Fatalne (za nas) nemačke odluke: Kako je, posle politički hazarderske uloge (konzervativca) Helmuta Kola u rastakanju Jugoslavije, njegov naslednik (socijaldemokrata) Gerhard Šreder ortački sa (zelenim) Joškom Fišerom uveo zemlju, prvi put posle Hitlera, u rat protiv Srbije (NATO agresija) čija dvadeseta godišnjica upravo sledi
O godišnjicama velikih, prevratničkih i, posebno tragičnih događaja, a NATO agresija protiv Savezne Republike Jugoslavije (24. mart – 11. juni 1999) to sigurno jeste, iznova se „vrte“ stara pitanja koja, po pravilu, i kad je reč o nemačkom učešću u toj agresiji, ostaju bez konačnih i neupitnih odgovora.
Jedno od tih kardinalnih pitanja jeste, svakako, sledeće: Lako se moglo dogoditi da zakleti pacifisti, političke stranke koje su činile u tom času „crveno -zelenu“ vladajuću koaliciju, Socijaldemokratska partija (SPD) i Zeleni, i njihovi lideri, „šezdesetosmaši“ Gerhard Šreder, kancelar, i Joška Fišer, njegov zamenik i šef diplomatije – uvedu zemlju, prvi put posle Hitlera, u jedan bezumni rat.
Reč je o pripadnicima stranaka koje su činile okosnicu snažnog mirovnog pokreta, koji je, u vreme Vijetnamskog rata i posebno opasne blokovske trke u naoružanju – razmeštanje američkih raketa „peršing 2“ na zapadnonemačkom tlu, kao „odgovor“ na sovjetske rakete „SS-20“ sa istočne strane – dizao naciju na noge: na ulice velikih nemačkih gradova izlazile su stotine hiljada protivnika rata, a američka vojna baza (s raketama) u Ramštajnu bivala je, danima, pod blokadom „živog zida“, mnoštva ljudi koji su je, držeći se za ruke, opasivali.
Bolna trauma
Sveža i bolna trauma Drugog svetskog rata, s tragičnim posledicama nacističkog bezumlja po čitav svet, ali i Nemačku, činila je svoje: našla je snažan izraz u zavetnom pokliču „nikad više rata“. I u zvaničnoj nemačkoj politici: nemačke vlade su dugo pokazivale naglašenu uzdržanost prema bilo kakvom učešću vojnika Bundesvera izvan nacionalne teritorije, makar se radilo o mirovnim misijama, „zaklanjajući“ se iza Osnovnog zakona (ustav) koji je to izričito zabranjivao.
To je posebno naglašavano u času nemačkog ujedinjenja: trebalo je umiriti evropske susede (i ne samo njih) koje je hvatala neskrivena strepnja od narasle snage novog džina u samom srcu Starog kontinenta, njegovih (nepredvidivih) ambicija i aspiracija. Prilikom okončanja poslednje runde pregovora o takozvanim spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja, koji su vođeni u formuli „četiri plus dva“, četiri sile ratne pobednice (Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska) i dve nemačke države (Zapadna i Istočna Nemačka), 12. septembra 1990, u Moskvi, (zapadno)nemački šef diplomatije Hans Ditrih Genšer je isticao kako će Nemci biti „na visini svoje (velike) odgovornosti“. Ništa drugo ne želimo, naglašavao je, osim da u slobodi, demokratiji i miru živimo sa svim ostalim narodima, naše nacionalno jedinstvo (ujedinjenje) predstavlja za nas (samo) veću odgovornost a ne težnju za većom moći“.
Kolov politički hazard
I „kancelar ujedinitelj“ Helmut Kol je, 3. oktobra – zvaničan dan ujedinjenja – ispred zgrade Rajhstaga u Berlinu, zavetno poručivao: sa nemačkog tla će se ubuduće širiti samo mir, a osnovni uslovi za mir su nepovredivost granica, poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta svih država u Evropi.
Zavetne reči i preuzete obaveze su ubrzo, i to upravo u slučaju Jugoslavije, zaboravljene: zvanični Bon (država se još nije bila „preselila“ u Berlin) i Helmut Kol su, politički hazardno, insistiranjem na ishitrenom, jednostranom priznavanju secesionističkih republika Hrvatske i Slovenije, razbijali mirovni (evropski) pokušaj, i projekat, u neposrednoj „režiji“ i posredničkoj ulozi britanskog lorda Pitera Karingtona, da se do razrešenja jugoslovenske krize dođe kroz pregovore.
