Mnogi vojni udari poslednjih godina dočekani su sa oduševljenjem i podstaknuti javnim proslavama. Neki su organizovani u saradnji sa medijima kako bi brzo dobili legitimitet, dok su drugi bili spontani izlivi uzbuđenja zbog nade u promene.
Matrica je već poznata: iznenadni puč, zbunjeni predsednik, noćno obraćanje novih vođa u kamuflažnoj odeći. Juče je na red došao Gabon, pošto se ta, inače stabilna, centralnoafrička država probudila u stanju političke nestabilnosti.
Ovom prilikom uniformisani oficiri su se predstavili kao članovi Odbora za tranziciju i obnovu institucija. Ako bude uspešan, puč će biti osmi u zapadnoj i centralnoj Africi od 2020. koji će dovesti do nasilne – ili barem prisilne – promene režima. Poslednji je bio prošlog meseca u Nigeru.
Vojnici su u poslednje dve godine preuzeli vlast i u Maliju, Gvineji, Burkini Faso, Čadu i Sudanu. Sada će se lideri susednih država osećati ugroženo – posebno Denis Sasou Ngueso u Kongu-Brazavil – i to opravdano.
Čini se da je do sada svrgavanje Alija Bonga Ondimbe sa mesta predsednika posle 14 godina na vlasti imalo značajnu podršku javnosti. To ne bi bilo iznenađujuće, piše “Gardijan”.
Mnogi vojni udari poslednjih godina dočekani su sa oduševljenjem i podstaknuti javnim proslavama. Neki su organizovani u saradnji sa medijima kako bi brzo dobili legitimitet, dok su drugi bili spontani izlivi uzbuđenja zbog nade u promene.
Malo ko sumnja da su Gabonu bile potrebe promene. Doskorašnji predsednik Bongo je vlast nasledio od svog oca, koji je vladao od 1967. do svoje smrti 2009.
Gabon, članica naftnog kartela OPEK koji proizvodi 181.000 barela sirove nafte dnevno i ima tek nešto više od dva miliona stanovnika, trebalo bi da bude relativno prosperitetna država. Ipak, kvalitet života ogromnog dela stanovništva dovoljno govori o decenijama lošeg upravljanja, klijentelizma, korupcije i očitog političkog nameštanja koje je donela dinastija Bongo.
Tačna motivacija pučista će uskoro biti poznata, navodi “Gardijan”. Malo je verovatno da će to biti zaštita institucija Gabona od bezbednosnih ili drugih pretnji, kako je novo rukovodstvo tvrdilo u svom prvom obraćanju.
Nedostatak usklađenog regionalnog, afričkog ili globalnog odgovora na druge nedavne državne udare verovatno je bio glavni faktor koji je vojnike podstakao da rizikuju i pokušaju da se domognu vlasti.
Taj neuspeh je poslednjih nedelja očigledniji nego ikada. Sankcije zapadnoafričkog regionalnog bloka EKOVAS-a i pretnje vojnom intervencijom u Nigeru do sada nisu imale očekivane efekte – povratak svrgnutog predsednika Mohameda Bazuma na vlast.
Čini se da su vojni režimi u Maliju i Burkini Faso ukorenjeni, dok je u Sudanu vojne frakcije koje su preuzele vlast 2021. godine jedna drugoj najveća pretnja.
U slučaju Gabona, vojska može da računa na podršku kako naroda, tako i opozicije. Nedavno istraživanje Programa Ujedinjenih nacija za razvoj u zemljama u kojima su se nedavno desili državni udari otkrilo je u njima snažne demokratske težnje.
Takvi trendovi se zapažaju i u drugim delovima kontinenta i pojačava se kako Afrika postaje urbanija i obrazovanija. Ali iznad svega, postoji želja za promenom što je pre moguće – čak i ako to znači da ona dolazi u vojničkoj uniformi.
U Africi postoji još jedan trend vredan posmatranja. Mnogi od nedavnih državnih udara dogodili su se u bivšim francuskim kolonijama, a jedan od uzroka je nesumnjivo oživljeno sećanje na dug, izrabljivački period vladavine iz Pariza.
Stručnjaci za Afriku već dugo brinu zbog sistemske nestabilnosti koju je Francuska ostavila nakon što je okončala svoju direktnu kolonijalnu kontrolu nad delom kontinenta, navodi “Gardijan”.
Ta toksična mešavina političke manipulacije, finansijske kontrole, vojne intervencije, ekstraaktivnih komercijalnih preduzeća i bliskih odnosa između elita daleko je od jedinstvene za frankofonu Afriku, ali je tamo do danas ostala čvrsto ukorenjena.
Gabon je, takođe, bio francuska kolonija – to je naglasio i francuski predsednik Emanuel Makron, kada se krajem juna u Parizu sastao sa Bongom, koji je obrazovanje stekao u Francuskoj. Izgleda da fotografije na kojima se dva predsednika rukuju ni jednom od njih nisu donele previše koristi.
Svaki državni udar je drugačiji, ali njihov ishod često nalikuje jedan drugom. Novi lideri Gabona će uskoro sigurno krenuti istim putem kao i njihove kolege nešto severnije i najaviti “prelazni period” pre novih izbora, koji neće biti održani u skorijoj budućnosti.
U međuvremenu, Bongoove molbe pristalicama da “naprave malo buke“, koje šalje iz svoje službene rezidencije u kojoj je sada zatvoren, verovatno neće naići na preterano pozitivnu reakciju.
