Piše: NENAD RADIČEVIĆ
Uspesi kako Donalda Trampa, Marin le Pen i Najdžela Faraža, tako i Gerta Vildersa, Đorđe Meloni ili Alternative za Nemačku (AfD), jesu zasnovani na temama identiteta i borbe protiv migracija, ali širinu podrške dobijaju tek kada dolazak migranata u svoje zemlje stavljaju u kontekst socijalnih i radnih prava radničke klase, ili poljoprivrednika u slučaju Vildersa. Da su kod njihovih pristalica jači motivacioni faktor socijalno-finansijski izazovi nego ksenofobija ili rasizam, možda najbolje svedoči to da širom Zapadne Evrope sve više migranata prve i druge generacije glasa upravo za krajnju desnicu. Naprosto, ti naturalizovani migranti su dobrim delom radnička klasa i protive se novim migracijama ne zbog rasizma, već zbog toga što u novopridošlima vide pretnju za svoje zaposlenje, visinu plate i socijalne prinadležnosti.
Kada je pre 105 godina Maks Veber upozoravao da bi demokratija mogla da dovede do razdvajanja klase profesionalnih političara od stanovništva, verovatno nije mogao ni da zamisli da će ove njegove reči umnogome predstavljati tačnu analizu uzroka problema liberalizma i savremene demokratije u Zapadnoj Evropi i Americi danas. Štaviše, još manje je mogao da zamisli da će za analizu političkih dešavanja sa obe strane Atlantika u prvoj četvrtini 21. veka biti i te kako relevantna promišljanja o klasnoj borbi i interesima radničke klase, koje je pre više od 150 godina izneo Karl Marks, njegov uzor kojeg je kritikovao i želeo da nadmaši.
A upravo Veberove i Marksove ideje čine se izuzetno korisnim za dubinsko tumačenje savremenih političkih okolnosti i njihovih uzroka. Od političke situacije u Americi, u kojoj mediji i političke elite već bar godinu i po dana žmure na to kakvo je zdravstveno stanje predsednika koji želi reizbor, preko prodora levičarskog bloka na izborima u Francuskoj usred evropske političke atmosfere kada svi govore o okretanju Evrope ka krajnjoj desnici i njenoj „normalizaciji“, do toga da je prodor tvrdih desničara Najdžela Faraža u Velikoj Britaniji doveo do povratka umereno levih laburista na vlast ubedljivom pobedom nad konzervativnim torijevcima koji su vladali 14 godina.
Politička situacija sa obe strane Lamanša, kao sa i obe strane Atlantika, pokazuje ne samo da je Veber bio u pravu da će se politička klasa odroditi od birača, te da je vlastima za legitimitet neophodno da građani veruju u njih, već i da Marksova klasna borba ponovo postaje aktuelna, a radnička klasa nezadovoljnija nego ikad.
Rezultati niza izbora i predizbornih kampanja u Evropi i Americi manje imaju veze sa političkim taktikama stranaka i kandidata, a više su dokaz šireg trenda nezadovoljstva građana političkim elitama i njihovih u suštini pokušaja da iznedre levičarske i socijaldemokratske politike, pa makar glasali za krajnje desničare.
Nova klasa
A da su ostvarena Veberova predviđanja, i da je uveliko stvorena klasa profesionalnih političara „otuđenih“ od stanovništva, možda najbolje svedoče minuli izbori u evropskom uzoru demokratije i parlamentarizma – Velikoj Britaniji.
Prema istraživanju britanskog političkog magazina „Nju stejtsmen“, na izborima se kandidovalo najmanje 103 profesionalnih lobista, čime je ova branša zapravo značajno prezastupljena u poređenju sa drugim profesijama. Primera radi, na izbornim listićima ima četiri puta više lobista nego nastavnika, odnosno tri puta više lobista nego lekara. A kada se to stavi u kontekst veličine svake branše, zaključak je da je 27 puta veća verovatnoća da će se za britanskog poslanika kandidovati lobista nego nastavnik.
