Šestog dana zaredom nastavljeni su nasilni protesti u Albaniji, a meta napada ovog puta bilo je sedište vladajuće Socijalističke partije Albanije.
Prethodnih dana demonstranti su se sukobljavali s policijom, palili zgrade pojedinih ministarstava i Visokog suda, brojne filijale banaka, privatne radnje i druge objekte. Protesti su se proširili i izvan glavnog grada Tirane, pa su održani i u drugim većim gradovima poput Vlore, Drača, Skadra i Korče.
Iako nije lako prepoznati formalne organizatore protesta niti koji su im tačni zahtevi i ciljevi, ono oko čega su svi saglasni jeste zahtev za ostavkom premijera Edija Rame i stvaranje prelazne vlade koja bi usvojila novi izborni zakon i organizovala vanredne izbore. Poslednji talas protesta pokrenuli su studenti kojima su se kasnije pridružili i srednjoškolci. Iako se dosad niko nije javio kao formalni vođa protesta, razni studenti u javnim nastupima govore da nisu samo protiv vlade, nego protiv cele političke klase koja već 35 godina vlada Albanijom uz smenu između socijalista i demokrata. Iako opoziciona Demokratska partija Albanije podržava proteste, albanski mediji objavili su da studenti proteruju neke pripadnike te stranke koji im se pridružuju jer ne žele da ostave utisak da podržavaju opoziciju.
Protesti u Tirani
Zanimljivo je da i premijer Edi Rama i njegove pristalice za nasilje na protestima optužuju opoziciju, a ne studente. S druge strane, i opoziciona stranka PD pokušava da ostavi utisak da je aktivna u protestima. Međutim, ovi protesti u Albaniji nisu obični protesti protiv vlasti. Opozicija nikada nije uspela da na antivladinim protestima okupi više od nekoliko stotina učesnika, a sada su protesti masovniji nego ikada pre.
Iako na TV ekranima protesti u Albaniji prilično liče na one u Francuskoj, ipak je njihova priroda sasvim drugačija. U Albaniji se ne protestuje samo zbog teških uslova života i lošeg stanja školstva, nego pre svega protiv gotovo doživotnog preuzimanja političkog života države od strane dveju političkih stranaka unutar kojih ne postoji nikakva demokratija ili pluralizam. Edi Rama je na čelu Socijalističke partije već 21 godinu, a Sali Beriša je šef opozicione Demokratske partije gotovo 35 godina.
Edi Rama
Ko god je unutar tih dveju stranaka pokušao da unese neku različitost u stavovima, bio je isključen. Studenti smatraju da promene nisu moguće bez odlaska i Rame i Beriše. „Rama në burg, Berisha në burg“ (Rama u zatvor, Beriša u zatvor) najčešća je parola koju uzvikuju demonstranti.
Albanija je u periodu u kojem su se na vlasti smenjivali Beriša i Rama izgubila gotovo polovinu stanovništva. Procenjuje se da danas u zapadnoj Evropi živi više Albanaca nego u Albaniji. A ova generacija koja sada protestuje govori za sebe da je generacija koja ne želi da napusti zemlju. Nisu previše impresionirani ni pohvalama koje Albanija dobija iz Brisela o napretku u reformama. Jer, oni u svojoj svakodnevici ne vide taj napredak. S druge strane, mladi u Albaniji shvatili su da i Beriša i Rama imaju svoje prijatelje i zaštitnike i u EU, pogotovo one iz evropskih stranaka kojima oni pripadaju.
Protesti u Tirani
Slično kao i brojni drugi politički lideri protiv kojih se protestuje, i albanski premijer Edi Rama u protestima vidi stranu ruku. Zasad je po imenu spomenuo samo Rusiju i Iran, ali i pokret Antifa. Rama je u ponedeljak čak rekao kako su pre dva dana srušili jedan dron pun eksploziva koji je za cilj imao napad na zgradu vlade. Govori takođe da cilj napada ovih stranih faktora nije on, nego „evropska Albanija“.
U vreme brzog širenja lažnih vesti i dezinformacija postoji bezbroj teorija i o tome ko bi mogao da stoji iza nasilnih protesta u Albaniji. Jedni kažu da su, osim Irana i Rusije, za takvo nasilje zainteresovani i Turska, i Soroš, i Tramp, pa i neki krugovi sa Kosova. Motiv Turske, prema tim teorijama zavere, može biti to što je „Albanija previše za Izrael“. Drugi govore da „demonstrante podržava Soroš jer se Rama približio Trampu“, a treći obrnuto, da je „Rama ostao preblizu Sorošu pa mu Trampovi smeštaju“.
Protesti u Tirani
Zasad se ne vidi izlaz iz ove situacije, Rama odbija bilo kakvu pomisao na ostavku i nudi dijalog. Studenti kažu da oni nisu tražili dijalog, nego ostavku, a Ramin poziv na dijalog iz prošlosti videli su samo kao poziv da ih on ubedi da je u pravu.
