Ljudima koji su odrasli u epohi sveprisutnosti digitalnih uređaja teško je da bez telefona odu bilo kuda. Međutim, sve je više istraživanja koja ukazuju da takvi postupci znače zavisnost od digitalnog uređaja, a kako nas obaveštavaju različiti mediji i stručnjaci iz oblasti psihologije (i ne samo oni) učestali su slučajevi depresije i samoubistva
Jasno je da su mladi prihvatili digitalne tehnologije, a mobilni telefon se pretvorio u „večnog saputnika“, bez kojeg se ne ide ni u toalet. Međutim, sve je više naučnika koji ukazuju da telefoni uvode decu u krizu.
Ako pogledamo statistiku, ne možemo da se ne zabrinemo. U periodu od 2009. do 2017. godine kod starijih osmaka (statistika za SAD) sklonost ka suicidnosti ima čak 25 procenata. Kliničku depresiju kod osmaka, u periodu od 2005. do 2014. godine, ima 37 posto. Neki eksperti tvrde da je stanje još gore jer ne uđe „sve u izveštaje“ na osnovu kojih se pravi statistika. Raste i broj samoubistava. Roditelji i brojni eksperti za ovo optužuju digitalne tehnologije, posebno mobilne telefone i društvene mreže, jer do njihove pojave nije bilo tako.
Časopis „Atlantik“ je 2017. objavio broj sa provokativnim koricama, a povod je bio članak profesorke Džin Tvendž sa državnog univerziteta San Dijego u kome je tvrdila da postoji veza između duševnog zdravlja (tačnije bolesti) i korišćenja digitalnih uređaja.
TEHNOLOŠKO IZLUĐIVANjE Strah ljudi od mobilnih telefona ne ograničava se bojaznima od depresije. Paniku seju zavisnost mladih od telefona i video-igrica, što dovodi do gubljenja koncentracije i pada inteligencije. Kada se svi strahovi saberu, rezultat je da nas tehnologije izluđuju.
Kada se protivnici stava o štetnosti digitalnih uređaja upitaju za mišljenje, oni, poput profesora Entonija Vagnera, šefa katedre psihologije Univerziteta Stenford, odgovaraju da nauka još nije dokazala tako nešto.
Međutim, životne činjenice govore drugo. Američki novinari su došli do podatka da kreatori modernih digitalnih tehnologija iz Silicijumske doline daju sve od sebe da zaštite svoju decu od ekrana pametnih telefona, tableta, televizora i računara. Pretpostavlja se da imaju informacije o opasnostima digitalnih tehnologija. Dadilje koje čuvaju decu menadžera u Silicijumskoj dolini dobile su instrukcije da deci oduzmu digitalne uređaje i da ih uključe u stare (društvene) igre, te da digitalne igračke zamene drvenim. „Njujork tajms“, pišući o ovoj temi, citira jednu dadilju koja kaže „da u svim porodicama u kojima je radila, posebno u poslednje dve godine, roditelji zabranjuju deci digitalne uređaje i igračke“.
Dadilje govore da roditelji koji rade u Silicijumskoj dolini prilikom sklapanja ugovora o angažovanju traže od njih da se obavežu „da će sakriti čak i televiziju od dece“, kao i da će se pridržavati stroge zabrane korišćenja mobilnih telefona. Dadilja može čak biti otpuštena ako koristi svoj pametni telefon pored deteta. U gradovima SAD su se pojavili i telefonski špijuni koji prate dadilje i ukoliko uzme telefon tokom čuvanja dece, video-zapis o tome se šalje na društvenu mrežu s pitanjem da li je to vaša dadilja.
Mnogi pedagozi, psiholozi i sociolozi koji se bave razvojem dece odobravaju ove mere, podsećajući da su se u prošlosti, pre nastanka elektronske zabave, deca bolje ponašala i znala da igraju u dvorištu sa svojim vršnjacima.
