Kako je on tada objasnio, napadom na neku od država koje nisu članice NATO, Putin ne rizikuje proporcionalni odgovor u skladu sa članom 5.
Ciljanjem na jednu evropsku zemlju, on može da očekuje korist od javnog odobravanja kod kuće i kod birača koji očajnički žele pobedu, rekao je Sakašvili.
Međutim, kako piše Juri Raitsalo za “Forin polisi”, srećom za Finsku i Švedsku, Sakašvilijev argument se pre zasniva na lošoj analizi nego na realnim razumevanjem međudržavnih odnosa na severu Evrope danas.
“Prvo, započinjanje rata je uvek uvod u potencijalnu katastrofu. Gledajući koliki su troškovi ruskog upada na Krim 2014. godine, veoma su visoki i još rastu. Danas se Rusija susreće sa ekonomskim sankcijama i političkom izolacijom. Ako ništa, uspeh u Ukrajini je bio pirova pobeda”, navodi se u tekstu.
Dodaje da je druga veoma važna stvar to da, iako su odnosi Rusije i Zapada zategnuti, postoji svakodnevna saradnja.
“Takvo stanje stvari odražava činjenicu da zapadne države, ili Evropa u celini, ne mogu da budu sigurne bez neke vrste dugoronog diplomatskog razumevanja sa Rusijom. Obe strane to prepoznaju. Nedavno je diplomatija bila podcenjena, ali to ne znači da bi trebalo da se prestane sa pokušajima. Finska je jedna od retkih zemalja Evrope koja je angažovala Rusiju na najvišem političkom nivou kako bi smanjila napetost. Čekanje da Rusija kapitulira pred sve većim ekonomskim sankcijama ili da očekuje da će se ona mirno raspasti unutrašnjim previranjem, bila bi greška. I Rusija i Zapad imaju interes da reše tekući krizu bez upotrebe oružja”, navodi “Forin polisi”.
I na kraju, kako se dodaje, Finska i Švedska shvataju veoma ozbiljno svoje obaveze teritorijalne odbrane. U slučaju Finske, teritorijalna odbrana od spoljne agresije je razlog postojanja Finskih odbambenih snaga od kako je zemlja dobila nezavisnost pre više od 100 godina.
“To se nije promenilo sa završetkom Hladnog rata pre 30 godina. Tokom devedesetih, većina evropskih država redefinisala je svoju vojnu odbranu. Između 1989. i 2013. godine, većina evropskih vojski je postala male volonterske snage pogodne za multinacionalne ekspedicijske operacije sa simboličnim doprinosom trupa. Ukratko, zapadne vojske – posebno u Evropi – su se smanjile”, piše Raisalo.
Jedna zemlja je bila izuzetak – Finska.
“Nikada nije ispustila loptu na teritorijalnu odbranu. Izgubljene vojne sposobnosti se ne mogu brzo zameniti. To je u srcu evropske vojne slabosti. Nema potrebe za takozvanim spoljnim silama kada imate kuću u redu. Pokušaj da se troškovi odbrane povežu sa drugima (SAD) nije način da se nastavi kada se radi o pitanjima nacionalne bezbesnoti i opstanka. Previše evropskih država se oslanjalo na SAD da bi sprečile spoljnu vojnu agresiju”, naveo je on.
Sa druge strane, Švedska jeste imala trenutke slabosti i nakon raspada SSSR-a i Hladnog rata izgubila je značajnu količinu vojnih kapaciteta za teritorijalnu odbranu.
“Ipak, Švedska je u tom period zadržala značajne mogućnosti pomorskog i vazdušnog ratovanja. Nakon 2014, Švedska se ponovo fokusirala na odbranu svoje teritorije i susednih područja. Pored toga, vojne nabavke su pojačane. Finska i Švedska su uključene u bilateralne i multilateralne sporazume o saradnji u oblasti odbrane”, navodi se u tekstu.
Kako dodaje, Finska i Švedska proširile su svoje agende saradnje u oblasti odbrane. SAD su važan akter u ovom pogledu, ka oi NATO, ali ta saradnja u oblasti odbrane ne može da zameni dovoljne nacionalne vojne sposobnosti.
“Čak ni najveći medved neće jesti bodljikavo prase. Gruzija je izgubila deo svoje teritorije 2008, kada je Sakašvili bio predsednik Gruzije. Mnogo toga se može naučiti iz tog iskustva, ali ne sugeriše da će Rusija početi rat protiv Švedske ili Finske, kako Sakašvili tvrdi, kako bi pojačao popularnost Putina”, naveo je on.
