On je u jednom intervjuu iz 2009. godine govorio kako je njemu bilo u vreme devedesetih.
“Znaš, zbog onih koji su jedva preživljavali tih godina meni je zaista odvratno da kažem da su meni bile sjajne, ali je tako, i licemerno je da odgovorim išta drugo. Pa, bio sam neverovatno popularan, keša koliko hoćeš… Živeo sam lagodno i lepo i kako sada da kažem: “Bilo, ne povratilo se”?! Voleo bih da se vrate, naravno! Ne u političkom, već muzičkom smislu, mada, da se ne lažemo, ni ove dvehiljadite nisu ni u čemu ništa bolje: mito, korupcija, prevara… mito, korupcija, prevara… argumenti devedesetih, prijatelju!
Još iz tih godina kruži legenda da si na “Dugi” inkasirao više od 100.000 maraka?”, rekao je on tada i dodao:
“Na prva dva albuma uzeo sam 2.000.000 maraka, kakvih sto soma?! I da sam imao malo više pameti, uzeo bih još barem toliko! A da je imao ko da mi kaže: “Prikoči, čoveče”, danas bih imao barem dvadesetak gajbi pod kirijom u Beogradu, ali… Sve je to došlo kako je i otišlo, trošio sam sumanuto brzo i sumanuto mnogo! Mlad, željan mnogo čega… samo je nebo bilo granica. Moji su oduvek bili jako skromni ljudi i nisu mi se mešali ni u šta, tutnjao sam za tri života: jahta od osam metara koja je trošila 70 litara benzina na sat, hiljadu maraka dnevno… Evo, zamisli koliko sam zarađivao kada, recimo, celu sezonu provedem na Crnogorskom primorju, trošim koliko trošim, a opet se kući vratim sa 30.000 maraka u džepu! Razbijao sam se od posla, razbijao sam se od tezgi u inostranstvu, mada sam, u suštini, najviše razbijao sebe jer sam po prirodi jako skromna i tiha osoba kojoj se sve to desilo prebrzo i silovito.”
Dr Igi je ispričao i kako je bilo kada je to vreme prošlo.
“Ne, ja sam sasvim dobro radio sve do 2002, kada mi se smučilo sve i kada sam odlučio da se povučem. Bilo je za tih šest, sedam godina svega, od obožavateljki koje su me sačekivale pred zgradom ili na vratima stana i nudile brak (kod kuće čuva više od 30.000 pisama koje je dobio od njih), do anateme da sam bio “režimski pevač”, mada sa tadašnjom vlašću nisam imao nikakve veze. Jednostavno, skupilo se sve, pukle su mi u međuvremenu i neke drage emotivne veze, nisu izdržale teret posla i slave, mada sam devojkama uvek bio veran, koliko god je njima to tada bilo nepojmljivo da prihvate! Naravno, ne kažem da nikada nisam odvojio neku devojčicu iz publike i s njom dočekao jutro, ali to sam činio samo kada nisam bio u vezi… I onda, kada sam mislio da ulazim u neke mirnije vode, došla je ta 2003…”, izjavio je on.
Ovde zastajemo, znamo iz nekih ranijih priča da je ono što sledi Igorovo slovo o najbolnijoj rani – teškoj bolesti mlađeg brata Ivana, koji je preminuo 2005. godine, a nedugo zatim i otac.
(Kurir.rs/Press)