Amerikanci su ranije bili zabrinuti da će deca iz bogatijih porodica imati tehnološku prednost nad siromašnim vršnjacima, te su svoju decu što pre upoznavali s internetom, i kupovali im najskuplje pametne telefone. Sada je potpuno druga situacija. U elitnim školama digitalni uređaji su zabranjeni, jer su se roditelji suprotstavili tzv. „digitalnim školama“, koje sada nevladine organizacije i različiti zapadni fondovi nameću ostatku (nerazvijenog) sveta, ali i u Rusiji, sve pod plaštom modernizacije i unapređenja obrazovanja. Dakle, dok roditelji koji rade u Silicijumskoj dolini štite decu od digitalnih uređaja, usmeravajući ih na drvene igračke i igranje s drugom decom, dotle vaspitači dece iz siromašnih porodica ili srednje klase zagovaraju digitalizaciju obrazovanja i uvođenje elektronskih uređaja u sferu igre.
Trenutno deca američkih siromašnih roditelja provode, u proseku, osam sati dnevno ispred ekrana, dok deca roditelja s visokim prihodima na ovu zabavu u proseku troše pet sati i 42 minuta. Deluje neverovatno, ali deca uglavnom iz afroameričkih i latinoameričkih porodica mogu da koriste digitalne uređaje. Dok u privatnoj elitnoj školi „Valdorf“ izbegavaju uključivanje bilo kakvih digitalnih uređaja tokom nastave, u javnim (državnim) školama isključivo koriste tablet za učenje.
Zaposleni u Silicijumskoj dolini znaju kako kompjuterski programi koje stvaraju, koristeći znanja psihologa, privlače pažnju dece i utiču na njihovo ponašanje, te zbog toga ne žele ovu tehnologiju u svojoj kući.
„Njujork tajms“ navodi mišljenje Nataše Burger, pedijatra iz Kanzas Sitija: „Svi smo bili prevareni, ove kompanije su slagale škole, lažu i roditelje. Naša deca, moja deca postala su predmet najvećeg društvenog eksperimenta. Šta će biti s mojom ćerkom ako ne može da komunicira s ljudima, kako će pronaći sebi muža, kako će proći intervju prilikom zapošljavanja?“
Neke bogate porodice u SAD u potpunosti zabranjuju upotrebu pametnih telefona i ne koriste internet. Kirstin Steher i njen suprug, inženjer u „Fejsbuku“, podižu decu u sredini bez ekrana. „Previše znamo o ovim ekranima i zato ih nema“, kaže ona.
STVARANjE ZAVISNOSTI Ljudi iz ove industrije savršeno dobro znaju kako se „Epl“ i „Gugl“ međusobno takmiče kako bi svoje sumnjive proizvode ugradili u škole širom sveta i već su u osnovnim školama zadobili umove učenika, privezavši ih za svoje brendove za ceo život. Posmatrajući razvoj školske dece, lekari sa razočaranjem govore o tome da deca iz kompjuterizovanih javnih škola zaostaju za onima koja uče u elitnim školama, gde je korišćenje digitalnih uređaja ograničeno, pri čemu su deca uključena i u razne vannastavne aktivnosti koje im daju dodatne veštine i znanja.
Da dodamo i da je više od 200 vodećih američkih psihologa nedavno objavilo peticiju kojom osuđuju kolege što pomažu kompanijama da naprave programe koji će učenike učiniti zavisnim od njihovih brendova i tehnoloških platformi.
Profesorka Tvendž tvrdi da njena istraživanja pokazuju da mladi koji dosta vremena provode na društvenim mrežama (samim tim su i pod uticajem ekrana uređaja) predstavljaju rizičnu grupu iz koje se pojavljuju depresivci i oni sa suicidnim sklonostima. Ova tendencija je snažnija kod devojčica nego kod dečaka.