Nemačka pokazuje mišiće
Protiv „svojeglavog“ nemačkog držanja bili su, u tom trenu, praktično svi. I Evropska unija i Amerika. Predsednik SAD Džordž Buš (Stariji) nije skrivao, ne bar u tom času, nezadovoljstvo što Bon u jugoslovenskom slučaju „pokazuje mišiće“. „Njujork tajms“ je, ovim povodom, konstatovao kraj epohe Nemačke kao „ekonomskog džina“ i „političkog patuljka“. Oslobođena straha i obzira iz vremena sukoba Istok–Zapad, ujedinjena Nemačka je, po američkim procenama i uverenjima, počela da „pokazuje zube“.
Američki državni sekretar Voren Kristofer će i koju godinu kasnije, u junu 1993, izjaviti – tu njegovu izjavu preneo je i nemački „Velt“ – onim preuranjenim priznavanjem (Slovenija, Hrvatska) učinjene su teške greške a za to posebnu odgovornost snose Nemci. I francuski šef diplomatije Rolan Dima je konstatovao kako je odgovornost Vatikana i Nemačke u „ubrzavanju krize u Jugoslaviji očigledno enormna“.
Pitanje političkog razuma
Kol se, praktično, našao u situaciji da bude „sam protiv svih“, ali je isterao svoje: bacio je na sto „jaku (fatalnu) nemačku kartu“ i naterao partnere u evropskoj uniji da ga, gunđajući i sa zadrškom, slede u razbijanju (velike) Jugoslavije. Bio je, međutim, kao istoričar po obrazovanju, u to vreme protiv onoga što će učiniti njegov naslednik i „pacifista“ Gerhrad Šreder – učešće u NATO agresiji – što će, kao „politički penzioner“, okvalifikovati kao „istorijsku grešku“: tvrdio je, naime, da u Evropi postoje područja, a u ta „područja sigurno spada Jugoslavija“, gde se ne može zamisliti angažovanje nemačkih vojnika, to je, jednostavno, „akt političkog razuma“.
Taj „politički razum“ je, očigledno, u martu 1999. izostao. Gerhard Šreder je posegao za još jednom nemačkom fatalnom kartom koja će se obiti o naše glave: njegovom naredbom i nemački bombarderi su sedamdeset osam dana razarali Srbiju i ubijali nedužne ljude. Priznao je, zakasnelo (2014), da je time prekršio međunarodno pravo. U razgovoru s novinarima „Cajta“ rekao je: poslali smo avione na Srbiju i zajedno sa NATO snagama bombardovali jednu suverenu državu.
Ministarske ratne trube
Nemačko učešće u tom „nepravednom ratu“, i brutalnoj agresiji, imalo je posebnu težinu iz više razloga. Nemačka je u tom času „vodila“ Evropsku uniju, a činjenica da se njeni vojnici „prvi put bore u inostranstvu a da ih ne (pred)vodi Adolf Hitler“ (istoričar Kurt Grič, autor knjige „Rat za Kosovo“) izdašno je eksploatisana u huškanju na rat.
Kad su oni tu, moraju biti Britanci, Francuzi i drugi, „to je bila logika“, kaže ovaj istoričar. Na „nemačku kartu“ igrao je posebno famozni portparol zapadne vojne alijanse Džejmi Šej: ako Nemačka, koja od 1945. nije smela da vodi ratove, ako i Nemci sada stoje na strani dobra, onda ni mi ne smemo da se uzdržimo i izostanemo…
Prve ratne trube u huškanju i podjarivanju Nemaca da uskoče u ratnu lavu bila su dva važna ministra u „crveno-zelenoj“ koaliciji – ministar odbrane („ministar rata“) Rudolf Šarping, koji je bezočno lagao (lansirao je priču o koncentracionom logoru za Albance na stadionu u Prištini, i „Potkovici“, navodnom, i izmišljenom, srpskom planu o totalnom proterivanju Albanaca s Kosova) i šef diplomatije (i vicekancelar) Joška Fišer, koji se „proslavio“ parolom „Nisam naučio samo nikad više rat, naučio sam i nikad više Aušvic“. Kasnije se pravdao, očigledno suočen s jevrejskim kritikama (za Jevreje je Holokaust tragično jedinstven i neponovljiv) kako „nije imao nameru da upoređuje nacističke i srpske zločine“.
