Nekada davno, u Švajcarskoj je postojalo takmičenje na kom se odlučivalo koji je najbolji sat na svetu. Evropljani su dominirali… sve dok nije došla jedna marka sa dalekog istoka.
Testiranje satova je nekada shvatano vrlo ozbiljno, i stručnjaci su se time bavili punim kapacitetom. Pojedini opservatorijumi pravili su od ovoga “Olimpijske igre” u svetu horologije.
Tako je, na primer, ranih 1850-ih u Velikoj Britaniji krenulo procenjivanje i rangiranje različitih satova, barometara, hronometara, sekstanta i drugih sličnih instrumenata, sa samo jednim ciljem: odrediti koji od njih je najprecizniji.
Naročito jednoj grupi ljudi bilo je vrlo važno da ovi instrumenti budu što je moguće precizniji – mornarima koji su jedino na njih mogli da se oslone u beskrajnom prostransvu okeana (nisu baš mogli da otvore Google Maps 1855. godine).
Britanska testiranja su se završila 1951. godine i do tad je ocenjeno 33.200 satova.
Otprilike u tom periodu, sredinom prošlog veka, Japan je odlučio da organizuje sopstvena istraživanja koja su trajala desetak godina. Jedan brend, shvatili su, mogao bi da pomrsi konce evropskim rivalima. Bili su u pravu.
Japanac u Švajcarskoj
Švajcarska je danas mnogima sinonim za preciznost i kvalitet kada su u pitanju satovi. Nije to bez razloga, Oni su to znali, ali se ispostavilo da im je gordost došla glave.
Švajcarski opservatorijum u Nešatelu dozvolio je 1959. godine da na njihovo takmičenje satova mogu da se prijave brendovi iz celog sveta. Takmičenje je proglašeno za “međunarodno”, ali i dalje nije bilo mnogo učesnika van Evrope. Tri godine kasnije javili su se Japanci.
Seiko je ispunio proceduralne uslove i ušao u takmičenje. U početku je išlo klimavo – 1963. ćerka kompanija Suwa-Seikosha je završila na 144. mestu, a 1964. godine Daini-Seikosha je bila 153. i takođe joj je izmakla nagrada.
Shvatili su Japancu da nešto moraju da promene – unapredili su mehanizme, počeli da koriste materijal po imenu permal (eng. Permalloy) za kućište i brojčanike, a satove su prevozili u kutijama otpornim na magnete, kako ne bi narušili performanse do odredišta.
Premotajmo sve pet godina unapred, i dolazimo do 1968. godine kada je Seiko Suwa napredovao do 12. mesta, a Seiko Daini do 4. mesta prema ukupnom plasmanu.
Ne možeš da ih pobediš? Motaj kablove
Prednost domaćeg terena topila se usred Švajcarske. Ženevski opservatorijum je 1968. godine u top 10 smestio tri švajcarska i sedam Seiko mehanizama – Seiko je zauzeo mesta od 4. do 10. Od 1. do 3. mesta bili su redom sve Beta 21 mehanizmi iz CEH-a, koji je potpomagala švajcarska industrija satova.
Kada su nakon Nešatelovih merenja shvatili da će Seiko verovatno da pobedi, pogađajte šta su Švajcarci uradili? Ženevski opservatorijum je ugasio takmičenje!
Grupa švajcarskih brendova iz industrije satova se, nakon toga, 1972. formalno obratila Reneu Mejlanu, ministru industrije Nešatela, tražeći okončanje takmičenja.
Mejlanov odgovor je bio da je “cela poenta takmičenja da najbolji pobedi, ali nakon što su švajcarski brendovi zapretili bojkotom, takmičenja Opservatorijuma su obustavljena i nikada nisu nastavljena.
Seiko satovi koji su dobili sertfikate iz Švajcarske nose oznaku “Seiko Astronomical Observatory Chronometer”, ima ih samo 226 i svi su javno prodati. U pitanju je, dakle, najprecizniji sat na svetu 1968. godine.
Danas, Seiko je svetski poznata marka, a ovakve priče nas podsećaju da to svakako nije bez razloga.
