Povodom početka treće sezone serije “Senke nad Balkanom” jedna od glavnih glumica ovog ostvarenja za naš portal priča o svojoj ulozi Marije Oršić, ali i o karijeri i životu u Americi i o majčinstvu u četrdesetim godinama.
Serija „Senke nad Balkanom“ važi za jednu od najboljih na ovim prostorima ikada. Treća sezona u produkciji Cobra i United Media je ujedno i poslednja, a vodi nas u 1938. godinu, vreme političkih previranja, mračnih tajni i predstojećeg rata. U duhu ranijih sezona, i ova donosi dinamičan i mističan trilerski zaplet, prožet istorijskim detaljima, intrigama i neizvesnostima. U srži svega je lik Marije Oršić koju igra Leona Paraminski.
„Senke nad Balkanom“ su moj najlepši i najteži rad
Marija Oršić je jedan od najmisterioznijih ženskih likova u modernoj produkciji, a Leona za Zadovoljnu otkriva kako je bilo ponovo ući u njenu kožu za treću sezonu „Senki nad Balkanom“, posebno nakon što je u međuvremenu ušla u najlepšu i najmekšu životnu fazu – majčinstvo.
„‘Senke’ su moja posebna ljubav. To je bio najlepši i najteži rad. Druga sezona je bila velika lakoća i upoznavanje s likom, dok je treća je bila daleko teža logistički zbog usklađivanja obaveza, a glumački to je bilo odmah to. Dovoljno je bilo da obučem kostim, stavimo šminku i transformacija je bila tu, ona je bila tu. Kad sam stala pred kameru, njen, moj, naš svet se ponovo samo otvorio. A što se tiče majčinstva, ono mi je definitivno donelo nežnost i mekoću, osetljivost, ali i poseban, neki drugi nivo čvrstoće i jos više unutarnje snage i punoće, što sam i osetila pri glumi i radu.“
Divno je igrati ženu koja je toliko jaka, a opet vrlo intuitivna
Leona priča i kako je ulazila u Marijin lik, ali i zašto nas ona toliko fascinira.
„Divno je igrati ženu koja je toliko jaka i moćna, koja vlada, a opet je vrlo intuitivna, čita između redova. Uvek kao da postoji nešto iza što samo ona zna i vidi. S njom se drugi likovi nikada ne osećaju sigurno jer ona je predator i uvek je korak ispred. Tačno zna šta želi, manipulativna je i ne preza ni pred čim. Slojevita je i strašno zanimljiva za igranje. A to što se u njenom liku prepliću istorija i fikcija je olakšalo građenje lika jer nije bio previše informacija o njoj i žive slike po kojoj se mora nužno graditi, pa sam imala puno više slobode. Mogla sam da kreiram svoju viziju nje kroz ono što mi je bilo dato kroz scenario i što se moglo naći o njoj, a toga nije bilo mnogo.“
A da li je Leoni nešto bilo posebno izazovno da iznese i dočara kad je Marija u pitanju?
„Sve je radilo za mene. Kostim, šminka, set koji magičan, sve oko ‘Senki‘ je magično, atmosfera, kolege, kako je napisana. U drugoj sezoni sam razmišljala o jeziku najviše. Nisam pričala nemački, a trebalo je da govorim hrvatski sa nemačkim akcentom, pa sam se time više bavila, sve ostalo sam već nosila sa sobom, imala sam viziju kako bih htela da je igram. Kad sam rešila jezik, sve ostalo je samo selo na svoje mesto. Nju je najlepše igrati kada skroz pustim kontrolu. Imala sam osećaj kao da je nekad progovarala kroz mene, koliko god to sada ludo zvuči“, seća se uz smeh Leona.
Zašto sam odustala od ozbiljne karijere u Americi
Leona je do sada igrala u preko 30 filmova i TV serija, među kojima su i Budva na pjenu od mora i Prezimiti u Riju – za tu ulogu je dobila najprestižniju hrvatsku filmsku nagradu Zlatna arena.
Njeni filmovi prikazivani su na više od 200 međunarodnih festivala, a Leona je više puta dobila nagradu za najbolju glumicu. Pored rada na filmu, ona je često nastupala u pozorištu, radila kao TV voditeljka, bila je članica žirija na nekoliko filmskih festivala, uključujući Sarajevo Film Festival 2013. godine.
Godine 2014. preselila se u Kaliforniju, gde je igrala u nekoliko američkih filmskih produkcija i pozorišnih predstava, a istovremeno je predavala predmet Acting for the Camera na Santa Barbara City College, jednom od najboljih koledža u SAD.
Za Zadovoljnu sada ona priča kako je kada u Americi želite da pokažete svoj pun domet i kako uspešne, talentovane lepe žene prolaze tamo.
„U Americi glumac sa ovih prostora ne može nikada ostvariti svoj puni potencijal. Karijera se može napraviti, ali pitanje kakva. Ima puno faktora. Muškarcima je malo lakše, ali najčešće su to slične uloge, gde vas stavljaju u istočnoevropski koš diletanata, negativaca, prostitutki… Postoje izuzeci, ali su vrlo retki. Recimo, kada sam tek došla u Ameriku, nakon nekog vremena sam čak i imala sreće da sam snimila dva dugometražna indie filma u kojima sam imala glavne uloge i gde nije bilo važno poreklo lika, ali je bila strankinja. Drugim rečima, uvek igramo strance, a takvih baš dobrih uloga je jako malo i pojave se retko, s vremena na vreme… Pomirila sam se s tim i nakon deteta odustala od pokušaja ozbiljne američke karijere. A i nije više realno u mojim godinama očekivati uspeh koji bih ja htela, a vucarati se po audicijama u Los Anđelesu i čekati da dobijem neku ulogu možda svakih par godina koja ima smisla, pa onda i onu neku koja bi možda mogla da donese neki veći uspeh je nerealno. Možda da sam 10, 15 godina mlađa i da nemam porodicu, malo dete, onda bih sebi možda i dala poslednju šansu, probala da idem tim putem, ali tada bih realno morala i da živim u Los Anđelesu, ne u Santa Barbari. Mislim da ima više smisla da radim ono što volim na najbolji mogući način za mene i da me to ispunjava.“
Nije lako usklađivati karijeru i dete na dva različita kontinenta
A kako izgleda odgajanje malog deteta kad ste jedna glumica na relaciji Evropa-Amerika?
„Nažalost, teško je usklađivati karijeru i dete na dva različita kontinenta. Morala sam da odbijem neke punude jer nisam mogla da neke stvari izorganizujem. Ali to je sve faza, sve u svoje vreme. Amerika me je naučila izdržljivosti, a dete strpljivosti. I vreme koje provodim sa svojim detetom ne bih menjala ni za šta. Filmova, pozorišta i serija će uvek biti i ja im se vraćam polako.“
Na to se nadovezuje i ona dilema – dalji život u „obećanoj“ zemlji ili bliže kući.
„Što se tiče našeg deteta, nadam se će imati više mogućnosti u životu i prosperiteta. Izložena je različitim kulturama, pa svi širimo horizonte na neki način. Sada smo se navikli na život u Americi, ali bih volela da naše dete ima osećaj Balkana, odakle potiče, pa što više pokušavamo da dolazimo nazad koliko možemo. Balkan nosi svoju posebnu čar i dušu. Vidimo život u Evropi, a iskristalisaćemo planove kroz neko vreme, radimo na tome.“
Leona sa suprugom Tinom Komljenovićem i ćerkicom Liv vreme provodi u raznim druženjima – ponekad po mesec, dva nemaju slobodnog vikenda samo za njih troje jer imaju već dogovorena druženja unapred.
„Ali se trudimo da ujutru za vikend nesto uradimo za Liv, kao što su odlazak u zoo-vrt, muzej, da imamo zajedno ručak. Mnogo smo na otvorenom zbog lepog vremena, život kraj okeana ima svoje čari, imamo puno prijatelja i bogat socijalni život, što meni jako odgovara.“
Pravo svake žene je da odluči kad će imati dete
Leona je Liv dobila u 42. godini, vantelesnom oplodnjom. Kako kaže, nisu je zanimala mišljenja drugih o tome treba li koristiti VTO i u kojim se godinama postaje majka.
„To je pravo svake žene i svakog para da odlučuje kako će, na koji način i kada će imati decu. Moramo da se odmaknemo od toga da u 21. veku narativ VTO predstavljamo kao tabu temu jer je potpuno pogrešno. Možda bolje da se zapitamo šta radimo pogrešno i zašto ne možemo da imamo decu s lakoćom kao pre, da natalitet drastično opada, da većina parova ne može da ima decu na prirodan način, šta sistemski radimo pogrešno jer nešto se promenilo u poslednjih 30 godina. Treba da se bavimo uzrokom, posledice su vidljive.“
I na kraju šta bi ona rekla onoj Leoni pre, recimo, 10-20 godina s obzirom na to šta je sve u međuvremenu postigla?
„Rekla bih joj da se reši perfekcionizma i da više misli na sebe, a manje na druge.“
