U RIGI NA SVETSKOJ KONVENCIJI PODRŠKE DALAJ-LAMI
„Kinesko-tibetanski konflikt moramo posmatrati kao nerešeni međunarodni sukob koji izaziva legitimnu međunarodnu zabrinutost, kao konflikt uzrokovan nezakonitom aneksijom Tibeta i koji zahteva hitnu pažnju i rešavanje“, poručio je dr Majkl van Valt van Prag, savetnik dalaj-lame
U Rigi, glavnom gradu Letonije, prošle nedelje je održana Sedma svetska konvencija parlamentaraca koji podržavaju dalaj-lamu i Centralnu administraciju Tibeta u egzilu, u zvaničnoj organizaciji Međunarodne mreže parlamentaraca za Tibet, Skupštine Tibeta u egzilu i Parlamentarne grupe za podršku Tibetu koja deluje u letonskoj skupštini. Skup je okupio sadašnje i bivše poslanike, te uticajne ljude iz devet zemalja: domaćina Letonije, SAD, Kanade, Australije, Novog Zelanda, Velike Britanije, Francuske, Rumunije i Italije.
Da Riga nije nasumice odabrana za domaćina ovog skupa, videlo se već prvog dana, tokom obraćanja Holanđanina, dr Majkla van Valt van Praga, inače savetnika dalaj-lame, predsednika organizacije Kreddha i eksperta za međunarodno pravo i odnose. On je tom prilikom saopštio da je SSSR okupirao Letoniju, Estoniju i Litvaniju i da, budući da se, po njemu, radilo o ozbiljnom kršenju međunarodnog prava, nijedna država nije trebalo da prizna suverenitet SSSR-a nad pomenute tri zemlje.
Po Van Pragu, tri činjenice su tokom pola veka sovjetske, kako on kaže, okupacije bile važne: pribaltičke republike istrajale su u protivljenju sovjetskoj kontroli; pravno nisu prestale da postoje i nisu prenele suverenitet na SSSR zato što samo slobodno izražen pristanak naroda to može da učini; dovoljan broj vlada, parlamenata i predstavnika civilnog društva stao je uz pribaltičke republike u vreme kada je to bilo potrebno, suočeni sa ogromnom snagom SSSR-a.
POZADINSKA PODRŠKA Danas je, tvrdi Van Prag, slična situacija s Tibetom: „Kina je nezakonito okupirala i pripojila Tibet bez istorijskog prava da to učini.“
Prateći rad ove konferencije, lako je bilo utvrditi da skup iz pozadine podržavaju američki Kongres i američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED). Među glavnim izlagačima na konvenciji bili su Džonatan N. Stivers i Karl Geršman.
Stivers je jedan od direktora Izvršne komisije za Kinu američkog Kongresa, nekada angažovan u azijskom odeljenju USAID-a. Bio je jedan od vodećih ljudi azijskog odeljenja ove organizacije. Raspolagao je budžetom od 1,8 milijardi dolara i mrežom od oko 1.200 profesionalaca u 32 zemlje južne, centralne i istočne Azije, kao i ostrva u Tihom okeanu.
Geršman je, za one koji prate međunarodnu politiku i odnose, dobro poznati dugogodišnji predsednik NED-a i bivši američki predstavnik u Komitetu za ljudska prava UN u vreme prve administracije Ronalda Regana.
Ključne smernice za Akcioni plan i Deklaraciju, usvojene na kraju konvencije, dao je dr Van Prag.
OD LjUDSKIH PRAVA KA ISTORIJSKOM PRAVU Konvencija u Rigi usledila je u zanimljivom, takoreći istorijskom trenutku. Godinu pre njenog početka dalaj-lama je tokom predavanja u Nju Delhiju javno saopštio da Tibet može da ostane deo NR Kine ako zvanični Peking pristane na kulturnu autonomiju.
„Posmatrano istorijski i kulturno, Tibet je bio nezavisan. Kina je preuzela kontrolu nad Tibetom u onome što oni nazivaju mirnim oslobođenjem. Sve dok ustav Kine prepoznaje našu kulturu i posebnu istoriju Tibetanskog autonomnog regiona, možemo ostati deo Kine“, rekao je dalaj-lama koji se učesnicima konvencije obratio posredstvom skajpa.
