Mnogi su suviše uplašeni – ili postoje drugi, manje transparentni razlozi – da javno pokažu da su protiv politike sukobljavanja s Moskvom, ali građani EU će se i o tome izjasniti u maju
Izbori za Evropski parlament, koji predstoje od 23. do 26. maja, svakako će biti jedno od najdramatičnijih glasanja u posleratnoj istoriji Starog kontinenta. Iako su to „samo“ evropski izbori, a ne glasanje za sastav nacionalnih parlamenata država članica, njihov ishod može da protrese Uniju u celini. Ako se ostvare predviđanja Evropskog saveta za međunarodne odnose – da će se učešće desnih i ultradesnih partija u EP, sa sadašnjih 23, povećati na čak 30 odsto – biće to očigledan poraz snaga koje danas (kao i proteklih decenija) upravljaju Evropskom unijom. Populisti, kako ih nazivaju politički protivnici, ne samo što će demonstrirati svoju narastajuću snagu već će se pozicionirati kao faktor bez kojeg u budućnosti više neće moći da se odlučuje. Imajući u vidu da su mnogi od njih, najblaže rečeno, evroskeptici, njihovo jačanje stavlja pod znak pitanja opstanak i funkcionisanje EU na dosadašnji način. Ako se zna da se većina ovih političkih snaga – mada ne svi – zalaže za poboljšanje odnosa s Moskvom i odbacivanje (neo)liberalnog koncepta iza kojeg stoje SAD, onda se može zaključiti da je politika sankcija i zaoštravanja odnosa s Rusijom bila jedan od ključnih katalizatora promena. Svojevrsna bumerang politika.
„UNUTRAŠNjI RAZLOZI“ I POLITIKA BUDUĆNOSTI Time se otvara i jedno od najvažnijih pitanja: da li ove promene koje, čini se, više niko nije u stanju da zaustavi, mogu doneti nove, pozitivne vetrove na relaciji Brisel–Moskva? I da li će pojedine države članice mnogo smelije moći da izražavaju svoje legitimne interese u saradnji s Rusijom, bez obzira na to kakvu poziciju zauzima EU kao celina? Dosad je princip „evropske solidarnosti“ preovladavao i pojedine prestonice nisu mogle da vode samostalniju spoljnu politiku, čak i kada očigledno trpe ekonomske posledice. U tom smislu, ponašanje Italije u poslednjih godinu dana može da ukazuje na nove trendove, kada Rim zaključuje povoljne strateške sporazume s Pekingom, uprkos protivljenju EU.
Svakako da bi promene u evropskoj spoljnoj politici bile najvažnije kada je reč o odnosima s Rusijom, na šta odavno poziva i predsednik Vladimir Putin. Nije tajna da evropske sankcije i ruske kontrasankcije najviše pogađaju biznis i da je mnogo onih u Evropi koji se oštro protive takvom kursu. Tim pre što, osim „ideoloških“ i propagandističkih razloga, nema realnog osnova za zaoštravanje odnosa s Moskvom. Naprotiv, ukrajinska kriza iz 2014. i kasnije spiralno narastanje rusko-evropske konfrontacije dogodilo se u trenutku kada su odnosi Rusije s državama Evrope bili na istorijskom maksimumu. Do te mere, da su mnogi u Evropi počeli s razlogom da se pitaju – da li je vreme da se razmotri čitava arhitektura posleratnih savezništava, a posebno strateških ekonomskih veza? I nije li za Evropu bolje da bude više nezavisna od američke politike globalnog intervencionizma, koja više ne može da obezbedi nekadašnji ekonomski razvoj transatlantskog Zapada, i da se u većoj meri okrene saradnji s rastućim silama Evroazije, poput Rusije, Kine i drugih?
Kriza u Ukrajini je, poput mača, presekla sve ove planove i ekonomska saradnja Evrope i Rusije je prepolovljena. Time se otkriva i ko je bio najviše zainteresovan – i imao najviše koristi – za takav razvoj događaja i slabljenje potencijalnog savezništva Rusije i Evrope, a pre svega imajući u vidu da su i EU i Moskva globalni konkurenti SAD. Teško je, zato, verovati da je Moskva glavni vinovnik događaja u Ukrajini, jer je od toga pretrpela najveću štetu. Krivica je svaljena na nju, ali negativne posledice osećaju se širom Evrope, o Ukrajini da se i ne govori. Zato je na Starom kontinentu sve više onih koji se otvoreno zalažu da se ovo stanje iz korena promeni i obnove pokidane niti ekonomske i kulturne razmene i političke saradnje. Ove snage preovlađuju među „populistima“, a takvih ima i na levom i na desnom krilu političkog spektra, što njihov izraz i težnje čini autentičnijim i prisutnijim u javnom mnjenju.
Kako ocenjuju ruski mediji, u Evropi je u toku priprema za promenu odnosa s Rusijom, zbog „unutrašnjih razloga“. Nije nezapaženo prošla martovska poseta Krimu „Putinovih prijatelja“ iz Francuske, parlamentaraca koje je predvodio poznati suverenista Tjeri Marijani. On je kandidat na evropskim izborima ispred „Nacionalnog saveza“ (bivši „Nacionalni front“), koji predvodi Marin Lepen. „Ponosni smo što prisustvujemo petoj godišnjici prisajedinjenja Krima“, poručio je Marijani, kome je ovo već treća poseta poluostrvu.
