Piše: Dejan Lukić
Šta sledi na Temzi posle ostavke Tereze Mej?
Sic transit gloria mundi – tako prolazi svetska slava. Britanskoj premijerki Terezi Mej dogodila se prošle sedmice poslednja stvar u životu jednog političkog službenika. U emocionalnom nastupu, uz suze koje nije mogla da ukroti uprkos tome što nosi nadimak „čelične ledi“ britanske politike posle nedostižne Margaret Tačer – konačno je odlučila da podnese ostavku na mesto predsednice vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Nastup u kome je najavila da će uskoro (7. juna) napustiti i funkciju lidera britanske Konzervativne partije, ali da će ostati na premijerskoj poziciji sve dok se u redovnoj političkoj proceduri ne imenuje njen naslednik, dugo će vibrirati u kolektivnom sećanju zemlje.
NA TAČKI UNUTRAŠNjEG SUKOBLjAVANjA Po većini ocena, peripetije britanskog odlaska iz Evropske unije „došle su glave“ gospođi koja je u opštem doživljaju Britanaca važila kao „čelična ledi broj dva“. Tereza Mej uložila je krupnu sumu političkog kredibiliteta u odlazak Kraljevine iz EU – i omanula.
Mejova je druga premijerka u britanskoj političkoj istoriji i prva kojoj pripada zasluga da je s nadobudnim Briselom uspela da dogovori uslove britanskog „miroljubivog“ odlaska iz EU. Međutim, njen dogovor doživljen je u Parlamentu kao debakl koji će je pratiti sve do kraja.
Parlament joj je odbacio, pred samu ostavku, i drugi predlog projekta o uslovima britanskog izlaska iz EU. A taj predlog bio je i povod grupi poslanika iz njene Konzervativne partije da izađu sa zahtevom za njenu smenu. Projekat je ocenjen kao manevar da se primiri većinsko raspoloženje u zemlji o odlasku iz Evropske Unije – bilo dogovora ili ne.
Poslednja slamka koja je „kamili slomila leđa“ bio je istup poslanice, članice Terezinih konzervativaca u Parlamentu gospođe Lidsom, koja je kao znak neslaganja s predsednicom podnela ostavku.
Tereza Mej je još jednom, po drugi put, pokušala da privoli poslanike Parlamenta za podršku njenom pomirljivijem načinu izlaska iz EU – predlog koji je odmah ocenjen kao suviše darežljiv prema Briselu i istovremeno prema zahtevu opozicione Laburističke partije koja zagovara znatno mekši odnos UK prema Briselu. Zatim nudi novi projekat odlaska i spremna je da, ukoliko njen plan ne prođe u Parlamentu, ponudi zemlji nov referendum na tu temu.
Na ovoj tački unutrašnjeg sukobljavanja, članovi užeg kabineta Tereze Mej počinju da se javno desolidarišu sa šeficom, dok se u partijskoj bazi čuju glasovi koji traže i njenu ostavku.
NALOG NARODNOG PLEBISCITA U nastaloj atmosferi jedna od aktivnijih ministara u vladi Amber Lidsom podnosi ostavku da bi Tereza Mej odmah zatim (24. maja) zvanično objavila da i ona podnosi ostavku na funkciju lidera Konzervativne partije. U objašnjenju poteza Tereza Mej je smatrala za potrebno da izjavi: „Učinila sam sve što je bilo u mojoj moći kako bih ispunila nalog referenduma (iz 2016. godine).“ Uz to je još kazala – da bi se pamtilo – kako „duboko žali“ što nije uspela da za vreme mandata otkači Britaniju iz Evropske unije i tako izvrši nalog narodnog plebiscita na kome su građani odlučili da zemlja ode iz EU.
U ovom momentu turbulencije na britanskoj političkoj i društvenoj sceni preovladava mišljenje da gospođa Mej jeste učinila sve što je mogla u nastojanju da poslanike Parlamenta pridobije za svoj projekat odlaska UK iz EU, i da je sada u najboljem interesu zemlje da završi njen započeti posao.
Tereza Mej, odlazeći iz rezidencije u Dauning stritu, ostavlja svom partijskom nasledniku u rukama „vruć krompir“ izvršenja referenduma i da se probija kroz kompleksan pejzaž novonastale političke situacije u Britaniji. Novom premijeru i novom lideru konzervativaca ostaje, takođe, da brzo savladaju umetnost manevrisanja i preživljavanja na političkoj vetrometini Britanije.
U komentarima koji prate odlazak Tereze Mej sa političke scene Ujedinjenog Kraljevstva priznaje se da je učinila mnogo, ali da u tri godine koje je provela na kormilu zemlje nije dostigla rezultate Margaret Tačer. „Ma kakve ambicije da je imala u pokušaju da ispravi goruće nepravde u britanskom društvu, sve ostaje u senci jedne jedine reči – bregzit“, kaže se u jednom od prvih komentara.
Njene tri godine na poziciji predsednice vlade bile su u najvećoj meri ispunjene temom odlaska UK iz EU i njenim sve beznadežnijim naporima da u potpunosti izvrši nalog referenduma koji je raspisao njen prethodnik Dejvid Kamerun. Ostavke ministara i poslanika u Parlamentu koje bi i u normalnim vremenima oborile jednog predsednika vlade prožimale su njen premijerski mandat, ali je ona gurala, ne obazirući se na haos oko sebe, kao da se ništa nije dešavalo.
SKUPA POLITIČKA CENA Na opštim izborima 2017. Tereza Mej je izgubila većinu u Predstavničkom domu parlamenta i bila primorana da se osloni na Demokratsku partiju unionista (Severna Irska) uz kompromise i skupu političku cenu. Nikada se nije oporavila od ovog političkog kompromisa, a vreme je pokazalo da joj je taj potez bio još i vrsta političkog „samoranjavanja“, pa su je, kažu analize, njeni protivnici „držali“ u Dauning stritu samo dok ne obavi operaciju bregzita i dok se ne nađe neko pogodnije rešenje. Kao ustupak svojim kritičarima prihvatila je, piše se, da ponudi ostavku ali pod uslovom da glasaju za njen mekši plan raskida sa Evropskom unijom.
Kćerka anglikanskog sveštenika Tereza Mej je kao svoj kredo često ponavljala reči naučene od oca da „sve ljude gleda kao jednake“ i da nikada ne misli da je kompromis loša stvar.
Tereza Mej je član Parlamenta od 1997. godine. Sredinom 2016. postaje predsednica vlade Velike Britanije nakon što je šest godina pre toga bila ministar unutrašnjih poslova. U privatnoj biblioteci ima više od 150 kuhinjskih recepata koje „konsultuje“ uvek kada joj prijatelji dolaze u posetu.
Posle njene ostavke pitanje je šta sledi na Temzi. Ako na mesto novog premijera dođe rigidni pristalica bregzita, nije isključeno da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Evropsku uniju pre predviđenog datuma (31. oktobra) i bez ikakvog sporazuma. Ko god dođe na kormilo čeka ga dilema same Tereze Mej pogotovo što u Parlamentu nema većine za bilo kakvu dogovornu varijantu bregzita.
Britaniju očekuje još jedan period neizvesnosti, a koliko bi mogao da traje, ostaje široko i otvoreno pitanje.
