Naučnici su decenijama primećivali da se rak i Alchajmerova bolest retko javljaju kod iste osobe, što je podstaklo nagađanja da jedno oboljenje može pružati određenu zaštitu od drugog.
Nova studija sprovedena na miševima nudi moguće molekularno objašnjenje za ovu medicinsku zagonetku: čini se da protein koji proizvode ćelije raka prodire u mozak, gde pomaže u razgradnji nakupina pogrešno savijenih proteina koji se često povezuju sa Alchajmerovom bolešću, piše Nature.
Studija, na kojoj se radilo 15 godina, objavljena je 22. januara u časopisu Cell i mogla bi da pomogne naučnicima u razvoju lekova za lečenje Alchajmerove bolesti.
“Imaju deo slagalice”, kaže Donald Viver, neurolog i hemičar sa Istraživačkog instituta Krembil na Univerzitetu u Torontu u Kanadi, koji nije učestvovao u istraživanju.
“To svakako nije cela slika. Ali jeste zanimljiv deo.”
Misterija Alchajmerove bolesti
Vivera je ova zagonetka zainteresovala još na početku njegove medicinske obuke, kada je jedan stariji patolog usput primetio:
“Ako vidite nekoga sa Alchajmerovom bolešću, on nikada nije imao rak.”
Ta rečenica mu se urezala u pamćenje tokom godina u kojima je dijagnostikovao hiljade ljudi sa Alchajmerovom bolešću.
“Ne mogu da se setim nijedne osobe koja je imala rak”, kaže on.
Epidemiološki podaci ne pokazuju tako oštru podelu, ali meta-analiza iz 2020. godine, zasnovana na podacima više od 9,6 miliona ljudi, otkrila je da je dijagnoza raka povezana sa 11 odsto manjom učestalošću Alchajmerove bolesti. Taj odnos je teško razjasniti jer istraživači moraju da kontrolišu različite spoljašnje faktore.
Na primer, ljudi mogu da umru od raka pre nego što dožive starost u kojoj se javljaju simptomi Alchajmerove bolesti, a neke terapije protiv raka mogu izazvati kognitivne poteškoće koje mogu prikriti dijagnozu Alchajmera. Ipak, vremenom se prikupilo dovoljno podataka da ubede Juming Lua, neurologa sa Univerziteta nauke i tehnologije Huadžong u Vuhanu u Kini, da detaljnije istraži biologiju koja stoji iza ovog trenda.
Duga potraga
Istraživači u Luovoj laboratoriji narednih šest godina tražili su najbolji način da modeluju oba stanja kod miševa. Na kraju je tim odlučio da presadi tri različite vrste ljudskih tumora — pluća, prostate i debelog creva — u mišje modele Alchajmerove bolesti. Miševi koji su imali rak nisu razvili moždane plakove karakteristične za Alchajmerovu bolest, navodi Lu.
“Tada smo se zapitali: ‘Zašto?’”
Istraživači su potom analizirali proteine koje su lučile te ćelije raka, tražeći one koji mogu da prođu zaštitnu, takozvanu krvno-moždanu barijeru i uđu u mozak. Ta potraga, koja je trajala više od šest godina, suzila je spisak na jedan protein — cistatin C.