Najslikovitiji je bio okrug Brajton Kemptaun i Pisheven, u kojem je glavna borba bila između dvojice lobista. Jedan je bio Kris Vard, koji je karijeru počeo kao saradnik sadašnjeg premijera i lidera Laburističke partije Kira Starmera, da bi 2022. otišao na mesto direktora lobističko-konsultantske firme „Hanburi stratedži“ koja zastupa velike kompanije poput „Amazona“, „Blekstouna“ ili Britanskih kraljevskih pošti.
Njegova protivkandidatkinja je bila torijevka Kobi Paterson-Valis, direktorka lobističke firme „Hanover komunikejšns“, koja zastupa velike multinacionalne farmaceutske, naftne i energetske korporacije.
Laburistički kandidat je pobedio, a „Nju stejtsmen“ ukazuje da ne samo da u mnogim slučajevima biračima nije bilo baš jasno predstavljeno da kandidat radi kao profesionalni lobista, već i da ne postoje nikakva pravila kada lobisti postanu poslanici ili ministri. U Velikoj Britaniji postoje jasna pravila o transparentnosti i sukobu interesa kada je u pitanju zaposlenje ministara, poslanika i visokih državnih sužbenika nakon silaska sa državne funkcije, ali kada je smer suprotan – iz privatnog sektora u koridore moći – nema pravila o javnom uvidu u prethodne poslove i kontakte novoizabranih poslanika ili ministara, niti posledice u slučaju sukoba interesa.
Prema vodećim relevantnim istraživanjima javnog mnjenja, u Velikoj Britaniji je poverenje u politiku i političare na najnižem nivou u poslednje četiri decenije. Stoga „Nju stejtsmen“ ističe da „svaka stranka koja želi da vrati poverenje u svoje strukture moći treba da počne sa nastojanjem da poveća transparentnost, a evo dobrog mesta za početak“.
Francuski slučaj
Slična situacija je i u novom sazivu francuskog parlamenta gde „beli okovratnici“, to jest visokoobrazovani iz višeg i višeg srednjeg društvenog sloja, nesrazmerno dominiraju. Iako u ukupnom stanovništvu čine, prema francuskom nacionalnom birou za statistiku, tek 21,6 odsto stanovništva, „beli okovratnici“ čine čak 74 odsto francuskih poslanika. S druge strane, „plave okovratnike“, to jest radničku klasu, u novom sazivu parlamenta predstavlja tek 4 poslanika, što je samo 0,7 odsto, iako ih u ukupnom stanovništvu ima 19,1 odsto.
Ono što je pritom simptomatično jeste da su od ta četiri poslanika iz redova radničke klase tri iz levičarskog bloka Novi narodni front (NNF), a jedan iz desničarskog Nacionalnog okupljanja (NO) Marin le Pen. To nije slučajno. Ne samo zbog toga što ova dva bloka suprotne ideološke orijentacije uspevaju da pridobiju glasove radničke klase, već i zbog toga što su glasači dobrim delom glasanjem za njih želeli da kazne stranke liberalnog centra, levog i desnog, u koje više nemaju poverenja.
Dolaskom na vlast pre 7 godina, francuski predsednik Emanuel Makron sa svojim liberalnim centrističkim pokretom želeo je po svaku cenu da oslabi socijaliste i republikance, čije stranke levog i desnog centra su decenijama bile najdominantnije i iz čijih redova su birani svi dosadašnji predsednici Pete francuske republike.
Makron je u tome do sada bio prilično uspešan, ali se u svojoj vlasti sve više oslanjao na svojevrsna monarhistička ovlašćenja, koja je funkciji predsednika Pete republike dao Šarl de Gol kada je pre 66 godina pisao novi francuski Ustav. Tada je vladi omogućeno da „vlada dekretima“ po sada već čuvenom paragrafu 3 člana 49 Ustava, koji je trebalo da spreči situacije iz Četvrte francuske republike kada su vlada i parlament dolazili često u blokadu zbog nesaglasja oko važnih predloga zakona.
Ova posebna ovlašćenja, kojima je De Gol želeo da napravi stabilan politički sistem, koristila su se u proseku jedan i po put godišnje. Međutim, Makron je svojim premijerima nalagao znatno češće da „vladaju dekretima“, pa je premijerka Elizabet Born u samo 22 meseca čak 19 puta iskoristila ova specijalna ovlašćenja. Time je postala premijer koji je najčešće pokrenuo ovu proceduru od 1958. godine do danas.