I naravno da ni Marijani, kao ni Lepenova, ne rade ovo slučajno. Kao jedni od favorita u Francuskoj za postizanje dobrog rezultata na izborima za EP, i ova poseta Krimu je deo osmišljene predizborne strategije. Ne samo što demonstriraju dobre odnose s Rusijom i otvaraju alternativu za vođenje nove politike u budućnosti već se pozicioniraju kao lideri na ovom polju. Mnogi u Evropi su suviše uplašeni – ili postoje neki drugi, manje transparentni razlozi – da javno pokažu da su protiv politike kažnjavanja i sukobljavanja s Moskvom. Međutim, hrabra politika koju oličavaju Lepenova i Marijani je sada na ceni, posebno u svetlu sve većih problema i blokada s kojima se suočava Brisel, pa oni koji prednjače na ovom „frontu“ mogu da poberu glasove miliona evropskih birača.
Marijani je prilično poznat političar, bio je ministar saobraćaja u vreme predsednika Nikole Sarkozija, koji je i sam značajno revidirao stavove poslednjih godina, u korist Rusije. Napustio je republikance nakon fijaska koji je doživeo njihov predsednički kandidat Fransoa Fijon, usled vešto plasirane afere u finišu izborne kampanje. Tada je pobedio Emanuel Makron, dok je Lepenova bila druga, ali je „liberalna magija“ suviše kratko trajala. O tome svedoče radikalni protesti protiv Makronove vlasti, poznati kao „pobuna žutih prsluka“. Kako ističe Marijani, „u Evropi mnogi narodi žele odbranu svoje nacije“, a „obnavljanje odnosa s Rusijom biće jedan od naših ciljeva“. I ove reči govore o tome da nacionalna i suverenistička politika u Evropi ide ruku podruku s poboljšanjem odnosa s Rusijom. Odnosno da su građani jasno uočili da pogoršanje ovih odnosa dolazi od transnacionalnih struktura i njihovih elita koje gube podršku paralelno sa slabljenjem nacionalnih ekonomija i standarda običnih ljudi.
ZA NOVU POLITIKU – NOVI LjUDI Kako je i Putin naglasio, Rusija se zalaže za „stabilne, pozitivne i predvidljive“ odnose sa EU i Francuskom. „Razvoj naših odnosa odgovara interesima naših zemalja“, podvukao je ruski lider. Ove reči su na tragu već ustaljene politike Moskve proteklih godina: primarno gajiti dobre bilateralne odnose sa evropskim državama koje to žele, kao i s perspektivnim grupacijama unutar njih, a sa EU kao celinom razvijati saradnju u onoj meri u kojoj je to moguće – zbog članica koje se tome protive i već (pre)dugo blokiraju svaku pozitivnu agendu. Francuska, Italija, Nemačka, Češka, Slovačka, Slovenija, kao i neke druge države EU, ostavljaju dovoljno prostora da vrata prema Rusiji ne budu zatvorena.
Pojedini analitičari u takvoj politici Rusije prepoznaju zalaganje za izgradnju „nove Evrope“, što svakako ne bi bilo moguće da nema pomenutih „Putinovih prijatelja“ koji i sami rade u tom pravcu u svojim zemljama. I bilo bi sasvim nezamislivo da se to ostvari – da nije građana evropskih država koji masovno podržavaju njihovu politiku. A to ukazuje i na trend po kome politika Kremlja, pomirljiva, ali izuzetno čvrsta u odbrani nacionalnih interesa, malo-pomalo daje rezultate i u tvrđavi američkog uticaja – Evropskoj uniji. Majski izbori za EP biće odličan lakmus za to.
Doduše, ove promene se već naziru. Dovoljno je ukazati na gotovo epsku višegodišnju bitku Berlina i Vašingtona oko rusko-nemačkog projekta „Severni tok 2“, gde vlada Angele Merkel ne popušta uprkos ogromnim pritiscima, ne samo Amerikanaca već i malih „partnera“ iz EU. Ili već pomenuti neuspeh Makronove politike u Francuskoj. Posebna je priča s Italijom koja, sa uticajnim liderom Mateom Salvinijem na čelu, podriva proameričku politiku EU o pitanju Venecuele i vodi separatne razgovore s Kinom u vezi s učešćem u Inicijativi „Pojas i put“. Ove pojave mogle bi da budu još izraženije ukoliko izlaznost na EU izborima bude visoka, jer će to biti pristalice suverenističke politike. Imajući u vidu da Nemačka ne može – a i ne želi – sama da izdržava siromašnu evropsku periferiju, posebno ako Britanija zaista napusti EU, otvaranje ruskog tržišta donelo bi desetine milijardi novih prihoda, preko potrebnih u današnje vreme.
Za novu politiku potrebni su novi ljudi. A oni već postoje u Evropi i dobijaju sve veći medijski prostor. I to nije slučajno, kao ni to što se za promene zalažu čak i oni koji su ranije važili za arhitekte američkog „novog svetskog poretka“. I kada predsednik Donald Tramp kaže da je izraelska aneksija Golanske visoravni od Sirije „okej“, to je jezik koji mnogi u Evropi ne razumeju. A zašto onda kažnjavati Rusiju zbog „aneksije“ Krima? Krima, koji je vekovima bio ruski, gde su građani u većini Rusi koji su se na referendumu sa preko 96 odsto glasova izjasnili za napuštanje Ukrajine? I zašto zbog toga da Evropa trpi ekonomsku i svaku drugu štetu? Zašto da kopa rovove prema Rusiji i priprema se za rat? Za čije interese opet? Sve su ovo pitanja na koja dosadašnja evropska politika nema prave odgovore. Njih ima narod Evrope koji će se u maju o tome izjasniti.
