U Japanu stranci često zabrinuto postavljaju pitanje kako je moguće da su Hirošima i Nagasaki u celini nastanjeni i potpuno razvijeni gradovi uprkos tome što su bili izloženi zračenju tokom atomskog bombardovanja. Čuđenje je tim veće što Černobilj i Fukušima i dalje predstavljaju sredine koje nisu pogodne za duži boravak i život ljudi.
Avgust je mesec koji za stanovnike i putnike u Japanu i danas, više od 80 godina od atomskog udara, ne može da prođe bez sećanja, odnosno, razmišljanja o nesrećnoj sudbini gradova Hirošime i Nagasakija.
S tim u vezi, među stranim posetiocima je često predmet čuđenja kako je moguće da ta dva urbana centra nisu bila napuštena kada se zna da je period poluraspada radioaktivnih čestica takav da bi ta naselja teoretski trebala da budu nemoguća za život stotinama, pa i hiljadama godina.
Zabuni naročito doprinosi primer Černobilja, čija okolina i danas izgleda kao pustoš u kojoj vladaju divlje životinje, o kojima se, kao o mutantima, ponekad ispredaju horor priče.
U Hirošimi i Nagasakiju ne samo što se normalno živi, već su ti gradovi obnovljeni i nastanjeni vrlo brzo nakon rata. Danas su to velike urbane celine sa više od milion, odnosno, blizu četiri stotine hiljada stanovnika i razvijenom industrijom. U njima je poslednjih decenija radijacija na istom nivou kao i u bilo kom drugom gradu u svetu.
Visina kao presudan faktor
Prvi i osnovni razlog za drugačiji tretman Černobilja od Hirošime i Nagasakija je razlika u visini na kojoj je došlo do oslobađanja radijacije.
Vojno brodogradilište kompanije Micubiši u Nagasakiju – jedan od vojnih objekata koji su tokom rata privukli pažnju američkih stratega pri odlučivanju o metama za A-bombe
Naime, dok se nesreća u blizini (tada) administrativne granice Ukrajine s Belorusijom desila u nuklearnoj centrali, odnosno, na površini zemlje, atomske bombe koje su razorile Hirošimu i Nagasaki su eksplodirale u vazduhu na visinama od više stotina metara.
To su, nažalost, bile visine optimalne za nanošenje najveće moguće štete arhitekturi i populaciji na širokom području – eksplozija A-bombe u vazduhu omogućava stvaranje jačeg udarnog talasa i njegovo efikasno horizontalno širenje.
Reč je o efektu koji se naziva “Mahovo stablo”, gde se primarni udarni talas nastao eksplozijom i sekundarni talas nastao odbijanjem potisnutog vazduha o zemlju, spajaju i zajedno kao jedan veliki moćni zid valjaju po površini rušeći objekte sa boka.
Istovremeno, međutim, opredeljenje za detonaciju u vazduhu poštedelo je nastradale japanske gradove dugoročne radijacije, jer su vetrovi odneli najveći deo radioaktivnih oblaka i raspršili ih, uglavnom nad Istočnokineskim i Japanskim morem, te Pacifičkim okeanom.
Prokletstvo Hirošime
Gradu Hirošimi poresudio je kasnije čuveni ili, bolje reći, ozloglašeni bombarder “B-29” po imenu “Enola Gej” kojim je pilotirao kapetan Pol Tibets, po činu pukovnik, koji je i krstio tu letelicu, neumesno joj davši ime svoje sopstvene majke. Njega su pratila još dva aviona iste vrste koji su za zadatak imali da prate i analiziraju meteorološke uslove i izvrše snimanje akcije.
Nagasaki, kao i Hirošima, brzo nakon rata je u potpunosti obnovljen
Prevalili su put od preko 2.500 kilometara od ostrva Tinijan, bez lovačke pratnje. Ona im, realno, nije ni trebala jer je retko koji japanski lovac mogao da dostigne visine na kojima su leteli. Osim toga, u avgustu 1945. opkoljena i oslabljena ostrvska carevina više nije imala goriva, pa ni pilota i letelica, da bi mogla da presreće američke kaznene ekspedicije.