Opštepoznati stav zvaničnog Pekinga je da dalaj-lama mora javno da saopšti da je Tibet deo Kine, što se delimično dogodilo, ili što je makar jasno nagovešteno predstavljanjem njegove nove politike nazvane „srednji put“. Kada bi Peking prihvatio sadašnji dalaj-lamin stav o Tibetu unutar Kine, s jasno definisanom kulturnom autonomijom, istorijski kontekst pribaltičkih republika bio bi ključan za dalje tumačenje Tibeta i njegovog ustavno-pravnog položaja u zapadnim intelektualnim i političkim krugovima.
Dalaj-lama, premda u značajnom delu međunarodne zajednice prihvaćen kao nesporni autoritet, nije, naime, vlasan da utvrdi i konačno aminuje ustavno-pravni položaj Tibeta. Tu na scenu stupa Van Pragova teza po kojoj konačnu reč u pogledu suvereniteta može da pruži samo slobodno izražena volja naroda. Sledeći tu doktrinu, kulturna autonomija Tibeta u okviru NR Kine postala bi, zapravo, samo prelazno rešenje do neke sledeće istorijske etape ili epohe kada bi Tibetanci, u nečijoj organizaciji, dali konačnu reč. Van Prag, međutim, nije obrazložio svoj stav u kontekstu činjenice da izvorni Tibetanci, kojih je manje od osam miliona, danas čine tek 40 do 45 odsto stanovništva Tibeta.
Van Prag je opširan elaborat, predstavljen učesnicima konvencije, posvetio tezi da Tibet pre aneksije 1950. godine nikada nije bio u sastavu Kine. U elaboratu na pedesetak stranica, u koautorstvu s Miekom Boltjesom, takođe ekspertom organizacije Kreddha, oponira kineskim naučnicima koji tvrde da su državne i administrativno-pravne veze Tibeta s Kinom i te kako postojale, naročito od sredine 13. veka kada je Tibet uključen u državno-pravnu formaciju pod dinastijom Juen i kasnije, u vreme epoha dinastija Ming i Ćing. Dokumentom koji su potpisali Van Prag i Boltjes, princip primene istorijskog prava vraćen je na „krov sveta“ i stavljen u epicentar zapadnih napora da se status Tibeta promeni. Sudeći po studiji savetnika dalaj-lame, izvesno je da u temeljnom pristupu pitanju Tibeta istorijsko pravo počinje da zamenjuje doktrinu kršenja ljudskih prava.
Prihvatanjem predočenog rešenja, Peking bi, sudeći prema platformi organizacije Međunarodna kampanja za Tibet, čiji je materijal takođe predstavljen učesnicima kao smernica za usvajanje konačnih dokumenata, trebalo istovremeno da pristane i na otvaranje Tibeta za strane novinare, političare i aktiviste „civilnog“ sektora.
U decembru prošle godine u SAD je usvojen zakon o reciprocitetu kada je u pitanju pristup Tibetu (RATA – Reciprocal Access to Tibet Act) koji predviđa pristup Tibetu za američke zvaničnike i mere protiv kineskih zvaničnika koji uskrate pristup američkim državljanima.
Strategija Evropske unije iz 2016. godine takođe predviđa reciprocitet u odnosima s Kinom o pitanju pristupa Tibetu.
U političkim smernicama, zasnovanim na ovde pomenutim tezama o neizraženoj narodnoj volji na temu suvereniteta i vlastitog viđenja istorijskog prava, Van Prag preporučuje korekciju i aktivno osporavanje kineske interpretacije istorije.