David Fajon je objavio članak „Zavisnost od mobilnih telefona – stvarna činjenica“ na francuskom portalu „Atlantiko“, a glavni insajder bio mu je inženjer iz Silicijumske doline i tvorac lajka (na fejsbuku) Džastin Rozenštajn. Naime, Rozenštajn je potvrdio da su mobilni telefoni i drugi digitalni uređaji opasni po čoveka, jer mogu negativno uticati na psihičko zdravlje i izražavanje političkih pogleda. Pri tome Rozenštajna podržava i određen broj kolega – pomenuta grupa inženjera tvrdi da osmišljena „neutralna tehnološka rešenja“ to nisu jer menjaju ponašanje ljudi. Radi se o zavisnosti od klikova koji omogućavaju pristup određenim vestima i informacijama. GAFA („Gugl“, „Amazon“, „Fejsbuk“, „Epl“) jesu zapravo monopolisti, barem u zapadnim zemljama. Ovo se ne odnosi na kinesko i azijsko tržište. Sa izuzetkom „Amazona“, njihova profitabilnost se meri dvocifrenim brojevima.
„Fejsbuk“ i „Gugl“ generišu više od 20 odsto rezultata. Mi smo u okviru kapitalističke logike, u kojoj što više ljudi koristi aplikaciju, to bolje, jer će omogućiti kompanijama da postave ciljano oglašavanje u skladu sa očekivanjima korisnika (klikovi se izračunavaju na osnovu kontakata, ponašanja na društvenim mrežama itd.). To je fenomen privikavanja, u kojem se stvara uzbuđenje u određenim područjima mozga, pri čemu se stvara i osećanje sreće, što je povezano s dopaminom, a to na kraju čoveka koji „lajkuje“, „šeruje“, „tvituje“ itd. čini srećnim. Sve ovo uvodi ljude u začarani krug: kultura senzacije, prenos informacija, tvitovi, retvitovi, odnosno lajkovi… Upravo ovo može dovesti do iscrpljenosti, jer kraja tvitovanjima, šerovanjima, lajkovima … nema, što rezultira depresijom korisnika digitalanog uređaja.
Sva ova sredstva inherentno su kapitalistička i usmerena su na ostvarivanje profita od ulaganja kroz oglašavanje, što bi trebalo ohrabriti konkretnu osobu da ode na pravo mesto i izvrši kupovinu. Radi se o ekonomiji pažnje, gde postoji značajna masa dostupnih informacija. „Gugl“ i „Fejsbuk“ moraju da postignu svoje ciljeve. Za to koriste različite algoritme. Na primer, na fejsbuku se samo 10-12 odsto kontakata odražava u odnosu na najnovije društvene interakcije. Najvidljiviji su oni sa kojima najviše komuniciramo, odnosno koji su najprisutniji na internetu. Ovo formira privilegovani krug unutar društvene mreže. Korisnik se rukovodi osećanjem neposredne nagrade i postaje zavisan o aplikacijama. Zbog toga će mu biti teško da prestane. Robovi sistema će zauzvrat stalno koristiti votsap, fejsbuk itd., a kada se na pametnom telefonu pojavi obaveštenje, osećaju se obaveznim da ga pogledaju, bez obzira da li je to važno ili ne.
Vredi pomenuti i vezu inženjera koji mogu raditi u jednoj, a zatim u drugoj društvenoj mreži. Postoji poseban duh Silicijumske doline koji podrazumeva formiranje alata za kretanje prema digitalnoj zavisnosti. Korisnik mora najmanje jedan i po sat dnevno da provede na fejsbuku, uprkos činjenici da ima profil i na drugim mrežama.
Uvek treba imati pri ruci pametni telefon, uvek treba biti on-lajn, za vlasnike kompanija koje se bave proizvodnjom digitalnim uređajima ili kompanija koje su vlasnici društvenih mreža, čovek ne treba da gleda okolo, posmatra svet oko sebe ili da se jednostavno dosađuje, što, kako kažu sociolozi i psiholozi, doprinosi kreativnosti. To može biti opasno i „štetno“, jer ne donosi profit pomenutim kompanijama. Zahvaljujući kreatorima naše stvarnosti (i modernog ponašanja) ljudi sada moraju da imaju votsap, vajber…, tamo su diskusione grupe i ako niste u njima, vi ste marginalac – čovek isključen iz komunikacije s drugim ljudima.
