Piše: MUHAREM BAZDULJ
Bilo je uloga i uloga, pisalo se o njima i pričalo, ali meni i mojim travničkim drugovima, on je bio Šilja iz „Sivog doma“. Taj 31. juli 1993, taj dan „zle minute“, mene je zatekao usred zlih godina i meseci, na par stotina kilometara daljine, ali unutar nekoliko obruča, u najgore vreme tih zlih godina, kad smo bili skoro gladni i kad smo zaboravili da struja postoji, kad su momci u dvadesetim svud oko nas od metka ginuli na dnevnoj bazi. Ne znam ni kad ni kako je priča stigla do nas, ali smo je prepričavali i komentarisali kao motiv iz mitologije, iz grčke tragedije.
Sredinom svojih dvadesetih godina, Ivo Andrić je zabeležio ovu vinjeticu:
„Život je dug i mučan, kako da ga prebrodim, kad na mene naiđe umor i želja smrti.
– Nasloni glavu na čije rame, sij njivu i hrani svoju djecu, potrpi i život će proći.
Godina je duga i oskudna, kako da je pređem kad naiđu zli mjeseci?
– Pomisli da je bilo gorih i da će doći bolji i pretrpi; godine brzo prolaze.
Mjesec je dug i težak, kako da ga preživim kad mi dotežaju brižni dani bez kraja?
– Mjeseci se izmjenjuju, prolaze brzo, a s njima i brige.
Dan je dug i siv, kako da ga podnesem kad me zamori i rastuži?
– Dani teku brzo. Potrpi! Donijeće radost i odnijeti bol.
Sati su dugi neveseli, kako da ih premetnem kad donesu strah i žalost sa sobom?
– Brzo iskucavaju sati; radi i zaboravljaj, imaćeš miran san i radosno buđenje.
Minuti su dugi i bolni, ko će ih izdržati kad se jave gorke misli i kajanje?
– Da, moli Boga, sine, da ti u zloj minuti dade utjehu!“
Žarko Laušević je valjda bio i dvostruko stariji kad je svojoj knjizi dao naslov: „Godina prođe, dan nikad“. To je verovatno najprodavanija knjiga u Srbiji u dvadeset i prvom veku.
Bog je Žarku Lauševiću dao sve, a onda mu je dao zlu minutu, bez utehe. Bio je lik iz romana Dostojevskog. Taj 31. juli 1993, taj dan „zle minute“, mene je zatekao usred zlih godina i meseci, na par stotina kilometara daljine, ali unutar nekoliko obruča, u najgore vreme tih zlih godina, kad smo bili skoro gladni i kad smo zaboravili da struja postoji, kad su momci u dvadesetim svud oko nas od metka ginuli na dnevnoj bazi. Ne znam ni kad ni kako je priča stigla do nas, ali smo je prepričavali i komentarisali kao motiv iz mitologije, iz grčke tragedije.
Bilo je uloga i uloga, pisalo se o njima i pričalo, ali meni i mojim travničkim drugovima, on je bio Šilja iz „Sivog doma“. Ima nečeg bizarnog u tome da generacijski formativna televizijska serija govori o popravnom domu. Ti nadimci su se lepili kao etikete: neko bi postao Robija, neko Šojka, a neko Čombe. Jedino niko nije bio Šilja. U malim balkanskim gradovima, u nadimku mora biti nečeg pogrdnog.
Scena iz 4. epizode “Sivog doma”
Godinama i epohama kasnije, u nekom drugom životu, polukonspirativno, preko Rade S, pitaju me da li bih govorio na promociji nove knjige Žarka Lauševića, jedne od nekoliko nastavaka one sa nezaboravnim andrićevskim naslovom. Velika sala SKC-a je prepuna; svi su tu, samo autora nema, jasno je zašto. Svi na bini ga dobro znaju, samo ja ne, i mislim da će tako i ostati.
Onda mi opet polukonspirativno dojavljuju adresu i završavamo na terasi iznad beogradske ulice u čijem imenu ima odjeka katarze i pokajanja. Gledamo u mrak i pričamo o Dimitriju Mitrinoviću. Duga je bila noć, ali je prošla. Dan ne prođe, ali noć prođe.
Drugi put sam ga video iz daljine, sa balkona Doma sindikata, posle premijere „Heroja Halijarda“. Bilo je više ljudi nego onomad u SKC-u, ali je došao. Videlo se da je napola već na onoj strani.
Otišao je kao što je i Šilja otišao iz Sivog doma, ranije od većine, tiho i frajerski.
Život prođe, dar nikad.