„Kinesko-tibetanski konflikt moramo posmatrati kao nerešen međunarodni sukob u okviru legitimne međunarodne zabrinutosti, kao konflikt uzrokovan nezakonitom aneksijom Tibeta i koji zahteva hitnu pažnju i rešavanje“, poručio je Van Prag, dodajući da eufemizmi kao što su „pitanje Tibeta“ ne odražavaju prirodu konflikta. Svi ostali simptomi konflikta, kako ih je Van Prag nazvao, poput kršenja ljudskih prava, kulturne deprivacije, asimilacije, razaranja životne sredine i njene degradacije, moraju se, po njemu, posmatrati u predočenom okviru. Van Prag je poručio da se ne sme izgubiti iz vida poreklo pristupa „srednjeg puta“ koji predstavlja napor da se reši konflikt prouzrokovan invazijom i aneksijom Tibeta. „Moramo aktivno lobirati unutar naših vlada da prestanu sa saopštenjima u kojima Tibet prepoznaju kao deo Kine“, napisao je Van Prag, dodajući da je to na prvi pogled u suprotnosti sa činjenicom da dalaj-lama i njegova administracija danas više ne traže nezavisnost, već autonomiju unutar Kine, ali da ipak nije tako. Ovakvim pristupom, rekao je Van Prag, ciljaju se tvrdnje zvaničnog Pekinga u vezi s tumačenjem istorije.
U svojim preporukama za sprovođenje ove politike, Van Prag dalje kaže da parlamentarci koji podržavaju dalaj-lamu i njegovu administraciju u egzilu svoje vlade treba da ubede da susreti s Tibetancima u egzilu nisu u suprotnosti s međunarodnim pravom. „Centralna tibetanska administracija je naslednik bivše vlade Tibeta u Lasi. Uprkos tome što decenijama funkcioniše u egzilu, ona je i dalje legitimna vlada Tibeta i tibetanskog naroda“, tvrdi Van Prag.
Značajna pažnja tokom konvencije u Rigi posvećena je i zaštiti životne sredine na Tibetu. Kroz izlaganje Tempe Gjalcena, prvog čoveka odeljenja za zaštitu životne sredine i razvoj pri Centralnoj administraciji Tibeta u egzilu, učesnici su obavešteni o navodnim zloupotrebama prirodnih, rudnih, ali i duhovnih bogatstava Tibeta, naročito o pitanju rudne eksploatacije svetih planina, što je posredan ali jasan korak ka jačanju internacionalizacije pitanja Tibeta.
STRATEŠKI ZNAČAJ TIBETA Ne treba zaboraviti da Kina bez Tibeta, odnosno Ćinghaj-tibetanske visoravni, nije globalna sila. Onaj ko kontroliše „krov sveta“ kao na dlanu ima strategijski važan koridor Hesi, Sečuan i sve istočne kineske provincije, ali i potpunu kontrolu nad ostalim kopnenim vezama unutrašnjeg dela Kine sa centralnom Azijom. Stoga je jasno da se Kina, naročito ne u naponu privredne ekspanzije i državne snage, Tibeta neće odreći, ako ga se već nije odrekla početkom 20. veka, kada je bila slaba i kada je britanska imperija, napuštajući Tibet, zvanično priznala tu oblast za deo kineske teritorije.
U „Pečatu“ smo već pisali o tome da je Kina punu vlast nad Tibetom uspostavila 1751. godine, nakon serije pobeda nad stepskim narodima. Kina pod dinastijom Ćing je s dosta uvažavanja upravljala Tibetom, prepuštajući mu vrlo široku autonomiju. Sve vreme istorijskog perioda u 19. veku, poznatog kao Velika igra, Velika Britanija je pokušavala da ostvari uticaj na Tibetu, hronično strahujući od ruskog prodora u južnu Aziju i izlaska na tropska mora.
Britanska vojska, stoga, 1904. godine ulazi na Tibet i okupira Lasu. Tibet postaje nakratko britanski protektorat, a dve godine kasnije, sporazumom u Pekingu od 27. aprila 1906. godine, Velika Britanija i zvanično priznaje Tibet kao deo Kine. Iako je London odmah potom okrenuo ćurak, Tibet je do danas ostao deo kineske države.
Imajući sve ovo u vidu, lako je pogoditi zašto je dalaj-lama odustao od zahteva da Tibet bude nezavisna država, promovišući „srednji put“ i ističući čak da je kineski ekonomski napredak dobar i za Tibetance. Njegovi savetnici su na konvenciji u Rigi samo definisali okvir te politike, pokušavajući da je usmere ka daljim političkim tokovima istorije, i te kako uvažavajući realnost.
