156 godina od rođenja: Branislav Nušić, Ben Akiba, Alkibijad Nuša, tri strane jedne medalje - BIGportal.ba
Magazin Zanimljivo

156 godina od rođenja: Branislav Nušić, Ben Akiba, Alkibijad Nuša, tri strane jedne medalje

Branislav Nušić, rođen na današnji dan 1864. godine, za života je imao reputaciju čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera”, punio je pozorišta i naslovne strane tadašnjih dnevnih listova, a do danas je ostao sinonim za pozorišni i književni kvalitet.

„Beše veliki darodavac. Smeh – to je dobro čovečanstva; onaj koji nas nasmeje, dobrotvor je naš. Nušić nas je stalno nasmejavao. Stalno, jer beše neumoran. Koliko žilave snage, makedonske radljivosti, upornosti u poslu, beše u tom slabačkom telu. U tom starcu koji je mislio samo na ono o čemu danas piše i o čemu će sutra pisati. Neopisano aktivan, učitelj duhovne energije beše Branislav Đ. Nušić”, napisao je Dušan S. Nikolajević, novinar i prvi predsednik Jugoslovenskog novinarskog udruženja.

Celokupan utisak koji je vladao među narodom o Nušiću može se videti iz ovih rečenica. Bio je veliki rodoljub, beskompromisni buntovnik, književnik, novinar, diplomata, začetnik retorike i fotograf u slobodno vreme, a za života je bio cenjen i poštovan u različitim društvenim sferama.

Rođen je u Beogradu 1864. godine kao Alkibijad Nuša, od oca Đorđa Cincarina i majke Ljubice Srpkinje. Kuća mu se nalazila na mestu današnje zgrade Narodne banke Srbije, nedaleko od Saborne crkve. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić.

Otac mu je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo, zbog čega se porodica preselila u Smederevo. Tamo će Nušić provesti svoje detinjstvo i pohađati osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Ipak, maturira u Beogradu.

Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski policajac ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac.

Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić, sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.

„Vojislav beše drugar Branislavu. Vojislav Ilić voleo je u Branislavu Nušiću baš ono što njemu nedostajaše: radost života. Nušića je veselio život i Vojislav se grejao na Nušićevom optimizmu”, objasnio je Nikolajević u tekstu koji je objavio dnevni list „Vreme” povodom Nušićeve smrti.

Prva knjiga koju je Nušić objavio bila je zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata, „Pripovetke jednog kaplara” iz 1886. godine.

„Beše neobično inventivan i raznovrstan. Sposoban da razume razna vremena i razne krajeve naše zemlje. Onaj koji je pričao priče staroga kaplara i pokazivao žicu, način pričanja današnjih, modernih pripovedača ovoga žanra, bludi ramazanskim večerima.”

Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. U 19. godini piše prvu svoju komediju „Narodni poslanik”, koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine.

Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata i nakon što je komad stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama.

Studije pravnih nauka započeo je u Gracu, gde je proveo godinu dana, a zatim nastavlja u Beogradu, gde diplomira na Velikoj školi 1886. godine.

Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“.

Komediju „Sumnjivo lice” piše u periodu od 1887. do 1888. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije, 29. maja 1923. godine.

Tokom iste godine u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine.

Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je sahrana junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica.

Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna”, aludirajući na kralja. U drugom delu pesme Nušić je napisao stihove o sahrani hrabrog junaka.

Pesma je objavljena u „Dnevnom listu” i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, pesma je veoma uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi.

Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera…. te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi”. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.

„Nušić nije odmah postao gospodar naše scene, kao što je danas, i kao što će biti svojim delima dugo posle svoje smrti. Njegovi počeci su bili teški. On je dugo čekao na priznavanje mnogih svojih dobrih dela. To je žalosna sudbina mnogih. Ali i uteha. Zaista, Nušić je godinama i godinama bio plodno drvo koje je naša kritika nemilosrdno tukla, ali nije mogla sa tog drveta omlatiti životne i jake plodove”, napisao je pozorišni reditelj, glumac i novinar sa početka prve polovine prošlog veka, Radoslav M. Vesnić.

Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine Darinkom, ćerkom trgovca. Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić bio pisar.

Tokom službe u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisao u svojim pismima koja su postala poznata kao „Pisma konzula”.

Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu.

Postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1904. godine. Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva.

Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo, a 1905. godine, napušta funkciju i seli se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba”.

Za vreme rata putuje po Balkanu, ali i šire. Posle rata je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora.

Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje „Rodino pozorište”, preteču današnjeg pozorišta „Boško Buha” koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić.

Nušićev jedini sin, Strahinja Ban poginuo je kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu od rana ubrzo zadobijenih u bici po povratku na front. O sinu je Nušić kasnije retko pričao. Romanom „Devetstopetnaesta” podigao mu je svojevrstan spomenik.

Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: „Gospođa ministarka”, „Mister dolar”, „Ožalošćena porodica”, „Dr”, „Pokojnik” i drugi.

„Pisac, čije je ime zasluženo i oduševljeno slavljeno i van granica naše zemlje, pisac koji je spontano osvajao, osvaja i osvajaće još decenijama tolike hiljade gledalaca od prvog reda partera do poslednjeg mesta na galeriji – taj pisac živi i danas samo u svojim delima i u našim tronutim sećanjima, tako neposrednim, tako živim…”, reči su kojima se dnevni list „Pravda” oprostio od Nušića.

Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izveštavale sve tadašnje novine. Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.

Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva dva veka u kojima je živeo, a njegove sociološke analize su i do danas ostale primenljive na društvo.

„Bezbrojne siluete naših društvenih karaktera, koji je on ocrtao u komadima, uzrujano lutaju kroz pozorišne kutove ovoga trenutka, žive u času kada on umire”, rečenica je Ranka Mladenovića povodom Nušićeve smrti, a istom bi se i danas mogao opisati nušićevski duh koji tokom godina biva sve prisutniji i aktuelniji.

Danas objavljeno

Male stvari mogu da poprave vezu: Nije tako teško

V.R.

Veliko otkriće kod Kaira: Iskopan pogrebni hram, pronađeni tekstovi iz Knjige mrtvih, grobni bunari

V.R.

Olimpijski šampion Majkl Felps u izuzetno teškom stanju, oglasila se njegova supruga

V.R.

Ostavite komentar