Korišćenje ovih dekreta kojima se zaobilazi glasanje poslanika, čak i u slučajevima kao što su penziona reforma i zakon o radu, zapravo su doprinela Makronovoj nepopularnosti u stanovništvu, ali i tome da ga podjednakom jačinom kritikuje i krajnja desnica i krajnja levica, pa čak i degolisti iz Republikanske stranke, koji su mu ideološki najbliži.
Izborni inženjering
I to se videlo nakon prvog kruga izbora kada je Makronova koalicija osvojila tek oko 20 odsto glasova, dok su Nacionalno okupljanje Marin le Pen sa krajnje desničarskim saveznicima osvojili 33, a levičarski blok 28 odsto glasova. U tom prvom krugu Nacionalno okupljanje je pokupilo i dobar deo nezadovoljnih birača iz radničke klase i siromašnijih slojeva, što se vidi po tome da je osvojilo 1,6 puta veći udeo glasova u malim i srednjim gradovima do 50.000 stanovnika, nego u velikim urbanim centrima sa populacijom brojnijom od 250.000 ljudi. U gradovima sa populacijom između 20.000 i 30.000, blok oko Marin le Pen je u prvom krugu osvojio do 60 odsto glasova, dok je u nešto većim gradovima koji infrastrukturno nisu povezani sa većim centrima taj udeo veći od 40 odsto.
Poruka birača Makronu je bila jasna. Budući da Francuska ima dvokružni većinski sistem, postojala je velika mogućnost da Nacionalno okupljanje osvoji apsolutnu većinu u parlamentu, ali su se levičari i Makronovi centristi dogovorili da podignu „republikanski front“ prema krajnjoj desnici, te da jedni drugima povećaju šanse u drugom krugu.
Došlo je do velike mobilizacije birača, a formula uspeha je bila u tome što su se u okruzima gde je u drugi krug prošlo tri ili četiri kandidata, oni koji su dobili manje glasova povlačili iz trke i birače upućivali da glasaju za protivkandidate Nacionalnom okupljanju. Čak 224 kandidata se povuklo iz drugog kruga i tu je najveću žrtvu podneo levi blok, čijih se 134 kandidata povuklo, i to većinski u okruzima gde je Nacionalno okupljanju u prvom krugu bilo na prvom mestu. Iz Makronove koalicije povuklo se 82 kandidata, kod republikanaca 3 kandidata, ali se nisu povukli iz skoro 30 okruga.
Rezultat je bio da je Nacionalno okupljanje po broju osvojenih poslaničkih mesta palo sa prognoziranog prvog na treće mesto, Makronova koalicija je skočila sa trećeg na drugo, a Novi narodni front sa drugog izbio na prvu poziciju. Ali, kako su u pitanju koalicije, fragmentiranost francuskog parlamenta je rekordna i formiranje vladajuće koalicije se čini kao težak rebus za Makrona.
Iako su analitičari mislili da će Makron uspeti da pocepa levičarski blok tako da u vladajuću većinu uvede samo stranke iole bliske centru – Ekologe i Socijalističku stranku – kako sada stoje stvari to mu ne polazi za rukom. Levičarski blok se drži postojano zajedno, a takav Makronu ne odgovara, jer takav poništava neoliberalne ideološke postulate na kojima je on zasnivao vlast proteklih sedam godina. Štaviše, u Makronovom „brodu koji tone“, kako se tvrdi, jedni su za alijansu sa konzervativnim republikancima, drugi čak na tajnim večerama opipavaju puls Marin le Pen, dok treći prete podelom bloka ukoliko se napravi koalicija za desnicom.
Predizborni plakati Novog narodnog fronta, juna 2024.
Ali, ono što je očigledno iz analize izbornih rezultata, jeste da ubedljiva većina ljudi nema više poverenje u vladajuće elite i da traži alternativu.
