MEDIJI I UPAD U RTS
Pravdanje nasilja, pod bilo kojim izgovorom, predstavlja u svojoj suštini podržavanje tog istog nasilja. NUNS i NDNV, iako se zvanično zalažu za „zaštitu prava i interesa novinara“, odbili su da jasno i nedvosmisleno osude nasilni upad grupe demokratski nastrojenih građana u RTS i višečasovno maltretiranje novinara Javnog servisa. Ovim su još jednom dokazali da njih zanimaju samo prava i interesi određenih, a ne svih novinara
Dobili smo svoj Bi-Bi-Si – uskliknula je s ljubavlju primadona građanske Srbije Vesna Pešić 16. marta, u noći kada su lučonoše demokratije u Srbiji lutale hodnicima RTS-a tragajući za novinarima koje bi mogli „ohrabriti“, što bi rekla njihova liderka Jelena Anasonović. Silno je pogrešila heroina građanstva, koja je krajnje principijelno i odlučno nekoliko dana kasnije portparolku Evropske komisije „ovu Maju Kocijančič“ poslala u tri lepe Francuske da zavodi red, jer se „ova“ drznula da poruči da protesti u Srbiji „treba da ostanu mirni i u okviru zakona“. Nismo to dobili „sada“, i nismo dobili Bi-Bi-Si. Odavno smo dobili Si-En-En i u njemu uživamo iz sve snage.
Zaista jesmo dobili Si-En-En i to ne samo zato što se na ovom kanalu posebno ističe činjenica da su regionalni partner američke „informativne“ mreže nego i zbog toga što je „ulazak“ demonstranata u zgradu RTS-a uzbudio reportere ove kuće kao što se Kristijan Amanpur uzbudi kada Vašington započne bombardovanje neke odmetničke države. Bili su profesionalni u toj noći novinari N1, baš kao što su to uvek i njihove kolege sa Si-En-Ena, samo im je trebalo nekoliko dana, na primer, da shvate da demonstranti na RTS nisu „ušli“ nego upali. Profesionalno je i nepristrasno i izvestiti kako su, kao što je to njihov voditelj dnevnika u ponedeljak 18. marta rekao, demonstranti „flašicama vode gađali zgradu policije“. Tako i u vizuri Si-En-Ena američka vojska „bombicama“ i „tomahavčićima“ gađa „zgrade“, a ne neke ljude. Kao što su njihove kamere N1 bile na licu mesta da nam snime i prenesu dešavanja iz RTS-a, tako su uvek i kamere bratske im kuće uvek tamo gde padaju američke „raketice“.
Stvar je njihove uređivačke politike što se upad pretvara u „ulazak“, a flaše u „flašice“. S tim se možemo slagati, ili ne, ali oni ljudi imaju na to pravo. Neprihvatljivo bi bilo i za svaku osudu kada bi grupa demonstranata nezadovoljna načinom na koji N1 izveštava odlučila da „uđe“ u njihovu redakciju u pokušaju da ih „ohrabri“ da promene način na koji vide zemlju u kojoj su se rodili. Isto tako je neprihvatljivo i upadati na RTS bilo da je gnev izazvan odbijanjem servisa pod vođstvom Dragana Bujoševića da se opozicionim liderima daju tri minuta programa, ili cenzurisanjem duksa sa konturama južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija s porukom „Nema predaje“.
ODBRANA PRINCIPA Zamenite za trenutak zgradu RTS-a džamijom, motornu testeru jurišnom puškom, Boška Obradovića, Jelenu Anasonović ili bilo koga od demonstranata Brentonom Tarantom. Da li bi ikome normalnom ikada palo na pamet da kaže da je „incident u džamiji posledica opasnih tenzija u svetu za koje su najodgovorniji muslimani“? Čovek koji bi odbio da osudi bezumni čin Brentona Taranta i pokušao da ga opravda prebacujući odgovornost na žrtvu u najmanju ruku bi tim činom postao saučesnik u zlodelu.
Vratimo se u Beograd i našu domaću stvarnost. Vršilac dužnosti predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, vrli glavni i odgovorni urednik „Kikindskih novina“, dobitnik Nagrade „Stanislav Staša Marinković“ za „novinarsku hrabrost“ Željko Bodrožić odbio je da osudi upad demonstranata u zgradu RTS-a rekavši da je deplasirano govoriti da li su oni koji su ušli u zgradu Javnog servisa nasilnici, kada imamo vlast koja širi nasilje. Dakle, Taranta je deplasirano nazvati teroristom, jer imamo islamske teroriste. Ni Bodrožić, niti njegovo udruženje, ni sestrinski NDNV ne mogu preko usta tako nešto da prevale. Ne mogu njihovi istomišljenici biti nasilnici. To nije pritisak, pretnja nego „incident“ za koji je odgovorna vlast. Što bi na N1 rekli, „incidentić“.
