17. Marta 2019.

PITANjE TURSKOG ČLANSTVA U NATO-u

Big Portal

Turska kupovina raketa S-400 od Rusije, prva koja će se dogoditi u ovoj godini, samo je jedan od važnijih razloga zbog čega SAD i NATO prete, ucenjuju i vređaju Tursku. SAD, koje u Turskoj imaju mogućnosti za direktni uticaj posredstvom NATO-a, vrše pritisak preko institucija, ne samo preko Oružanih snaga nego i preko drugih sfera, od politike do birokratije, od biznisa do akademske zajednice, od medija do sindikata

NATO nije moguće razumeti ako se posmatraju dokumenta Alijanse i saopštenja za medije. Nemoguće ga je objasniti i uz pomoć pojmova iz vremena Hladnog rata. Alijansa se, takođe, ne može posmatrati samo kroz prizmu odbrane i bezbednosti. NATO je, u stvarnosti, politička, ideološka organizacija, koja prevazilazi vojnu dimenziju. To je aparat pritiska, agresije, organizacija okupacije američkog imperijalizma. Sa ovim je saglasno i javno mnjenje Turske. Naime, prema istraživanjima poznatog američkog centra „Pju“, sprovedenog 2014, dakle pre neuspelog puča, 70 posto stanovnika Turske je imalo negativan stav prema Alijansi, dok je 73 odsto ispitanika imalo negativan stav prema SAD. Zbog toga vlada često ima problem da objasni stanovništvu svoju saradnju sa Alijansom i SAD.
I turski analitičari su ogorčeni na NATO. Zato u debatama o (ne)korisnosti NATO-a, podsećaju one koji su ubeđeni da je Turska, pošto je postala članica Alijanse 1952. godine, te dobila zaštitu da ne bude okupirana od Sovjetskog Saveza na sledeće: turska prijava za članstvo u NATO-u prihvaćena je kada su turski vojnici ginuli u Koreji i kada su se uveliko spremale opasne američke zavere u bazi Indžirlik (počela je da se gradi 1951, a u potpunosti je „puštena u rad“ 1954. godine); zatim na krizu iz 1960. godine povezanu sa špijunskim avionom U-2, i ne baš pohvalnoj ulozi Turske u istoj; na raketnu krizu 1962; na Džonsonovo pismo iz 1964. godine; na podršku američkog „memoranduma“ 12. marta 1971; na zabranu uzgoja opijumskog maka, što su izdejstvovale SAD 1971, a što je nanelo veliku štetu privredi zemlje; na embargo koji su SAD nametnule Turskoj zbog vojne operacije na Kipru 1974. godine; na ulogu Sjedinjenih Država u državnom udaru 12. septembra 1980, kada je smenjena legitimna vlada; na „tursko-islamsku sintezu“ pokrenutu uz podršku SAD; na odluku od 24. januara 1980. kojom je u politički život pušten projekat „umerenog islama“, što je prilično koštalo Tursku; na podršku koju su SAD pružale terorističkoj organizaciji Kurdistanska radnička partija od 1984. godine; na napad na turski razarač „Muavenet“ 1992; na ubistvo Ešhrefa Bitlisa (turskog generala, koji je poginuo u avionskoj „nesreći“ 1993. godine).
Dalje ističu arogantni stav Sjedinjenih Država nakon odluke turskog parlamenta od 1. marta 2003. godine. Podsećaju na to kako su 4. jula 2003, u iračkom gradu Suleimanie, turski vojnici stavljali „glave u torbu“. Zatim na zaštitu Sjedinjenih Država Grka na Kipru, uključujući i Ananov plan. Na podršku Vašingtona Carigradskoj patrijaršiji da joj se osigura univerzalni status. Na pristrasnu američku poziciju u sporu između Ankare i Fanara u vezi s teološkom školom na ostrvu Heibeliada. Na američku podršku Jermenima, da se Turska osudi za genocid. Na činjenicu da se u člancima američkih autora, i tokom NATO vežbi koriste mape koje prikazuju podeljenu Tursku. Na nediplomatsko ponašanje, što podrazumeva mešanje američkih ambasadora u turske unutrašnje poslove. Na tajne zadatke pastora Bransona i Halk banke. Na signale američkog predsednika Trampa o tome kako će „ekonomski uništiti Tursku“. Na planove SAD da podele Tursku i da stvore kurdsku državu…

