Neke pjesme opstanu zato što su zapisane, a neke zato što ih ljudi ne prestaju pjevati. Pjesme Zvonka Bogdana pripadaju i jednima i drugima.
Dobijanjem Zlatne ploče Radio televizije Srbije potvrđen je značaj umetnika koji više od pola veka čuva od zaborava zvuk i duh Panonije. Njegov glas postao je mesto na kojem se susreću stara gradska pesma, tamburaška tradicija i autorska poezija ravnice.
Zvonko Bogdan nije samo pevao o salašima, Dunavu, konjima, kafanama i velikim ljubavima. On je tim motivima dao trajanje. Zahvaljujući njegovim interpretacijama, pesme koje su mogle da ostanu vezane za jedno vreme nastavile su da žive među novim generacijama.
Zbog toga se za njega s razlogom kaže da je Vuk Karadžić panonske poezije. Kao što je Vuk beležio i sačuvao narodno blago, Zvonko Bogdan je glasom i muzikom sačuvao osećaj ravnice. U njegovim pesmama ostali su govor, slike, običaji i karakter ljudi koji su živeli između salaša, gradova i velikih reka.
Posebnost njegovog stvaralaštva nalazi se u tome što se granica između stare i nove pesme gotovo ne primećuje. Kada je napisao “Ej, salaši na severu Bačke”, mnogi nisu verovali da je reč o novoj kompoziciji. Zvučala je toliko izvorno da su mislili da je narod peva već stotinu godina.
Takvu pesmu nije dovoljno samo napisati. Potrebno je razumeti prostor iz kojeg ona dolazi, njegov jezik, ritam, tišinu i način na koji pamti.
Zlatna ploča RTS zato nosi značenje veće od nagrade za uspešnu karijeru. Ona odaje priznanje čoveku koji je svojim glasom postao čuvar jednog muzičkog i kulturnog nasleđa.
Koncert “Sećanje na vreme koje se ponoviti neće”, koji će biti održan 21. oktobra u Sava Centru, okupiće upravo one pesme zahvaljujući kojima Panonija još govori, peva i traje.
(Telegraf.rs/PR)
