Majka četvoro dece opisuje opsadu, masovna ubistva i izgladnjivanje nakon bekstva iz Darfura u Ugandu
Prsti su joj potpuno tanki, tek kost i koža. Nervozno okreće prsten koji joj jedva ostaje na prstu. Četrdesetpetogodišnja Sudanka radije ne želi da kaže svoje pravo ime, a i dalje ima i psihičke i fizičke posledice.
Prošlo je oko pola godine otkako je ova majka sa svoje četvoro dece preživela masakr u rodnom El Fašeru, u ratom pogođenom regionu Darfur u Sudanu. U međuvremenu su uspeli da pobegnu u Ugandu gde su danas izbeglice. „Sopstvenim očima sam videla genocid i doživela ga na sopstvenoj koži“, govori kroz suze Sudanka našim novinarima, piše Deutsche Welle..
Sve odlike genocida
U Sudanu već tri godine traje rat. Humanitarne organizacije pretpostavljaju da je već na stotine hiljada ljudi poginulo u borbama ili usled rata. Nasilje je dostiglo vrhunac prošlog oktobra: milicija RSF (Rapid Support Forces), koja se bori protiv vladine vojske i njenih savezničkih milicija, nakon duge opsade zauzela je El Fašer, najveći grad regiona Darfur, i počinila pokolj ogromnih razmera nad civilnim stanovništvom. Bilo je to svega nekoliko dana koji su u potpunosti promenili i život naše sagovornice.
Ovo je najgori rat na svetu
„Ta zverstva pokazuju obeležja genocida“, zaključuje glavni istražitelj UN-a Mohamed Chande Othman u razgovoru za DW. On je u februaru, nakon otprilike tri meseca istraživanja, pred Savetom UN za ljudska prava u Ženevi predstavio svoj izveštaj na 30 stranica i istovremeno ga predao Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Svoje zaključke zasniva, kako kaže, na tri ključna saznanja: „Prvo, postojanje masovnih ubistava. Drugo, mučenje i stravično seksualizovano nasilje. I treće, dugotrajno izgladnjivanje uskraćivanjem humanitarne pomoći i uništavanjem medicinskih ustanova.“
Nemoguć beg
Više od 18 meseci RSF je prethodno držao El Fašer u opsadi. Internet i telefonska mreža bili su isključeni; ni zrno pirinča ni kap benzina nisu mogli da prođu kroz putne blokade RSF-a. I niko nije mogao da pobegne. U El Fašeru se nalazila i komanda 6. divizije vojske protiv koje se RSF bori. Na početku su vojnici još uspevali da odbrane grad. Zatim im je RSF presekao svako snabdevanje, a i stanovništvo je proglašeno „neprijateljem“. Kada su se vojne jedinice naposletku predale, oko 250.000 preostalih stanovnika bilo je potpuno prepušteno na milost i nemilost RSF-u.
Tako i ova majka sa svojom porodicom. Kada je RSF u noći sa 25. na 26. oktobar 2025. zasuo grad artiljerijskim granatama i dronovima, naša sagovornica je pobegla zajedno sa svojom malom decom. Tada je poslednji put i videla muža koji je želeo da pomogne ranjenom nećaku.
Neprijateljska milicija je tokom opsade bagerima oko grada iskopala rov dug 30 kilometara, dubok i širok po četiri metra. Iza njega je podignut zemljani nasip — nepremostiva prepreka, kako nam danas kaže: „U haosu sam pala u rov, zatrpali su me zemlja i leševi. Kada sam došla sebi, već je bio dan. Oko sebe sam videla toliko mrtvih.“
Tako je bekstvo završilo u zatočeništvu. Nakon što je rođak u Australiji platio otkup, ona i njena deca su naposletku pušteni na slobodu i, nakon daljih peripetija, stigli u izbeglički kamp u Ugandi.
RSF se hvalio svojim zverstvima
Milicija je sama dokumentovala svoje zločine i takvih svedočanstava ima bezbroj. Nakon potpunog komunikacionog mraka, internet je ponovo uključen i na svom kanalu na Telegramu RSF je objavljivao video-snimke zverstava iz neposredne blizine, praćene pompoznom muzikom. Tu su i snimci iz vazduha terenskih vojnih vozila kako prolaze kroz grad. Vide se i rov i hiljade ljudi koji su pokušali da pobegnu, ali su upali u smrtonosnu zamku iskopanog jarka, piše Deutsche Welle..
Na jednom videu vidi se i kako RSF-ov komandant Abu Lulu — jasno prepoznatljiv po svojoj raščupanoj kovrdžavoj kosi, što potvrđuju razni mediji i instituti — puca u sve one u rovu koji su još živi. Drugi video, snimljen istog dana u bolnici u El Fašeru, prikazuje borce kako prolaze kroz napola razrušenu zgradu i pogubljuju sve one koji još živi leže u krevetima ili čuče na podu: ratni zločin i zločini protiv čovečnosti — i to pred kamerama.
Masovna silovanja
Samo oko 100.000 ljudi, prema procenama Međunarodne organizacije za migracije (IOM), uspelo je nekako da pobegne. Neki su, poput naše sagovornice i njene dece, stigli u Tavilu, izbeglički logor udaljen 70 kilometara jugozapadno, gde su konačno dobili hranu.
Tamo je radio i Bob Kitchen iz Međunarodnog komiteta za spasavanje (International Rescue Committee), jedne od retkih humanitarnih organizacija koja se usudila da bude u Sudanu. Razmere brutalnosti kojoj su ti ljudi bili izloženi duboko su ga potresle, kaže Kitchen. On navodi da su „gotovo svi sa kojima smo razgovarali bili seksualno zlostavljani“, bez obzira na uzrast, od odojčadi do starica. „Uglavnom se radilo o grupnim silovanjima izuzetne brutalnosti — to nasilje je vrlo jasno služilo kao sredstvo kažnjavanja.“
I sateliti su sve videli
Ono što se tokom meseci opsade dešavalo u El Fašeru uglavnom je prošlo nezapaženo u svetskoj javnosti i tek povremeno bi bila objavljena neka kratka vest. Tim forenzičara sa ugledne američke Yale School of Public Health uspeo je te događaje da prati uživo pomoću satelitskih snimaka. U svojoj najnovijoj analizi američki stručnjaci su dokazali da je RSF još pre napada uništio polja i seoska naselja u okolini koja su snabdevala grad hranom, kako bi svi u gradu ostali gladni.
Iz orbite su forenzičari u tim oktobarskim danima, kada je RSF zauzeo grad, na prašnjavim putevima mogli da prepoznaju leševe, čak i mrlje krvi. Izbrojali su oko 150 gomila tela i brojna masovna grobišta, kaže Nathaniel Raymond sa Univerziteta Yale. Njegov tim pokušava da proceni broj poginulih. Stručnjak veruje da se najmanje „oko 70.000 ljudi mora smatrati mrtvima ili nestalima“.
Nakon opsade El Fašera, o kojoj se malo izveštavalo, pokolj tog oktobra ipak je izazvao šok širom sveta. Sve su glasniji pozivi na istragu. U očima izbegle majke i međunarodna zajednica snosi deo krivice. „Svetska zajednica nas je ostavila na cedilu. Morala je da interveniše još tokom opsade kako bi sprečila najgore“, kaže naša sagovornica kroz suze. „Ali ništa se nije dogodilo.“ Opet.