NATO ULOGA U PUČU IZ 2016. GODINE Najsvežija rana koju je NATO zadao Turskoj je organizacija vojnog prevrata 2016. godine. Prevrat se odvijao od večeri 15. do jutra 16. jula 2016, kada je deo pripadnika turske armije pokušao da preuzme vlast i likvidira predsednika Erdogana, pri čemu je preuzeo niz strateških objekata u Ankari, Istanbulu, Marmarisu itd. Prevrat nije uspeo i vlast je sačuvao zakoniti predsednik i vlada Turske. Prevrat je doneo i dokaze o učešću NATO-a u ovoj akciji.
Turski list „Jeni safak“, blizak Partiji pravde i razvoja predsednika Erdogana, objavio je delove izveštaja turskih tajnih službi o umešanosti NATO-a sa američkim generalom Džonom F. Kempbelom (bivši komandant američkih međunarodnih snaga za brzo delovanje ISAF i šef misije SAD u Avganistanu) u pokušaju prevrata u Turskoj. List navodi da je i finansirao učesnike prevrata, i uticao na izbor ljudi koji će voditi operaciju. Po njegovom zahtevu, prevrat su vodili turski generali Kahit Bakir i Sener Topudž (oba su radili sa Kempbelom u Avganistanu).

 

Džon F. Kempbel
Džon F. Kempbel

U izveštaju se dalje kaže da su učešće u prevratu uzele vojno-vazduhoplovne snage, koje su najbolje integrisane u NATO strukturu, što otkriva prve dokaze o umešanosti Alijanse u vojni puč. Vojno-vazdušna baza Indžirlik, gde se nalaze amerčki vojnici, korišćena je i od strane pučista, posle čega je komandant baze, turski general Bekir Erkan Van uhapšen od odreda vernih Erdoganu (SAD su odbile da mu daju azil).
Treće, od početka puča zapadni mediji su raširili vest da je Erdogan napustio zemlju. Američka televizija En-Bi-Es, pozivajući se na američke vojne izvore, takođe je potvrdila ovu dezinformaciju. Takođe, američki list „Njuzbad“ ukazao je na bivšeg komandanta NATO-a, generala američke armije Džona F. Kempbela kao izvor ove informacije.
Četvrto, većina uhapšenih posle sloma puča, pokazalo se, bili su ljudi povezani sa NATO strukturama, a sam NATO je to i posredno priznao preko izjava Kertisa Skaparotija, glavnokomandujućeg centralnog štaba ujedininjenih oružanih snaga NATO u Evropi.
Prema informacijama iz Erdoganovog okruženja na hiljade turskih oficira je zavrbovano od mreže Fejtulaha Gulena i svi su imali munjevite vojne karijere (dobijali su činove generala i pukovnika, kao i ključne komandne pozicije), dok su njihovi bivši školski drugovi kemalisti ostajali u činovima kapetana i majora.
Na kraju i najvažnija činjenica – u puču su učestvovali delovi turskog korpusa za brzo reagovanje NATO-a (Druga oklopno-mehanizovana brigada iz Stambola i 66. mehanizovana brigada iz Hasdala, kao i Šesti puk iz iste baze). Dešifrovani su i razgovori oficira koji su učestvovali u puču (koristili su „votsap“ i NATO šifre i kodni sistem razgovora).
Pored svega, kako navodi list „Jeni safak“, postoji i priznanje učesnika puča, na primer, komandanta bataljona Murata Bolata, da su SAD obećale pomoć u likvidaciji Erdogana tokom prevrata (informacijom gde se nalazi).
Posle svega Erdogan je svojim saveznicima u NATO-u zapretio da će razmotriti uslove za vojnu saradnju, dok u Briselu aktivno analiziraju „posledice turskog napuštanja Alijanse“.