„Guglovim“ inženjerima nije lako da kritikuju ovaj obrazac. Ali sada, izgleda, dolazi vreme samokritičnosti (jer i oni imaju decu koja su „zabola“ nos u mobilni), mada ima skeptika koji tvrde da su se prekasno „probudili“, pošto je čitavo pokolenje postalo zavisno (uništeno) od digitalnih uređaja i društvenih mreža.
Situacija s mobilnim telefonima i drugim digitalnim uređajima izaziva brojna pitanja. Na primer, ne formira li se svet koji je van naše kontrole? Da li veštački izazvane emocije nadvladavaju razum i kritički pogled na stvarnost? Da li nas sve više privlače senzacije nego dubinske analize? Boravak na društvenim mrežama veže nas za reku beskorisnih informacija, ali ne i za duboko promišljenu analizu.
Sada mi prvo „lajkujemo“, „šerujemo“, „tvitujemo“, a tek posle toga mislimo. Radi so o kvarenju ponašanja i delovanja, što se i te kako može odraziti u krajnje negativnom svetlu, posmatrano na duži rok, na društvo, političke izbore … Mi sada, jasno je, dajemo prednost formi umesto suštini.
NAZAD KA „GLUPIM“ TELEFONIMA
Noam Dvir piše za portal „Izrael hajom“ da se poslednjih meseci u izraelskim osnovnim školama odvija tiha revolucija: sve više roditelja učenika osnovnih škola (od prvog do petog) bori se s „pametnim“ telefonima, koji su u potpunosti potčinili ne samo slobodno vreme već i školsko vreme njihove dece. Roditelji kupuju svojoj deci „glupe“ telefone, tj. modele telefona koji ne zahtevaju pristup internetu i mrežnu povezanost.
Projekat „Pustimo decu da mirno rastu“ pokrenule su pre godinu i po dana dve majke, Name Giladi i Sigal Rubin Šoham. Prema njihovim rečima, pre nego što se deca od 7-8 godina povežu s društvenim mrežama, treba da steknu osnovne socijalne veštine. „Znam da mnogi roditelji kupuju pametne telefone svojoj deci, jer ne žele da budu izolovana. Zato je potrebno proširiti projekat na mnoge škole“, govore inicijatorke ove inicijative i ističu da su dosad uspele da uključe u projekat više od 200 škola širom Izraela. „Neki nam kažu da idemo protiv napretka, ali to nije tako. Naprotiv, mi smo na čelu napretka“, napominje Sigal Rubin Šoham. „Uspeli smo da shvatimo da je rano i opasno za osmogodišnje dete da učestvuje na društvenim mrežama. Na ovaj način zavisnost se može odgoditi za dve ili tri godine bez ometanja deteta u sticanju svih potrebnih tehnoloških veština.“
Konferencija na temu „Pustimo decu da mirno rastu: telefonska revolucija u osnovnoj školi“ održana je ove nedelje u interdisciplinarnom istraživačkom centru u Herzliju. „Mnoge studije pokazuju da bebe ne žele da komuniciraju sa ekranima telefona i tabletima, barem do treće godine. Postoji opasnost od narušavanja razvoja moždane aktivnosti i pojave ozbiljnih poteškoća sa koncentracijom“, kaže profesor Jair Amihaj Gamburger, šef odseka za istraživanje psiholoških problema korisnika interneta u Centru Herzlija.
Prema profesoru Amikhaja Gamburgera, među decom koja aktivno koriste pametne telefone i društvene mreže, postoji širok spektar različitih poremećaja, uključujući preteranu aktivizaciju biohemije, karakterističnu za one koji su podložni različitim vrstama zavisnosti. Naučnik poziva roditelje da odgađaju upotrebu pametnih telefona deci do uzrasta od deset godina.