O poverenju u Davosu
Da su političke elite svesne da su izgubile poverenje dobrog dela stanovništva, paradoksa li, vrlo jasno se videlo januara ove godine na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Na tom godišnjem okupljanju svetske političke i ekonomske elite u govorima i izjavama neprekidno je odjekivala reč „poverenje“.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je tako govorila da je „ovo vreme da se izgradi poverenje“, a nemačka ministarka obrazovanja Betina Štark-Vacinger je objašnjavala da „kada obrazovanje ode dole, manjak poverenja ode gore“, te da je „osnovno obrazovanje toliko važno za izgradnju poverenja u nauku i verovatno u institucije sveukupno“.
Predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard je, pak, isticala odlučnost okupljenih „da kažu istinu kakvu je vidimo, a nekad se to ljudima ne sviđa“. „Ali ja mislim da je istina od kritične važnosti kako bi se obnovilo poverenje koje nedostaje“, rekla je Lagardova, dok je osnivač ovog foruma Klaus Švab u jednom TV intervjuu sumirao zabinutost elita rečima da je „najveći rizik sa kojim se suočavamo jeste da gubimo nadu i da gubimo poverenje, poverenje u naše institucije, naročito poverenje u naše sposobnosti da odredimo bolju budućnost“.
Odjek reči „poverenje“ ne može a da ne navede na pitanje zašto su predstavnici globalnih elita – političkih, poslovnih, medijskih, pa čak i naučnih – toliko zabrinuti zbog „obnove poverenja“? Zašto su ga izgubili? Da li su nas oni to nešto lagali? Da li su koristili javnu funkciju za ličnu korist? Da li su slepo održavali neoliberalni koncept čak i kada su najumniji ljudi ukazivali da nešto mora da se menja?
Društvo spektakla
Dobar deo ljudi bi danas na ova pitanja pozitivno odgovorio, iako trend opadanja poverenja u zapadnom svetu nije novijeg datuma. Politikolozi, ali i političari i poslovni ljudi, analizirali su ga još u poslednjoj deceniji prošlog veka.
Tada su se plašili da će smanjenje poverenja dovesti do viših stopa kriminala i manje kohezivnih zajednica, stvarajući veće troškove za državu. Ali, nisu predvideli da, kada poverenje potone ispod određene tačke, mnogi ljudi mogu da na ceo spektakl politike, medija i javnog života gledaju kao na jednu notornu laž.
Čak i kada su Džulijan Asanž, Edvard Snouden i Čelsi Mening razotkrili mnoge tajne najmoćnijih, potvrdivši time da je svašta oko nas laž ili prevara, vodeći mediji, analitičari i političari su svaku jaču kritiku aktuelnog sistema podvodili pod antisistemsko delovanje, širenje teorija zavere ili populizam. I kao u Andersenovoj bajci „Carevo novo odelo“, carevi krojači i svita bili su dovoljno moćni da ubede sve građane da ne vide ono što vide. Štaviše, da su neizrecivo glupi ili nedostojni svog poziva ukoliko ne vide da car nosi prelepo odelo, a ne da je go.
I to se najbolje videlo na prvom TV duelu dvojice kandidata za predsednika SAD. Tada je još jednom pokušano da se podanici ubede da „američki car“ Džozef Bajden nosi „odelo“ fizički i mentalno u potpunosti spremnog političara da u 82. godini trči predsedničku trku, i nakon toga bude još četiri godina prvi čovek najmoćnije sile sveta. U tom ubeđivanju je proteklih više od godinu i po dana učestvovala armija političara, savetnika, novinara, analitičara i stručnjaka, koji su bili u paničnom strahu da bi rečenica „car je go“ mogla da doprinese povratku Donalda Trampa u Belu kuću.
Međutim, najednom je ulogu iskrenog dečaka koji glasno kaže „Car je go!“ preuzeo TV kanal Si-En-En, koji važi za redakciju koja često nekritički podržava Demokratsku stranku i Bajdena. Nakon toga, kao miševi koji beže sa broda koji tone, u isticanje Bajdenovog problematičnog zdravstvenog stanja uključili su se i „Njujork tajms“ i ostali mejnstrim mediji naklonjeni demokratama, koji su samo nekoliko dana ranije tvrdili da je Bajden u potpunosti sposoban da i naredne četiri godine izdrži i obavi sve zadatke i obaveze koje ima predsednik SAD.