Hirošima je u to vreme imala nešto više od 340.000 stanovnika i bila sedmi po veličini grad u Japanu. Sadržala je više fabrika koje su radile za potrebe vojske, skladišta municije i drugih vojnih potrepština, a služila je i kao regionalni komandni centar i logističko čvorište za snabdevanje japanskih trupa u inostranstvu.
Kada je 6. avgusta po lokalnom vremenu uranijumska bomba eksplodirala na visini od oko 580 metara nad centrom grada snagom ravnom otprilike 15.000 tona TNT-a, sve u prečniku od sedam kilometara je začas planulo.
Od građevina je ostalo samo nešto skeleta najmodernijih betonskih zdanja – par banaka i zgrada za promociju industrije okruga Hirošima. Ne zato što su zaista bile otporne na udar, već stoga što se eksplozija A-bombe desila iznad njih, pa je sila na njihove noseće stubove delovala pod pravim uglom, zbog čega su oni delom ostali da stoje. Sve drugo je bilo oduvano kao da nikada nije ni postojalo.
Bomba na Nagasaki bačena je u 11.02 po lokalnom vremenu
Tela ljudi su prosto isparila, a na kamenu i betonu tu i tamo su ostale samo sablasne senke u ljudskom obliku, nalik kakvom grotesknom fotografskom negativu – one i danas svedoče o grozomornom, nepojmljivom kraju građana Hirošime.
Tragično i užasavajuće, te seni zapravo nisu ostaci izgorelih žrtava, kako se često misli, jer su na temperaturi od oko 4.000 stepeni Celzijusa ljudska bića bila razgrađena u atome i molekule – to su farba i prljavština koji su opstali tamo gde su tela stradalih pločnike i zidove momentalno zaklonila od strahovitog olujnog udara koji je brisao i ljuštio površinu asfalta, betona i kamena.
Oko 80.000 ljudi je, procenjuje se, odmah poginulo, dok je još oko 60.000 izdahnulo u najgorim mukama do kraja te 1945. godine od radijacijske bolesti, teških opekotina i drugih povreda. Na listi stradalih našlo se i preko 10.000 korejskih radnika prisilno dovedenih u Japan na ropski rad, kao i tuce zarobljenih američkih avijatičara.
Zla kob Nagasakija
Drugi dželat Japana bio je izvesni major Čarls Svini, buckasti letač simpatičnog osmeha koji je komandovao bombarderom “B-29 stratofortres” koji je 9. avgusta 1945. na Nagasaki istovario plutonijumsku atomsku bombu, još moćniju od one koja je zbrisala Hirošimu -–snage koja je ravna eksploziji 20.000 tona TNT-a. Kuriozitet je da je zbog straha da bi ona mogla da raznese celo ostrvo Tinijan, detonator bio montiran tek kada je avion već bio u vazduhu.
“Park mira” – spomen park posvećen žrtvama atomskog bombardovanja u Nagasakiju
Nagasaki je bio drugi cilj po važnosti za taj robusni, izdržljivi vazduhoplov – oblaci i, moguće, plašt dima nastao od bombardovanja susednog naselja zapaljivim bombama prethodne noći spasili su od atomskog Armagedona Kokuru, grad na severu ostrva Kjušu koji je zbog džinovske državne fabrike naoružanja, koja je između ostalog pravila i hemijsko oružje, bio primarna meta.
Nagasaki svoju zlu kob ima da zahvali vojnom brodogradilištu i fabrikama torpeda, bombi, topovskih granata, pušaka, ali i delova za ratne avione u sastavu divovskog preduzeća “Micubiši”.
Detonacija na visini od oko 500 metara smesta je usmrtila oko 40.000 ljudi, među kojima i desetak holandskih i britanskih ratnih zarobljenika, dok je još nešto više od 30.000 preminulo od zadobijenih povreda i radijacione bolesti do kraja godine.
Usud Černobilja
Mada su gubitak života i razaranje u oba slučaja bili neshvatljivih proporcija, sam vremenski interval u kojem je došlo do oslobađanja radijacije bio je ekstremno kratak i bukvalno je iznosio samo delić sekunde.