Ovo nije prvi put da NUNS i NDNV pokazuju ovakav selektivni pristup odbrani prava i interesa novinara. To čine konstantno, praktično od svog nastanka. Samo u poslednjih nešto više od mesec dana objavili su petnaestak saopštenja u kojima osuđuju razne napade i pritiske na novinare. Osuđen je tragikomični „pritisak“ na direktora N1 Jugoslava Ćosića, koji se primio na nešto što je najverovatnije nečija šala i pomislio da mu je poziv u petak, 15. marta, zaista uputio predstavnik američkog ministarstva unutrašnjih poslova (N1 kaže Homeland security), zbog čega su angažovani advokati, ali nije zatraženo od Luksemburga, gde je registrovana Ćosićeva firma, da uputi diplomatski protest Sjedinjenim Državama zbog maltretiranja svog novinara. Osuđena je „organizovana kampanja“ protiv predsednika NDNV Nedima Sejdinovića (to je onaj što je ekspert za veličinu „ćuna“ srpskih svetaca), kao i lepljenje „uvredljivih plakata“ na ulaze u prostorije NUNS-a i dnevnika „Danas“ ili „gebelsovske metode“ u vidu „javnog linča“ pančevskog novinara Nenada Živkovića. Sve je osuđeno, samo pravi čin nasilja protiv novinara nije.
S druge strane, predsednik UNS-a Vladimir Radomirović, koji je, usput budi rečeno, na sopstvenoj koži osetio svu žestinu progona koji je sadašnji direktor RTS-a Dragan Bujošević kadar da sprovede po nalogu vlasti, principijelno brani opšti interes novinarske branše ukazujući na ozbiljne nedostatke u uređivačkoj politici RTS-a, ali i na nedopustivost nasilja nad novinarima. Ni tada, kada je s pozicije glavnog i odgovornog urednika „Politike“ Bujošević uz pomoć svog zamenika i tada zamenika predsednika „nezavisnog“ novinarskog udruženja Dragana Janjića progonio novinare, NUNS nije reagovao i štitio njihova prava i interese. Nije reagovao ni kada su po nalogu iste vlasti nešto kasnije progonjeni novinari upravo privatizovanog NIN-a.
ISTRAGA NOVINARA Da promeni svoj čvrst stav Bodrožiću nije pomoglo ni to što su nasilje nad novinarima RTS-a osudila i međunarodna novinarska udruženja poput Međunarodne federacije novinara i Evropske federacije novinara, s kojima NUNS, inače, ima vrlo prisnu saradnju i odnose. Baš kao što ni udruženju koje trenutno predvodi nije pomoglo ubeđivanje UNS-a da promeni stav i svojim proglasom „Za slobodu medija“ iz septembra 2017. godine osudi „svako nasilje nad novinarima, uključujući i nad novinarima RTS i Pinka“. „UNS ostaje čvrsto pri stavu da se mediji i novinari ne smeju razdvajati na ’naše’ i ’njihove’ i da se u akcijama protesta zbog ugrožavanja slobode medija i podrške kolegama ne smeju praviti podele na podobne i nepodobne novinare“, saopštilo je tada ovo udruženje, ali NUNS i ostala „nezavisna“ i „demokratska“ udruženja nisu tako mislila.
Zašto NUNS i sestrinski NDNV nikako ne mogu preko usta da prevale osudu nasilja nad novinarima RTS-a vrlo slikovito nam je pre koju godinu objasnio Sejdinovićev alter ego, programski urednik NDNV i novinarčina Dinko Gruhonjić, rekavši da u Srbiji postoje „novinari“ i „antinovinari“, „mediji“ i „antimediji“. On je to rekao na tribini „Medijski i politički populizam – izazovi za novinarstvo, izazovi za društvo“, na kojoj su pored njega sedeli već pomenuti Dragan Janjić, britka sablja Bujoševićeva iz „Politike“, i politički komesar, pardon urednica novog NIN-a Vesna Mališić, koja nije imala problem s politikom motivisanim otpuštanjima ne samo „antinovinara“ u vidu Slobodana Reljića na primer nego ni drugosrbijanskih novinarskih vedeta poput Antonele Rihe.
Nije našim „profesionalcima“ Dragan Bujošević bio problem kada je cenzurisao u ime jedne vlasti. Nije im bilo sporno kada je išao u američku ambasadu na konsultacije o tome kako da preko „Politike“ sprovodi NATO propagandu (edukaciju), a ne da objektivno i nepristrasno izveštava, o čemu svedoči jedna od depeša koje je objavio „Vikiliks“. Antinovinar je postao kada je to isto počeo da radi „samo za naše“, što bi rekao Ilija Čvorović. Takav šizofreni pristup prema jednom istom čoveku ukazuje da NUNS i NDNV novinare ne dele na „dobre“ i „loše“, pošto je Bujošević uvek bio dobar novinar, nego na politički podobne i one koji to nisu.
Tarant koji je muslimane smatrao svojevrsnim „antiljudima“ pokazao nam je prošlog vikenda u Krajstčerču kako veruje da s takvim sojem treba postupati. Ono što se desilo u subotu i odnos „profesionalnih“, „nezavisnih“, „objektivnih“ i „slobodnih“ novinara Željka Bodrožića, Nedima Sejdinovića i Dinka Gruhonjića prema tome nam pokazuje šta po njima treba da bude „konačno rešenje antinovinarskog pitanja“. Treba svi da budemo „ohrabreni“.