Sada se odjednom u udarnim terminima ugošćavaju istraživački novinari koji svedoče da je u poslednjih šest meseci kod Bajdena došlo do „značajnog pada kognitivnih sposobnosti“, a da je u poslednjih godinu i po dana bar u 15 javnih prilika imao situacije nagle ukočenosti ili mentalne i fizičke dezorijentisanosti, kao u TV duelu sa Trampom. Paradoksa li, građani to već dobro znaju. Videli su snimke na društvenim mrežama, iako su ih tradicionalni mediji tada ubeđivali da su to „dezinformacije“ koje šire zlonamerni i teoretičari zavere.
Ovaj primer je samo jedan u nizu koji najslikovitije ukazuje na uzroke aktuelnih političkih turbulencija u zapadnim demokratijama. Naprosto, prečesto je uspon krajnje desničarskih i takozvanih antisistemskih i populističkih stranaka u javnosti posmatran kao izvor problema za liberalne demokratije, a ne kao simptom krize. Izbegavanje elita da se suštinski fokusiraju na uzroke pada poverenja i neuspeha liberalnih institucija, dovelo je samo do sve jačeg osećaja da jedino politički radikali mogu da nešto promene i pomognu im u borbi protiv narastajuće nejednakosti. A to znači i borbu protiv pojedinih postulata globalnog kapitalizma.
Klasna borba sa obe strane Atlantika
Zbog toga je za razumevanje političke situacije u SAD i u Evropi važno razumevanje klasnog pitanja, Marksova analiza klasne borbe postaje sve aktuelnija čak i u Americi gde i dan danas reći nekom da je komunista ili socijalista predstavlja najgoru uvredu. Naprosto, rastuća nejednakost i činjenica da u većini država građani ne osećaju ličnu dobrobit čak i kada država beleži ekonomske uspehe, dovelo je do toga da sve veći broj ljudi u političarima ideološkog centra, koji zastupaju neoliberalne ekonomske politike, ne prepoznaje one koji će uspeti da im ispune obećanje o boljem životu. I tu leži osnova političkih kriza sa obe strane Atlantika.
Film Mladena Đorđevića “Radnička klasa odlazi u pakao” (2024)
To je i deo razloga zašto su biračima sve interesantnije političke vođe sa krajnje desnice i krajnje levice, jer samo sa tih pozicija čuju neko kritičko razmatranje onoga što im neoliberalni mejnstrim levog i desnog centra predstavlja kao neizbežno. Od ekonomskih politika, preko bezbednosnih pretnji, do kulturoloških postulata.
U tom kontekstu, najgore prolaze stranke umerene levice i levog centra. Njima je istorijska okolnost pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata nametnula stav da su socijalističke i komunističke ideje „poražene“, te da je sramota zagovarati bilo šta što nije u saglasju sa ekonomskim liberalizmom. U tim okolnostima, levica se okrenula zaštiti prava manjina i životne sredine, gurnuvši u zapećak zaštitu radničkih prava i odnose sa sindikatima, i vremenom je izgubila radničku klasu kao prirodne birače.
Desničari brane radničku klasu
Zaštitnike svojih interesa radnici su pre videli u nacionalistima i krajnjoj desnici nego u „probuđenoj“ levici, koju više zanimaju rodni identiteti i seksualne manjine nego gubitnici globalizacije i neoliberalnog kapitalizma.
I to se vidi kako u uspesima Donalda Trampa, Marin le Pen i Najdžela Faraža, tako i Gerta Vildersa u Holandiji, Đorđe Meloni u Italiji ili Alternative za Nemačku (AfD). Njihovi početni uspesi jesu zasnovani na temama nacionalnog identiteta i borbe protiv migracija, ali širinu podrške dobijaju tek kada dolazak migranata stave u kontekst socijalnih i radnih prava radničke klase, ili u slučaju Vildersa u kontekst nametnutih ograničenja poljoprivrednicima.
Da su kod njihovih pristalica jači motivacioni faktor socijalno-finansijski izazovi nego ksenofobija ili rasizam, možda najbolje svedoči činjenica da širom Zapadne Evrope sve više migranata prve i druge generacije glasa upravo za krajnju desnicu. Naprosto, ti naturalizovani migranti su dobrim delom radnička klasa i oni se protive novim migracijama ne zbog rasizma, već zbog toga što u novopridošlicama vide pretnju za svoje zaposlenje, visinu plate i socijalne prinadležnosti.
Koliko mediji i analitičari to ne mogu da shvate možda se najbolje videlo kada je nedavno iskusni reporter nemačkog javnog servisa na ulici u Berlinu intervjuisao dvojicu vremešnih Turaka koji su jeli doner, očigledno očekujući da od njih čuje kritiku antiimigrantske politike AfD-a. Međutim, oni su toliko nahvalili AfD-ovu politiku suzbijanja nekontrolisanih migracija da je u celoj reportaži najzanimljivija bila šokiranost reportera.
Kopredsedavajući Alternative za Nemačku (AfD) Alis Vajdel i Tino Krupala nakon evropskih izbora juna 2024.
Ovaj fenomen, međutim, vrlo dobro shvataju političke vođe poput Melonijeve, koja vodi desničarsku stranku, naslednicu posleratnog neofašističkog pokreta, ali usvaja pojedine leve ekonomske politike.
To je u Britaniji shvatio i Faraž, čija Reformistička stranka je „ukrala“ dobar deo glasova razočaranih torijevaca. To mu je ne samo omogućilo da nakon brojnih pokušaja konačno uđe u Vestminster, već i da zahvaljujući većinskom izbornom sistemu „sahrani“ torijevce, a laburistima osigura apsolutnu parlamentarnu većinu.
Iako su laburisti pod Starmerom ubedljivo pobedili, kada se pogleda broj glasova (9,6 miliona) on je bezmalo na nivou poraza pod Edom Milibandom 2015. godine. Laburisti pod Starmerom su dobili tri miliona manje glasova nego pod Džeremijem Korbinom na izborima 2017. godine, odnosno 600.000 glasova manje nego 2019.
Zapravo, Faražov uspeh je na posredan način zaslužan za to što su Starmerovi laburisti sa tek 33,7 odsto glasova dobili čak 63,2 odsto mesta u Donjem domu parlamenta. Pobedu laburistima nije donelo to što su birači privučeni Starmerovim centrističkim programom, već to što je Faraž bio privlačan razočaranim glasačima torijevaca.
Potreba za novom levicom
Uprkos tome što pojedini politikolozi ukazuju da je možda vreme za levicu da prihvati i nacionalne ideje kao „odbranu“ od globalnog kapitalizma i njegovih posledica, dobar deo evropskih levičara se mršti i na sam prizvuk nekog desnog konzervativizma.
Međutim, da ovakav spoj može da privuče glasove nezadovoljnih građana svedoči Sara Vagenkneht, nekadašnja funkcionerka nemačke partije Levica, koja je osnovala svoju stranku koja baštini levičarski ekonomski program, ali konzervativni društveni program. „Savez Sare Vagenkneht“ se, primera radi, zalaže za veće oporezivanje najbogatijih, ali se žustro protivi nekontrolisanim migracijama.
I dok njen program i pojava nerviraju podjednako i levičarsku i desničarsku političko-medijsku elitu, njena stranka je samo nekoliko meseci posle osnivanja uspela da osvoji na evropskim izborima 6 odsto glasova. Ankete na nivou Nemačke sada joj predviđaju oko 8 odsto glasova, a u pojedinim istočnonemačkim pokrajinama i više od 20 odsto, što je uspeh koji u Nemačkoj tom brzinom nije imala nijedna novoosnovana stranka poslednjih decenija.
Sara Vagenkneht sa suprugom Oskarom Lafontenom
O potrebi za novom levicom sve više se priča i u SAD, naročito u svetlu toga da je Bajdenova administracija – koja se u američkim okvirima smatra levo orijentisanom – žestoko suzbijala levičarske studentske proteste protiv izraelskog rata u Gazi. Pojedini analitičari već govore o tome da Americi očajnički treba održiva levičarska ili levo centristička treća stranka, jer su se dve dominantne stranke u proteklih 50 meseci značajno pomerile udesno.
