težine i/ili autoriteta, ovo čak i da joj se ne bliži kraj mandata na kome zasigurno neće ostati.
Berlin je 29. aprila, međutim, uverljivo demonstrirao da ni takvi evropski divovi kao što su Merkelova i Makron, zato što je njihova Evropa hronično velika koliko to jedan (geo)politički patuljak uopšte može da bude, ne raspolažu ništa snažnijom moći ubeđivanja od nebitne i neubedljive Federike Mogerini. Dijalog Beograda i Prištine – za koji žele da se okonča onim pravnoobavezujućim sporazumom o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, puno je tu velikih reči a premalo sadržine – ostao je i posle berlinskog susreta u stanju dubokog smrzavanja. Iliti, kako je dijagnostificirao magazin „Politiko“ a „Pečat“ je na to već skrenuo pažnju, taj ambiciozni skup okončao se „Merkronovim“ – kombinacija prezimena Merkel i Makron – „balkanskim slomom“.
Podsećamo na pisanje „Politika“: „Nezadovoljni neuspehom EU da izdejstvuje sporazum kojim bi se umirile tenzije, Merkelova i Makron odlučili su da stvari uzmu u svoje ruke. Do okončanja samita verovatno su poželeli da to nisu učinili. Umesto prodora, Merkelova i Makron su nehotice pred javnošću izložili disfunkcionalnost evropske diplomatije.“
A onda su krenuli da se vade pa je, naravno, ispalo još gore po njih. Najavili su, neoprezno ili samouvereno, popravni u Parizu, međutim, budući da su u međuvremenu postali svesni da neće uspeti, pokušaja popravljanja Berlina na kraju nije ni bilo. Ali svoj potpuni neuspeh, a uz to i bruku iako im je ona sad najmanji problem, ipak nisu uspeli da ograniče.
No čitava je ova stvar još mnogo teža nego što se možda čini na prvi pogled. Naime, nije se nesposobnom i nemoćnom iskazala samo briselska birokratija već je Evropa sad potegla i svoje najmoćnije oružje, Merkelovu i Makrona lično, a efekat je ostao identičan, to jest potpuno je izostao. Ni ona ni on nisu uspeli da nagovore ni Beograd ni Prištinu da odustanu od svojih pozicija; niti je Beograd pristao na nastavak dijaloga bez ukidanja prištinskih taksi, niti je Priština pristala da te takse suspenduje ili ukine.
A jačih autoriteta od Merkelove i Makrona, od Nemačke i Francuske, Evropska unija nema, i ne može da ih izmisli. Što može da znači, tako makar trenutno stvari stoje, samo jedno: posrednička uloga Evropske unije odlazi na đubrište istorije. Briselski proces dijaloga Beograda i Prištine je faktički mrtav. Dospeo je u zasluženi i nimalo preuranjeni ćorsokak.
AMERIČKI STAV Imajući takvo stanje u vidu, poprilično se interesantnim, pomalo neobičnim i već i otuda važnim za razumevanje čini stav Vašingtona koji je, saopštenjem Stejt departmenta koje prenosi „Glas Amerike“, poručio da SAD tvrdoglavo ostaju u prikrajku tako što nastavljaju da pružaju podršku posredničkoj ulozi Evropske unije uprkos njenoj političkoj impotenciji. „Mi smo spremni da saslušamo i pomognemo obema stranama i Evropskoj uniji kao posredniku da pronađu rešenje oko kojeg su svi saglasni“, navodi se u tom saopštenju, a na istovetnom su tragu i reči zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Metjua Palmera – „SAD su partneri EU u dijalogu i ne vidim zašto bi se to menjalo“ – i, još eksplicitnije, reči američkog ambasadora u Beogradu Kajla Skota u intervjuu agenciji „Fonet“: „Američka vlada neće voditi proces između Beograda i Prištine, to je posao za Evropsku uniju.“
Dakle: ne samo što SAD nisu iskoristile sav raskošni kapacitet svog ucenjivačkog kapitala da bi naterale Prištinu da odustane od taksi i time odblokira dijalog – što je prva vrednost u ovoj jednačini koju sad pokušavamo da rastumačimo – nego pride poručuju i da nemaju ambiciju da pokušaju da od nesposobne i neefikasne Evropske unije preuzmu posredničku, što će reći vodeću ulogu u pregovaračkom procesu.
O čemu se tu radi?
Uz podrazumevajući uslov da Vašington ne laže kad poručuje sve ovo što smo citirali, moguća su dva objašnjenja koja uz to jedno drugo ne isključuju.
Pod jedan, možda je ovde reč o uzgrednoj epizodi obračuna administracije Donalda Trampa s Evropskom unijom koju doživljava kao konkurenta, a na ovakav ga način demaskira kao nesposobnog da uredi situaciju čak i u sopstvenom predsoblju (ili stražnjem dvorištu, kako vam drago) i povrh toga mu tu ostavlja varnicu nestabilnosti koju bi u budućnosti mogao da raspali ako mu tako dođe.
I pod dva, sasvim je moguće i da Vašington u ovom trenutku, jednostavno, uopšte nije zainteresovan da se aktivnije uključi u rešavanje ovog našeg pitanja, pa otuda i ovako ležerno držanje. Uostalom, da ova teza nije ekstravagantna kao što deluje, govori izjava američkog diplomate Kristofera Hila na koju smo na stranicama „Pečata“ već ukazali. A Hil je za „Dojče vele“ nedavno izjavio da je „Vašington praktično digao ruke od kosovskog pitanja“ te da „’unilateralizam’ administracije Donalda Trampa čini da Sjedinjene Države ’postanu nevažne tamo gde bi trebalo da budu važne’, kao recimo u rešavanju preostalih pitanja na Balkanu…“.
RUSIJA I KINA No sve i da Vašington, a ne bi mu to bilo strano, preokrene ovakvo svoje držanje i pokuša žešće da se investira u budućnost svog prištinskog bastarda, odavno je, i u bespovrat, otišlo ono vreme Dejtona kada su poput kauboja u vesternima mogli da ujašu na konju i završe posao onako kako su zamislili jer ih Evropa sluša bespogovorno, Rusija na sve pristaje a Kine nema nigde na vidiku.
Danas, međutim, a pokazala je to i nedavna sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, i Rusija i Kina saopštavaju da se pitaju i te kako, a zbog njihovog prava veta u Savetu bezbednosti to dalje znači i da bez njih nema rešenja a pogotovo ne mimo Rezolucije 1244. Što će reći da bilo kakvo, hipotetičko, uključivanje Amerikanaca u pregovarački proces između Beograda i Prištine, koji je umro u Berlinu što je potom i ozvaničeno u nesuđenom Parizu, automatski mora da znači da su u njemu i Moskva i Peking. I da smo barem za toliko dalje od kosmetske kapitulacije kakvu su nam priželjkivali oni evropski divovi. Kapitulacija je, međutim, samo njihova, uz malo naše upornosti i strpljenja, i, dogodine u Prizrenu…
Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs
