Kada je tokom jednog meča na Rolan Garosu 2022. Aleksander Zverev sebi dao injekciju insulina, svi su bili zaprepašćeni. Prvo jer niko to nikada nije uradio na sred meča jednog tako velikog turnira, a drugo jer javnost nije ni znala da Nemac boluje od šećera.
– Imao sam samo četiri godine kada mi je dijagnostifovana ova bolest – pre nekoliko dana je sedmi teniser sveta u razgovoru za jedan američki magazin otkrio sve detalje.- Ja se ne sećam, ali su mi tako ispričali. Imao sam neki virus, vakcinisan sam ali sam i dalje bio bolestan. Moje telo je reagovalo posle vakcine, dijabetes. U mom telu je uvek bio visok nivo šećera, ali do odlaska lekaru moji roditelji to nisu znali.
Baš zato što je tako mlad oboleo, Zverev nema problema sa načinom života:
– Otkako znam za sebe, imam ovu bolest. Ne poznajem život bez dijabetesa, za mene je to normalno. Naučio sam da živim sa njim. Uvek sam želeo da budem vrhunski sportista i kada bi mi govorili da je to nemoguće, ja sam bio još uporniji. Takav sam i u ostalim oblastima života. Može se reći da mi je dijabetes na taj način pomogao.
Međutim, iako se bori sa šećernom bolešću od četvrte godine, do tog javnog samodavanja insulina na Garosu 2022, malo ko je znao za taj problem.
– Nisam želeo to da otkrivam iz nekoliko razloga. Prvo, nisam hteo da imam opravdanje u sportu ako dobijem ili izgubim. Drugo, nisam želeo da ceo svet to zna, više mi se dopadalo da ostane tajna. Sve dotle nikada nisam sebi davao injekciju javno, nisam želeo da iko vidi da sam dijabetičar. Mnogo je neinformisanih ljudi koji i ne znaju šta je to dijabetes. Zato sada želim da ih edukujem, naročito decu. Treba da nauče da se i pored te bolesti mogu juriti snovi bez problema.
Kaže da su mu ostala još dva cilja u karijeri.
Zverev: 'Com diabetes você pode viver normal e conseguir qualquer coisa'https://t.co/vAmtWHdSyV pic.twitter.com/Os0XQd8wrw
— Site Tenis News (@tenisnewsbrasil) January 4, 2024
– Svako u tenisu želi da osvoji gren slem i da bude broj 1. Ja samo to nisam ostvario – ističe 26-godišnji Zverev koji je u Tokiju osvojio zlatnu olimpijsku medalju. – Bio sam dugo povređen, ali još sam dovoljno mlad
Otac mu je bio dobar teniser, igrao je Dejvis kup za SSSR, ali je malo nedostajalo da sin ne uzme reket u ruke.
– Tata je bio protiv toga da igram tenis – kaže.- On više nije imao želju da živi u tom sportu, želeo je da treniram nešto drugo. Ali ja sam ipak izabrao tenis. Uvek sam bio veoma ambiciozan, nikada nisam pobegao na neku žurku. Znao sam šta je dobro a šta loše za mene.
Sportklub.