Od vremena Ričarda Niksona, administracije obe stranke su uglavnom favorizovale korporacije u odnosu na radnike, dozvoljavale milijarderima da izbegavaju plaćanje dobrog dela svog poreza na prihode, a posebnu izdašnost u trošenju državne kase pokazivale su prema nabavkama od odbrambene industrije.
Upozorenja ekonomista
Dok politikolozi ukazuju na potrebu za novom levicom, najbolji svetski ekonomisti, poput Džozefa Stiglica, Tome Piketija, Branka Milanovića i Žana Tirola, više od decenije glasno upozoravaju da model ekonomskog razvoja i globalnog kapitalizma nije održiv i da izaziva ekstremnu nejednakost.
Razgovor Anice Telesković sa Tomom Piketijem
Pre devet godina, 2015, nobelovac i jedan od svetski najuticajnijih francuskih ekonomista Toma Piketi je pokušavao da ubedi evropske lidere da su Evropi potrebna nova ekonomska pravila ako ne želi da umre od štednje. S druge strane Atlantika, nobelovac Stiglic je ukazivao da su, pored ekonomske, u SAD najveće nejednakosti u sistemu zdravstvene zaštite, ističući da je „američki san laž“, te da su minimalne zarade u SAD, ako se uzme u obzir i inflacija, sada niže nego pre 60 godina.
Tri godine kasnije, Piketi i Stiglic su bili među ekonomistima koji su pozivali na bolje merenje efekata krize kako bi se izbegle „ozbiljne greške“, preporučivši vladama da „bolje mere nejednakosti“, a ne da se ograničavaju samo na proračunavanje rasta bruto društvenog proizvoda (BDP). Uzalud su ekonomisti isticali da „treba prevazići BDP da bi se proučilo zdravlje jedne zemlje, i dodati mu listu indikatora koji pokazuju nivo raspoređenosti dobrobiti u društvu kao i održivosti na socijalnom, ekonomskom i ekološkom planu“.
„Neoliberalni eksperiment – niži porezi za bogate, deregulacija tržišta rada i proizvoda, finansijalizacija i globalizacija – bio je spektakularan neuspeh. Rast je niži nego što je bio u četvrt veka posle Drugog svetskog rata, a najveći deo rasta se prelio onima na vrhu skale prihoda. Posle decenija stagniranja ili čak pada prihoda za one koji su ispod njih, neoliberalizam se mora proglasiti mrtvim i sahranjenim“, napisao je pre pet godina Stiglic u autorskom tekstu „Nakon neoliberalizma“.
U tom tekstu on zagovara koncept „progresivnog kapitalizma“ zasnovanog na četiri prioriteta: ponovnom uspostavljanju ravnoteže između tržišta, države i civilnog društva, prepoznavanju da je „bogatstvo nacija“ rezultat društvene organizacije, zasnovane na vladavini prava i podvrgnute demokratskim proverama, potom suočavanju sa sve jačom koncentracijom tržišne moći velikih kompanija, i na kraju raskidanju veze između ekonomske moći i političkog uticaja.
Strah od levičarskih reformi
Niko od navedenih ekonomista ovim kritikama nije zagovarao neki državni totalitarizam u kapitalističkoj ekonomiji, već da se ekonomiji vrati moralna dimenzija, to jest da se insistira na neophodnosti usklađivanja ličnih interesa sa kolektivnim ciljevima.
A upravo to su bile ključne stavke i u ekonomskom programu francuskog Novog narodnog fronta (NNF), koalicije koju su za naprečac raspisane prevremene izbore za manje od deset dana morali da sastave brojne levo orijentisane partije i pokreti, među kojima vodeću ulogu imaju četiri stranke: Socijalistička, Komunistička, Ekolozi i Nepokorena Francuska Žan-Lik Melanšona. Međunarodni mediji su se sa podsmehom osvrtali na Melanšonova obećanja da će omogućiti penzionisanje sa 60 godina života, ali program reforme ove koalicije mnogo je širi od toga.