STANjE U VOJSCI Prema podacima lista „Hurijet“, dve nedelje do puča 2016. turska armija je imala 518.000 pripadnika, a posle ovog događaja 355.212 oficira i vojnika (sa rezervom od 185.000). Za trećinu je umanjen i broj generala, a osetio se i značajan nedostatak vojnih pilota, jer su svi oni za koje je procenjeno da su nelojalni vladi u Ankari otpušteni iz službe (njih je zaposlio NATO u drugim zemljama ili im obezbedio politički azil u nekoj od država članica).
Do neuspelog prevrata 2016. turska armija je, prema ocenama indeksa „Global pauer“, po snazi bila druga u NATO-u i deseta i svetu. Ovaj rejting je postignut zahvaljujući pre svega brojnosti oružanih snaga, količini vojne tehnike, ali i bruto domaćem proizvodu, finansijskom stanju države i privrednom rastu, kao i proizvodnji električne energije.
Još jedna činjenica ide u korist turske armije, a to je obučenost i moralno stanje njenih pripadnika. Oba faktora, posle proterivanja gulenista iz redova armije, visoko se ocenjuju, a uz sve to, kako ocenjuje Bi-Bi-Si, turska armija ima borbenog iskustva, posebno u „antigerilskim borbama sa Kurdima“, ali ga je sticala i u borbama protiv Srba tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, Siriju i Libiju.
Drugim rečima, rušilačka aktivnost NATO-a u Turskoj je tako velika da neki, ne gledajući na državni potencijal, vojnu moć Turske i Grčke, govore: „Od grčke agresije Tursku štiti NATO“. Ili, ne razmišljajući o karakteru odnosa SAD i Izraela, tvrde: „Da Turska izađe iz NATO-a, Izrael bi postao član Alijanse.“
U nedavno objavljenom članku Ilje Polonskog „Turska i NATO: istorija ljubavi i mržnje“ ističe se da u poslednje vreme Alijansu razjedinjuju unutrašnje protivrečnosti. Dezintegracioni procesi u NATO-u prisutni su još od raspada SSSR-a, jer se preispitivao cilj postojanja. Naime, savremeni NATO nije više instrument zaštite od SSSR-a već institucija koja održava američku dominaciju u Evropi i Sredozemlju. Zbog toga neke države, među kojima se izdvaja Turska, teže samostalnijem delovanju.