Spomenik u parku u Nagasakiju iznad kojeg je eskplodirala A-bomba. Na spomen ploči je zabeleženo vreme i datum eksplozije
S druge strane, izlivanje radijacije u nuklearnoj centrali “Vladimir Iljič Lenjin”, na oko 100 kilometara severno od Kijeva, desilo se na površini zemlje i trajalo je čak deset dana.
U nuklearki, koja je počela sa radom 1977. i u svom sastavu imala četiri reaktora, svaki snage 1.000 megavata, te kobne 1986. osoblje je pokušalo da izvrši test koji je trebalo da utvrdi da li bi moglo da dođe do topljenja nuklearnog goriva u jezgru reaktora nakon pada redovnog napajanja strujom.
Konkretno, ideja je bila da se proveri da li bi parne turbine, u uslovima gubitka napajanja iz energetske mreže, uspele da proizvedu dovoljno struje da pumpe za hlađenje reaktora mogu da nastave da rade dok se ne uključe rezervni generatori struje.
Ironično, ispostaviće se da je sam taj eksperiment ili vežba u kojoj je fingirana vanredna situacija gurnula centralu, ceo istok Sovjetskog Saveza, pa i severnu i istočnu Evropu u vanrednu situaciju i veliku opasnost: neznanje i propusti u organizaciji doveli su do eksplozija u jezgru reaktora br. 4 i izlivanja ogromnih količina radijacije – čak četiri stotine puta više nego nad Hirošimom ili Nagasakijem.
Černobilj je po tom mračnom kriterijumu (količini oslobođene radijacije) ostao i daleko ispred Fukušime, gde je 2011. godine, uprkos tome što je došlo do topljenja goriva u čak tri reaktora, u okoliš ispušteno čak deset puta manje radioaktivnih čestica nego iz havarisanog reaktora u centrali nazvanoj po komunističkom ideologu i osnivaču Sovjetskog Saveza.
Količina i sastav oslobođenog radioaktivnog materijala od suštinskog značaja
Drugi razlog, dakle, zašto je stanovanje u okolini Černobilja zabranjeno dok se život u bombardovanim japanskim gradovima nastavio je drastična razlika u količini oslobođenog radioaktivnog materijala.
Tramvaji su osnovno sredstvo javnog prevoza u Nagasakiju, gradu od blizu 400.000 stanovnika
Ilustracije radi, problematični reaktor na severu Kijevske oblasti imao je u jezgru oko 190 tona nuklearnog goriva, dok su američke atomske bombe nosile 64 kilograma uranijuma, odnosno, 6,2 kilograma plutonijuma. Smatra se da je kroz eksploziju u reaktoru i potonji višednevni požar u Černobilju u vazduh dospelo između šest i devet i po tona radioaktivnog goriva.
Takođe, mada je eksplozija u reaktoru u Černobilju bila vrlo mala u poređenju sa atomskim bombama (ekvivalent snazi koja se oslobađa eksplozijom 225 tona TNT-a), ona je u vazduh skupa sa radioaktivnim materijalom podigla dosta prašine i zemlje, koja je potom pala nazad na tlo izmešana sa radioaktivnim česticama.
S druge strane, smatra se, da je oko 90 odsto radioaktivnih čestica oslobođenih u atomskim eksplozijama nad Japanom završilo u atmosferi, gde su se raspršile preko velikog prostranstva usled čega je bitno opala njihova koncentracija.
Srećom po Hirošimu i Nagasaki, vatrene lopte nastale eksplozijom A-bombi nisu dotakle tlo – da jesu, usisale bi još nekoliko miliona tona zemlje, gareži i šuta, koji bi onda pali nazad na tlo pokriveni radioaktivnim česticama.
Odnosno, višesatna radioaktivna kiša crne boje koja se obrušila na Hirošimu svega pola časa nakon atomskog udara, čiju su smrtonosnu kišnicu, tragično, pojedini preživeli zbog opekotina i nesnosne žeđi pili, verovatno bi duže potrajala i imala još ozbiljnije ekološke posledice.
I, konačno, Černobilj i Fukušima, osim što su bili kontaminirani većom količinom radioaktivnog materijala od Hirošime i Nagasakija, bili su zagađeni i česticama veće radioaktivnosti, kao što su cezijum i stroncijum.
Naime, okolina Černobilja uglavnom je bila pokrivena radioaktivnim izotopom joda 131 i izotopima cezijuma 134 i 137. Naročito ovaj prvi – jod, udisanjem i konzumacijom kontaminiranog povrća i mlečnih proizvoda, ume da se nataloži u štitnoj žlezdi i izazove kancer.
U Černobilju i Fukušimi danas posebno veliki problem predstavljaju cezijum-137 i stroncijum-90, koji imaju vreme poluraspada od približno 30 godina, a koji su se u velikoj količini bili nataložili u jezgrima reaktora tokom puno meseci nuklearnih reakcija pre nego što su bili oslobođeni u vazduh.
Svi pomenuti elementi imaju mnogo kraći poluraspad ali su i znatno više radioaktivni od, gledano s ljudske tačke gledišta, gotovo večnih uranijuma 235 i plutonijuma 239, koji su se u relativno manjoj količini mogli naći u bombardovanim japanskim gradovima.
Prerana obnova
Valja, međutim, pomenuti i da u vreme kada su Hirošima i Nagasaki bili izloženi dejstvu atomskih bombi, čovečanstvo nije posedovalo dovoljno znanja o efektima radijacije na ljudsko zdravlje. Ako su i postojale određene slutnje, one su bile u glavama malog broja fizičara, od kojih su mnogi radili za američku državu.
Konfučijanski hram u Nagasakiju
Otud je sigurno da je obnova Hirošime i Nagasakija počela prerano i bez uklanjanja površinskog sloja zemljišta i drugih metoda dekontaminacije, te da su njihovi stanovnici u prvim danima i godinama nakon bombardovanja bili izloženi riziku po zdravlje, naročito kroz konzumaciju lokalnih poljoprivrednih proizvoda.
Taj rizik, međutim, u slučaju Hirošime osetno je bio umanjen zahvaljujući nailasku dva tajfuna u septembru i oktobru 1945. koji su prouzrokovali poplave i, praktično, u dobroj meri sprali kontaminirani površinski sloj zemlje.
Atomsko doba
U Hirošimi i Nagasakiju, dakle, već decenijama stanje je redovno. Kako svane, pale se motori kombija i kamioneta, raznose se flašice i konzerve soka, vode i čaja za prodajne automate, te sendviči, lanč paketi, cigarete i novine za samoposluge. Onda oprezno na ulice izađu i prvi tramvaji – oni se po pravilu već uveliko valjaju utihnulim gradom kada ljudi kao mravi u većem broju izmile iz svojih kuća i pođu svaki za svojim poslom usput dižući buku.
Ulice Nagasakija
Svo nezamislivo uništenje, nepojmljivi bol, ogromna nepravda – sve to kao da je pokrio težak tepih vremena.
I putnik namernik koji iz nekog razloga ne ode u spomen parkove u Hirošimi i Nagasakiju ili se ne zadrži malo duže uz tamošnje stare kraj klupe ili na stanici tramvaja i oslušne šuškanje na njihovom jeziku o tome kako je ta i ta gospođa bila u obdaništu kada je srećno preživela bombu ili kako se ta i ta porodica doselila u grad nekoliko meseci nakon nesreće neznajući za opasnost od radijacije – takav dođoš, dakle, ne bi mogao ni da nasluti da je u tim naseljima jednog vrelog i zagušljivog avgusta kakav je i ovaj osvanulo novo, Atomsko doba i da je tu čovečanstvo postavilo novu definiciju zla.
Ono je tu doživelo i veliku samospoznaju – o karakteru i dometu sopstvene surovosti i gnusnosti.
Baš zato, ta dva grada, upisana u anale planete vatrom, su plodno tlo za učiti ne samo o istoriji i ratu, već i samoj suštini čoveka.
Pošto su savršeno bezbedna kada je u pitanju radijacija, za one koji su u mogućnosti da to učine – nije na odmet posetiti ih.