On podrazumeva povlačenje Makronovog zakona o penzijskom sistemu, blokiranje cena, progresivno oporezivanje, ukidanje poreskih olakšica za bogate kao i efikasno oporezivanje multinacionalnih kompanija, finansijskih transakcija i dividendi kako bi se finansiralo povećanje minimalnih plata za 14 odsto; potom besplatni obroci u školama, plate indeksirane sa cenama, rast ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, infrastrukturu, nauku i energetsku i klimatsku tranziciju. Osim toga, program predviđa i davanje veće moći radnicima u kompanijama koje ih zapošljavaju, kroz unapređenje korporativnog upravljanja, poput rezervisanja trećine mesta u upravnim odborima za predstavnike zaposlenih.
Iako potonje već decenijama postoji u Nemačkoj i nordijskim zemljama, tržište kapitala se, čini se, više uplašilo ovog i sličnih predloga nego dolaska na vlast Marin le Pen. Prenebregnuto je i to da je ovaj program budžetski neutralan i da ga je podržao Toma Piketi, koji je istakao da to što NNF želi da prioritet dâ povećanju javne potrošnje na infrastrukturu, uključujući i izolovana ruralna područja – kao i na zdravstvo, obrazovanje i istraživanje – predstavlja „jedini koherentan način da se planira budućnost i da se poveća produktivnost rada, koja je pod Makronom opala za 5 procenata od 2019. godine“.
Protest francuskih poljoprivrednika u Parizu, februara 2024.
„U ovoj agendi nema ničeg radikalnog“, piše Piketi u tekstu za „Gardijan“, ocenjujući program kao „pragmatični, socijaldemokratski skup predloga koji imaju za cilj smanjenje nejednakosti i pripremu za budućnost“, te da nisu u pravu oni koji „pokušavaju da uplaše birače levičarske koalicije i levog centra tvrdeći da bi program vlade NNF-a bio opasan za francusku ekonomiju“.
Sve je moguće, ali…
Možda ničeg radikalnog za francusku ekonomiju u ovim predlozima nema, ali su oni radikalno suprotni svemu što je Makron radio od 2017. godine.
Čak i ako bi to značilo njegov politički spas, Makron teško da će ove predloge prihvatiti. I tu on nije izuzetak u odnosu na druge zapadne lidere. Naprosto, sve neminovno podseća na reči slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, koji je u jednom intervjuu ukazao kako danas nauka čini nemoguće mogućim, „od cepanje atoma, preko sletanja na Mesec, do produženje ljudskog života“, a da istovremeno „kada neko postavi umerene zahteve u politici, kao što je ‘oporezujte više najbogatije’, dobije se odgovor: ‘A ne, to je nemoguće'“.
I Makron će pribeći tom „racionalnom pesimizmu“, iako je upravo njegova ekonomska i fiskalna politika do sada samo povećala nejednakost u prihodima i bogatstvu, a nije dovela do promena u nivou investicija, otvaranju radnih mesta, niti ekonomskom rastu Francuske. To je Makronovu stranku i dovelo do toga da je percipirana kao zastupnik interesa dobitnika neoliberalnih ekonomskih politika, i samim tim mu znatno suzilo bazu birača na dobrostojeće urbano stanovništvo.
Zbog toga ne čudi što je njegova koalicija dobila tek četvrtinu glasova Francuza, izgubivši 86 mesta u parlamentu u odnosu na pre dve godine. Makron i niz drugih evropskih lidera, po svemu sudeći, nisu mnogo čitali ni Veberova niti Marksova sociološka dela pa ne samo što su se odrodili od većine birača, već načinom na koji brane liberalizam sve više srljaju u dalje neuspehe jačajući nepoverenje građana prema njima.
A poverenje građana i njihova spremnost da postupaju u skladu sa odlukama vlasti, kako je govorio Veber, osnov je svakog legitimnog sistema vlasti. Zbog toga je ponašanje mnogih savremenih lidera na Zapadu veća pretnja za liberalizam od bilo kog krajnjeg desničara ili Marksovog učenja.