VISOKA CENA ČLANSTVA U NATO-u Istorija turskog ulaska u NATO nimalo nije popločana ružama. Naprotiv. Da bi Turska ušla u NATO, morala se dokazati. Zbog toga je učinila veoma opasan korak – poslala je svoju armiju u pomoć Amerikancima u Južnu Koreju, gde je po broju vojnika zauzela drugo mesto, te se tako našla u ratu sa komunističkom Severnom Korejom. Na Korejskom poluostrvu našlo se 4.500 turskih vojnika, a potom su Amerikanci tražili nove i nove jedinice. Sve ovo zbog ulaska u NATO.
Takođe, do ulaska u NATO Turska se pridružila Trumanovoj doktrini, što je značilo da prima pomoć kao proamerička država. Istina, novac nije došao, ali su stigle vojna tehnika i oprema (70 posto sve pomoći). Istovremeno sa vojnom pomoći na teritoriji Turske su uspostavili vojne-vazduhoplovne, vojno-pomorske, raketne baze i baze za elektronsko izviđanje armije SAD.
Kada je Turska primljena u NATO, to je učinjeno istovremeno sa Grčkom, što je umanjilo euforiju vlasti. Poznato je da Turska i Grčka imaju složene odnose (ratovali su najmanje šest puta u novijoj istoriji, da bi turski upad na Kipar 1950. zabetonirao nepoverenje), a prijem obe države u NATO samo je dolio ulje na vatru.
Protiv ulaska Turske u NATO bile su brojne države Bliskog istoka, ali i leve turske političke partije (komunisti i socijalisti, kao i turski desničari – nacionalisti i religiozni fundamentalisti), koji su tražili odlazak američke vojske iz zemlje, a kada to nije uvaženo, organizovali su brojne terorističke akcije protiv NATO objekata i vojnika.
Međutim, prijem Grčke u NATO i nezadovoljstvo opozicije nisu bili glavni razlozi razočaranja Turske u Alijasu. Još 2016. godine javnost je saznala da američka vojska dostavlja oružje sirijskim Kurdima, što je u Ankari ocenjeno kao veoma štetan potez, jer je to značilo da „Vašington sarađuje sa teroristima koji ratuju protiv Turske“.
Kurdsko pitanje je za Tursku veoma bolno, jer se njime ugrožava teritorijalna celovitost države. Naime, Kurdi žive u Turskoj, Siriji, Iraku i Iranu, a iako ih ima oko 20 miliona (procena), nemaju svoju državu, pri čemu ih najviše ima u Turskoj. Jasno je da ako dobiju državu, da će i deo Turske biti u sastavu Kurdistana. Da položaj Turske o kurdskom pitanju bude nepovoljan, postarali su se Evropska unija i Izrael, kojima su, prema izjavama zvaničnika, Kurdi saveznici, a politički cilj stvaranje nezavisnog Kurdistana. Time se Turska našla u vojnopolitičkom bloku koji pomaže stvaranje nezavisnog Kurdistana, a koji je, opet, spreman da ratuje protiv Turske radi oslobađanja turskog dela Kurdistana od Ankare.
Postoji još jedan razlog za nezadovoljstvo Turaka članstvom u NATO-u. To je politika Evropske unije, koja ne samo što podržava Kurde u Siriji i iračkom Kurdistanu nego i tursku opoziciju (uključujući i kurdske političke partije i pojedince). Da podsetimo, kada je Redžep Erdogan ugušio puč od strane grupe turskih oficira, Nemačka im je dala azil. Sukob se završio zabranom poseta rođaka i žena nemačkim oficirima i vojnicima u NATO bazama u Turskoj (gde služe nemački vojnici), da bi posle toga Berlin svoje vojnike prebacio u Jordan. Odnosi dve zemlje još nisu dovedeni u normalu.
Posle svega Turska je počela da se približava Rusiji i Kini, što je izuzetno zabrinulo NATO komandu. Nova politika Erdogana ide ka obnovi državnog statusa Turske, što nije saglasno sa antiturskom pozicijom SAD i NATO-a. Drugim rečima, s obzirom na to da Turska ima ogromnu trgovinu s Rusijom, uopšte joj ne odgovara da se pridruži antiruskoj kampanji Zapada.
Ipak, o izlasku Turske iz NATO-a još je rano govoriti. Alijansa je u Turskoj izgradila moćnu infrastrukturu, pri čemu država još uvek ima određene koristi od ovog članstva, iako Erdogan jasno ukazuje „saveznicima“ da Turci neće biti puki davalac „puščanog mesa“. S druge strane, Vašingtonu ne odgovara da izgubi Tursku kao saveznika, što znači da će Zapad ići na ustupke Ankari da bi što duže imao koristi od članstva Turske u NATO-u.
U primerima sukoba Turske s drugim (ne)članicama NATO-a, Alijansa nikada nije primenila član 5, bez obzira na traženje Ankare. Klasičan primer je nereagovanje NATO-a u okviru konflikta Turske s Rusijom 2015. godine. NATO je odbio da zaštiti Tursku i 2010. posle konflikta sa Izraelom, kada je armija ove države zauzela turski brod „Mavi Marmara“ i ubila turske građane.
Na drugoj strani ima autora koji ukazuju (mkarev.livejournal.com) da je NATO vrsta reketa SAD prema Evropi. SAD očekuju da države izdvajaju do dva posto BND, pri čemu, konkretno Turska izdvaja 1,68 posto BND, (2017. iznosio je 1,19 triliona dolara). Postoje tzv. države dužnici, koje izdvajaju od 1,1 (Slovenija) do Poljske (1,98), Rumunije (19,3) itd.
A zapadni političari i generali imaju sasvim drugačije tumačenje nove politike Ankare. Oni optužuju Rusiju, a ne sebe, za krizu u odnosima, ističući da Moskva želi da odvoji što više država od NATO-a, a najpre Tursku, što je zvanični stav stalnog predstavnika SAD pri NATO-u Keja Bejlija Hatčisona. Zbog toga se NATO i SAD protive da Turska kupi od Rusije protivraketne sisteme S-400.

Piše: Zoran Milošević za pecat.co.rs

Podijeli vijest na:

Pretplata
Obavijesti o
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Pregledaj sve komentare