Majka marinca i dva veterana koji su služili u Iraku o odluci SAD da pošalju problematične granate Kijevu.
U leto 2003. godine, nedugo nakon što su američke snage zauzele Bagdad, grupa marinaca je čistila neeksplodirana ubojita sredstva u centralnom Iraku kada je detonirala jedna od malih granata na tlu. Bio je to otpad od kasetne municije zaostao od američkog napada, ista vrsta oružja koje SAD sada šalju Ukrajini.
Tehničar marinaca u eksploziji je izgubio levu ruku, deo desne ruke, levo oko i veći deo desne noge. Metalni fragmenti su završili i u torzu i vratu 21-godišnjeg razvodnika Trevisa Bradak-Nala. Inženjer je umro nekoliko minuta kasnije.
Marinci su bili stručnjaci u svom zanatu, obučeni za ovakve misije, a ipak se dogodila nesreća. Jeftino napravljene granate koje su čistili bile su opasnije od mnogih drugih vrsta oružja sa kojima su se mogli susresti na bojnom polju – lako sakrivene krhotinama, zemljom ili peskom, i napravljene od jednostavnih upaljača koji bi mogli da izazovu detonaciju ako se gurnu.
Njihov zadatak tog dana dodatno je otežavao nered koji su morali da očiste. Fotografija napravljena na licu mesta radi istrage pokazuje staru drvenu gajbu za municiju sa 75 sličnih neeksplodiranih američkih granata koje su marinci već obezbedili.
Masovno proizvođena pred kraj Hladnog rata, kasetna municija ovog tipa raspršuje desetine ili čak stotine sićušnih granata odjednom. Ove granate su dizajnirane da unište neprijateljske tenkove i vojnike duboko iza neprijateljskih linija na terenu na koje saveznička noga ne bi ni trebalo da stane.
Studije američke vlade otkrile su da granate imaju stopu neuspeha od 14 procenata ili više, što znači da za svaku kasetnu granatu od 155 milimetara koja je data Ukrajini i ispaljena, 10 od 72 granate koje rasprši verovatno će pasti na zemlju kao opasni projektili.
Više od 100 zemalja zabranilo je njihovu upotrebu zbog štete koju nanose, posebno deci, ali Sjedinjene Države, Rusija i Ukrajina nisu.
U julu je Bajdenova administracija odlučila da dostavi artiljerijske granate ove vrste Ukrajini nakon što su zvaničnici u Kijevu uverili Belu kuću da će ih njihove snage koristiti odgovorno. Ukrajina je takođe obećala da će snimiti gde su koristili granate za kasnije napore deminiranja.
Odluka je bila frustrirajuća i bolna za neke američke civile koji su se suočili sa posledicama njihove upotrebe u borbi.
Lin Bradak se vozila blizu Portlanda, početkom jula, kada je čula vesti na radiju, skoro tačno 20 godina nakon što je njen sin stradao od istog oružja.
“Nisam mogla da verujem. To je apsolutno suludo“, rekla je “Njujork tajmsu” Bradakova, koja godinama zagovara globalnu zabranu kasetnog oružja nakon smrti svog sina.
Odluka Bele kuće ponovo je otvorila stare rane i za neke američke veterane.
Krajem februara 1991. godine, pred kraj Persijskog rata, Mark P. Hertling, major u to vreme, razgovarao je sa vojnicima u blizini svog borbenog vozila “bredli”.
“Padala je kiša, bilo je mračno kao u paklu – bez meseca i bilo je vetrovito”, priseća se on. “Čuo sam pet udaraca u vazduhu i pomislio: ‘Šta je to dođavola bilo?'”
Bio je to zvuk prijateljske vatre – artiljerijske granate koje su izbacivale tovar od 88 granata iznad njihovih glava.
“U roku od nekoliko sekundi bilo je kao da ste u mašini za kokice” priseća se on.
Hertling je bio jedan od 31 vojnika koje su ranile granate, nekoliko vozila je oštećeno, ali nijedno nije uništeno.
Vojnici su krenuli dalje, ali tu nije bio kraj njihovog susreta sa smrtonosnim ostacima neeksplodirane američke kasetne municije.
“Posle toga smo dizali u vazduh skrovišta oružja i tih sr**a je bilo svuda”, ispričao je Hertling.
Do kraja svoje karijere Hertling, koji je penzionisan kao general-potpukovnik, nosio je medalju Purpurnog srca koju je dobio za rane u napadu iz američkog kasetnog oružja.
Dvanaest godina kasnije, u početnoj fazi drugog rata u Iraku, Setu Folsomu je rečeno da skloni svoju lakooklopnu izviđačku jedinicu sa auto-puta nekoliko sati nakon što je napustila privremeni kamp u blizini grada Divanija.
Kapetan marinaca Folsom naredio je jednom odredu da brzo pregleda područje u potrazi za potencijalnim pretnjama pre nego što ostali marinci napuste svoja vozila. Ubrzo potom marinac Hesus Suarez del Solar je stradao u eksploziji.
“U početku smo mislili da je možda u pitanju minobacač ili ručna bomba, ali kada smo pogledali njegovu opremu i rane koje je zadobio, shvatili smo da je udario u nešto nogom”, rekao je Folsom. “Prepolovilo mu je stopalo; ceo donji deo tela mu je bio u ranama.”
“Zadobio je prilično ozbiljnu ranu na unutrašnjoj strani jedne noge, koja mu je presekla arteriju”, rekao je on.
Folsom je ubrzo shvatio da je okružen kasetnim granatama koje su nedavno korišćene protiv iračkih vojnika. “Kada ste znali šta da tražite, videli ste ih svuda”, rekao je.
Prema proceduri, svi u bataljonu su morali da budu upozoreni preko radija o bilo kakvoj upotrebi kasetne municije u tom području kako bi se obeležile karte. Taj poziv se nikada nije desio.
Kaplar Suarez del Solar iskrvario je na smrt tokom evakuacije.
Folsom, koji je penzionisan sa činom pukovnika u januaru, nikada nije zaboravio taj incident za koji krivi sebe i prati javne rasprave o slanju oružja u Ukrajinu.
“Moja osećanja o ovom pitanju su veoma ambivalentna”, rekao je on. “Ljudi zaista moraju da razumeju ljudski element te odluke koja je doneta.”
Veterani Folsom i Hertling smatraju da bi, u žurbi da se Ukrajina opskrbi artiljerijskom municijom, rizici u vezi s kasetnim oružjem mogli biti zataškani.
“U Ukrajini se već nalaze milioni neeksplodirane municije; postoje hiljade mina koje su postavili Rusi”, Kaže Hertling. “Sada čujemo od ljudi: Oh, šta dođavola – još par stotina hiljada američkih granata, to nije velika stvar”.
“Da, nije velika stvar – sve dok ga neko dete ne podigne i kaže: ‘Hej pogledaj ovo'”, dodaje.
“Samo se nadam da razumeju šta traže“, rekao je Folsom o zahtevima Ukrajine za kasetnom municijom.
