foto: Thinkstock
Ljudi različito reaguju na pomen neverstva, od gorke osude preko rezigniranog prihvatanja do uzbuđenja i odobravanja. Nevernost je možda sveprisutna, ali to kako će biti shvaćena, zavisi od vremena i mesta gde se drama odvija. U zapadnom svetu se ljubavna afera primarno doživljava kroz štetu koju nanosi. Uvek se posmatra kroz agoniju i patnje izdaje. A agonija je to što neverstvo danas nije samo gubitak poverenja, već i urušavanje velikih očekivanja od romantične ljubavi.
To je šok zbog kojeg preispitujemo sopstvenu prošlost, budućnost, čak i identitet. Vrtlog emocija koji se javlja po otkrivanju afere može toliko da obuzme da ga psiholozi povezuju sa simptomima traume: opsesivne negativne misli, prekomerna anksioznost, utrnulost, otuđenje, neobjašnjivi bes i nekontrolisana panika.
Intimna izdaja boli. Pakleno boli. Kada prevareni pronađe dokaze bilo kroz imejl, fotografiju, poruku, može da se oseća poraženo. A pod dejstvom moderne tehnologije, iste one koja i utiče na uspon neverstava, taj bol postaje još veći zbog istorijata prepiske.
Šteta koju neverstvo izaziva kod prevarenog partnera samo je jedna strana priče. Vekovima, kada je preljuba prećutno bila dozvoljena muškarcima, bol je bio zanemarivan jer su ga uglavnom doživljavale žene. Savremena kultura je mnogo saosećajnija prema povređenima. Ali nedovoljno pažnje se posvećuje značenju i motivima afere, onome što možemo da naučimo iz nje. Afere mogu mnogo da nas nauče o braku – o onome što očekujemo, onome što mislimo da želimo i onome na šta mislimo da imamo prava. Otkrivaju naše lične i kulturne stavove o ljubavi, požudi i posvećenosti – stavove koji su se dramatično promenili u proteklih sto godina.
Ovako piše poznata psihoterapeutkinja Ester Perel u knjizi TheState of Affairs: Rethinking Infidelity. Ona kaže da ni preljuba nije više ono što je bila jer ni brak nije ono što je bio. Tokom većeg dela istorije, i u mnogim delovima sveta danas, brak je bio pragmatični savez koji je osiguravao ekonomsku stabilnost i društvenu povezanost. Za većinu danas, on je jedan slobodan izbor vezivanja dvoje individualaca, zasnovan na obavezi i dužnosti, ali i na ljubavi i privrženosti.
I dalje želimo sve od onoga što je tradicionalna porodica trebalo da obezbedi – sigurnost, ugled, imovinu i decu – ali sada želimo i da nas uz to partner voli, želi, da bude zainteresovan za nas. Trebalo bi da budemo najbolji i bliski prijatelji kojima verujemo, i strasni ljubavnici. Želimo da nam voljeni ponude stabilnost, sigurnost, predvidljivost i pouzdanost. I da to traje.
Na venčanju, izgovaraju se zaveti, zakletve na večnu ljubav, uz jedinstven sjaj u očima. Neverstvo ne bi trebalo onda nikada da se dogodi, jer su svi razlozi za to uklonjeni postignut je savršen balans slobode i osećaja sigurnosti. Ali neverstvo se događa i u lošim i u dobrim brakovima, podvlači Ester Perel. Sloboda da se ode ili razvod nisu učinili da prevara zastari. Moguće je otići. Zašto onda ljudi varaju? I zbog čega srećni ljudi varaju?
“Stara mudrost” bi rekla da se preljuba događa kada u braku nešto nedostaje, jer ako imate sve što vam treba kod kuće, kao što moderan brak obećava, ne bi trebalo da imate razlog da odete bilo kuda. Neverstvo bi moralo da bude simptom neuspešne veze.
Ali Perelova tvrdi da ova teorija ima nekoliko “šupljina” jer podrazumeva ideju da postoji tako nešto kao savršen brak koji će nas pelcovati protiv “lutanja”. U stvari, upravo previsoko očekivanje bračnog blaženstva može da nas uvede u neverstvo. Ranije, ljudi su švrljali jer brak nije trebalo da pruži ljubav i strast. Danas, ljudi lutaju jer brak ne uspeva da obezbedi ljubav i strast koju obećava. Nije naša želja ta koja je drugačija danas, već činjenica da osećamo pravo, čak i obavezu, da dostignemo obećano.
Drugo, nevernost nije uvek povezana sa disfunkcionalnošću u braku, kaže ova psihoterapeutkinja. U mnogo slučajeva, afera je kompenzacija za sve nedostatke, ili predstavlja izlaz. Nesigurnost u vezi, izbegavanje sukoba, dugi periodi bez seksa, usamljenost ili samo ponavljanje starih argumenata godinama dovoljni su motivi. A tu su i oni “povratnici”, narcisi koji nekažnjeno varaju jer im se jednostavno može.
