Avion u kojem se nalazilo oko 500 miliona dolara prizemljen je na pola puta do Iraka, pošto su američke vlasti zaključile da bi mogao završiti u rukama neke od milicija koje bezmalo dva meseca gađaju američke vojnike u bazama u toj državi. Zamrzavanje prihoda od kontrolisane prodaje nafte, koja traje duže od decenije, pokazatelj je tenzija koje, uprkos primirju, potresaju okolinu Irana. Tri američka nosača aviona opkoljavaju Revolucionarnu gardu, koja u vodama Ormuskog tesnaca postavlja mine.
Bezmalo 1.000 trgovačkih brodova zarobljeno je u Persijskom zalivu zbog paralelnih blokada, kojima Amerikanci i Iranci, svako na svoj način, pokušavaju da primoraju rivalski tabor na ustupke pred neizvesnu drugu rundu pregovora u Islamabadu.
Dodatnu neizvesnost u njihovu budućnost uneli su gliseri Revolucionarne garde, koji su u prethodna 24 časa postavili mine oko ključnih tačaka u Ormuskom tesnacu, nakon čega je američki predsednik Donald Tramp naredio ratnoj mornarici da puca na plovila koja nose te mine.
Gliser Revolucionarne garde
Teheran je, još ranije, obznanio da nema predstavu gde se neke od tih mina nalaze, što će dodatno zakomplikovati proces njihovog demontiranja, koji će, ako bude uspostavljen mir, trajati najmanje pola godine.
Gliseri Revolucionarne garde, skriveni u tunelima prokopanim uz iransku obalu i mine koje polažu tek su deo problema sa kojima se suočava oko 20.000 članova posada brodova zarobljenih u Persijskom zalivu, jer ih neprestano prate dronovi kojima dve strane pokušavaju da kontrolišu saobraćaj, te sada već ogromna armada američkih ratnih brodova.
I “Buš” na putu ka Persijskom zalivu
Pentagon je ka Persijskom zalivu uputio treći nosač aviona, nazvan po starijem “Džordžu Bušu”, nadajući se da bi više od 200 borbenih aviona, 50.000 vojnika i petnaestak ratnih brodova moglo predstavljati faktor koji će naterati Teheran na ustupke.
Iranske vlasti, pak, smekšavanje stava o budućnosti pomorskog saobraćaja kroz Ormuski tesnac uslovljavaju odmrzavanjem novca, koji je u bezbroj paketa sankcija od 1979. godine, zarobljen u bankama širom sveta. Vašington je količinu tih sredstava procenio na oko 100 milijardi dolara, dok Teheran tvrdi da je vrednost bar deset puta veća.
Pakistan spreman za pregovore
Odmrzavanje novca i bar ublažavanje sankcija, dva su od ukupno deset iranskih uslova za primirje, koje će u narednim danima ministar spoljnih poslova Abas Aragči preneti diplomatama u Rusiji, Omanu i pakistanskoj prestonici Islamabadu gde će, slučajno ili ne, tokom vikenda doputovati i dežurni Trampovi pregovarači Džared Kušner i Stiv Vitkof.
Iran tvrdi da se Aragči neće sastati sa Amerikancima, ali su pakistanski mediji, ranije u petak, najavili da će se Kušner i Vitkof “sastati sa drugim iranskim diplomatama”.
Prošli krug pregovora dve strane okončan je bez rezultata, ali je Tramp, uprkos žestokoj retorici, na neodređeno vreme produžio primirje, u velikoj meri zbog pritiska rastućih cena energenata na svetske ekonomije.
Iran i dalje snažan
Dodatni element opreza Vašingtona krije se u činjenici da su iranske oružane snage, uprkos gubicima i prethodnim procenama Pentagona i Tel Aviva, zadržale sposobnost da ozbiljno ugroze Amerikance.
Pripadnica iranske milicije Basiđ
Prema novim procenama, Iranci na raspolaganju imaju polovinu predratnog arsenala balističkih projektila i lansirnih rampi, te oko 60 odsto mornarice za koju su Tramp i američki ministar rata Pit Hegset tvrdili da je zbrisana sa lica zemlje.
“Uništili smo im mornaricu, uništili smo im ratno vazduhoplovstvo, uništili smo im lidere”, rekao je Tramp u utorak.
Ko sada vodi Iran?
Oko 13.000 američkih i nešto manje izraelskih vazdušnih udara “preživelo” je i oko dve trećine ratnog vazduhoplovstva, kao i hiljade dronova, koje su Iranci neprestano ispaljivali na mete u državama Persijskog zaliva, Iraku i Izraelu.
Vrh iranskog rukovodstva, koje su Amerikanci i Izraelci zbrisali u prvih nekoliko sati rata, zamenila je grupa ljudi, koji su pod vođstvom Mođtabe Hamneija, režim koji se prethodno rukovodio verskim dogmama, pretvorili u vojnički stroj, dajući dodatnu snagu Revolucionarnoj gardi.
Projektili su i dalje spremni
Toj formaciji pripisuje se i odluka da Iran, dok traje američka blokada, neće pregovarati o miru, uprkos suprotnim stavovima predsednika Masuda Pezeškijana i ministra spoljnih poslova.
Takav razvoj situacije, u vreme Alija Hamneija, jednostavno nije bio moguć, jer je Revolucionarna garda, uprkos moći, ipak polagala račune vrhovnom verskom lideru, koji je i donosio konačne odluke.
U novom Iranu, kako se čini, ključne odluke donose generali, pa su analitičari sistem u ovoj državi nazvali “Islamska revolucija 3.0”, nastao posle onih koje su predvodili ajatolasi Rukolah Homeini i njegov naslednik, Ali Hamnei.
Na taj način propala je američka ideja da bi se, u tom trenutku, oslabljeni režim u Teheranu mogao naprosto raspasti pod teretom bombi i ekonomske krize, te da bi zemljom mogli zavladati političari spremniji na kakav dogovor sa Vašingtonom.