“Stalno se susrećem sa ljudima koji mi govore da vole svoje supružnike, da su oni njihovi najbolji prijatelji, da su srećni zajedno, ali da imaju aferu”, piše Perelova. Mnogi od njih su bili verni godinama, nekada i decenijama. Delovali su zrelo, brižno, uravnoteženo i duboko posvećeno svojim vezama. Ali jednog dana su prešli liniju koju nisu ni zamišljali da će ikada preći. Zašto?
Jedna od nepovoljnih istina je, kako piše psihoterapeutkinja, da je afera za izneverenog partnera agonija a za onog drugog nešto oslobađajuće. Preljuba je bolna i destabiliše, ali može i da oslobodi i osnaži onog drugog. Važno je shvatiti obe strane, bez obzira na to da li par odluči da okonča vezu ili da ostane zajedno i obnovi je.
“To je mnogo više od dobrog i lošeg, žrtve i izvršioca. Ljudi švrljaju iz mnoštva razloga i svaki put kada pomislim da sam ih čula sve, nova varijacija se pojavi.”
Ponekada su afere neki oblik samootkrivanja, traganje za novim ili izgubljenim identitetom. Iskustvo koje podrazumeva rast, smelo kaže autorka knjige.
Ona objašnjava da je nerazumevanje šta se događa iza afere nešto kao “efekat uličnog svetla”: pijan čovek traži ključeve ne tamo gde ih je ispustio, već tamo gde je svetlo. “Ljudi imaju običaj da traže istinu tamo gde je lakše da traže, pre nego tamo gde je ona verovatno. Kriviti loš brak je lakše nego boriti se sa sopstvenim egzistencijalnim zagonetkama, našim žudnjama, našom dosadom. Problem je što uvek probleme možemo da pronađemo u braku. Ali oni možda nisu pravi ključevi koji će otvoriti pitanje zbog čega se preljuba dogodila.”
Oslobađajući od odgovornosti svakodnevnog života, paralelni univerzum afere često je idealizovan, svemoguć, neograničen. To je alternativna stvarnost u kojoj je moguće ponovo izmisliti i pronaći sebe. Privlačnost zabranjenih ljubavnih priča je, kako tvrdi autorka, u tome što su po prirodi utopijske, posebno kad se porede sa obavezama braka i porodice. Glavna karakteristika tog univerzuma, i ključ njegove neodoljive moći, jeste to što je nedostižan. Neodređenost, neizvesnost, neznanje kada ćemo se ponovo videti sa ljubavnikom, osećanja koja nikada ne bismo tolerisali u primarnoj vezi, postaju uzbuđujući u skrivenoj romansi. Pošto ne možemo da imamo ljubavnika, nastavljamo da žudimo, kaže ona.
Iskustvo Perelove je, međutim, realnost: mali broj ovih afera preživi trenutak razotkrivanja. Neko bi pomislio da veza zbog koje je toliko rizikovano može da preživi prelazak na “dnevno svetlo”. Dok su bili pod velom tajni, ljubavnici su maštali glasno šta bi sve radili kada konačno budu zajedno. A kada se to dogodi, kada usledi razvod, kada uđu u realan svet, šta onda? “Neki zaista uđu u srećnu zajednicu, ali mnogo više njih ne. Većina afera se okonča, čak i kada se zauzeta osoba razvede. Autentično osećanje ljubavi trebalo je da ostane prelepa fikcija. A da li bi ta fikcija bila prelepa da se preselila u spavaću sobu braka?”, pita se Perelova.
Sociolog Zigmunt Bauman govori o nostalgiji za životom koji nismo iživeli, neistraženim identitetima, putevima kojima nismo išli… za izgubljenim delom sebe, ili onim kakvi smo mogli da budemo. Stvar je u tome što smo kao deca mogli da se igramo drugih života i uloga, dok se kao odrasli držimo jednog puta koji smo izabrali. Ali kvaka je u tome što ostajemo zauvek radoznali: “Deo kojih drugih priča bismo mogli da budemo?”, pitamo se. Afera pruža pogled na te druge živote, na šansu za nepoznatu sreću, onu koju nikada nismo iskusili, da najvažniju obavezu prema sebi nismo ispunili. “Preljuba je osveta napuštenih mogućnosti”, konstatuje.
Protekla decenija donela je mnogo više afera, sve zbog postojanja društvenih mreža. Ovi ponovni susreti događaju se između poznatog i nepoznatog spajajući ono poznato o nekome koga ste jednom znali, i svežinu novog, koje dolazi sa protokom vremena. To treperenje u kombinaciji sa starim žarom donosi jedinstveni spoj poverenja, preuzimanja rizika i ranjivosti. To je magnet za našu dugotrajnu nostalgiju. Zato je i teško ostaviti tog nekog koji je probudio sve u nama. Ali ljubavnik ne može da se ostavi ne zato što se osoba boji da izgubi njega, već onaj deo sebe koji je ta osoba probudila, poentira Perelova. Ljudi, u stvari, ne shvataju da taj probuđeni deo ne mora da nestane sa ljubavnikom.
“Često kada mi parovi dođu zbog afere, jasno mi je da je njihov prvi brak gotov. Zato ih pitam: Da li biste voleli da stvorite drugi zajedno?”
Izvor: Nedeljnik
