Godinama se među ljubiteljima automobila ponavlja ista priča: proizvođači egzotičnih sportskih automobila počeli su da prave krosovere ili terence samo zato što im je to bilo neophodno za opstanak. Iako u toj tvrdnji postoji deo istine, stvarnost je mnogo složenija. Razlozi zbog kojih su imena kao što su Porsche, Lamborghini i Ferrari ušla u svet velikih luksuznih terenaca
vozila nisu samo pitanje preživljavanja, već kombinacija tržišne potražnje, profita i promenjenih navika kupaca.
Ideja da proizvođač superautomobila pravi visoki automobil sa pet sedišta nekada je delovala gotovo nezamislivo. Ljubitelji su ove brendove vezivali za niske karoserije, snažne motore iza vozača i automobile koji postoje prvenstveno zbog emocije za volanom. Međutim, tržište luksuznih vozila promenilo je pravila igre. Kupci koji već poseduju sportski automobil počeli su da traže praktičnije vozilo koje i dalje nosi isti prestiž, tehnologiju i karakter njihovog omiljenog brenda.
Jedan od prvih velikih primera bio je Porsche Cayenne. Iako je njegov dolazak izazvao brojne kritike među tradicionalnim ljubiteljima marke, ovaj model je pokazao da terenac može da donese ogroman poslovni uspeh bez potpunog gubitka sportskog identiteta. Nakon toga, trend su prihvatili i drugi proizvođači luksuznih i egzotičnih automobila. Lamborghini je predstavio Urus, Aston Martin DBX, Maserati Levante, dok je Ferrari ušao u segment sa modelom Purosangue.
Posebno je zanimljiv slučaj Lamborghinija Urusa. Ovaj terenac pokazao je koliko se promenila struktura kupaca. Model koji je po filozofiji potpuno drugačiji od tradicionalnih Lamborghinija postao je jedan od najvažnijih proizvoda kompanije, omogućavajući veću proizvodnju i dodatna ulaganja u sportske modele. Terenski segment je tako postao finansijski oslonac koji pomaže razvoju automobila sa manjim brojem proizvedenih primeraka.
Ipak, tvrdnja da superautomobilske kompanije prave terence samo zato što moraju da bi preživele nije potpuno tačna. Većina ovih kompanija posluje u segmentu gde kupci očekuju ekskluzivnost, ali istovremeno traže automobile koje mogu da koriste svakodnevno. Terenac pruža viši položaj sedenja, više prostora i lakšu upotrebu, a pritom omogućava proizvođaču da ponudi performanse koje su ranije bile rezervisane za sportske modele.
Naravno, ovaj potez nije prošao bez kritika. Deo entuzijasta smatra da se time razvodnjava identitet brendova koji su decenijama gradili reputaciju na ekstremnim sportskim automobilima. Za njih Lamborghini sa velikom karoserijom ili Ferrari sa četvoro vrata predstavljaju udaljavanje od originalne ideje. Međutim, iz ugla proizvođača, automobil mora da odgovori na potrebe tržišta, a ne samo na nostalgiju ljubitelja.
Zanimljivo je da neke kompanije i dalje odbijaju ovaj trend. McLaren je dugo insistirao da terenaca nije deo njegovog identiteta, uz obrazloženje da takav model mora da odgovara karakteru brenda i očekivanjima kupaca. To pokazuje da ne postoji jedinstvena formula za uspeh u svetu luksuznih automobila.
Terenski modeli superautomobilskih proizvođača predstavljaju kompromis između tradicije i modernog tržišta. Oni nisu nastali samo kao spas u kriznom trenutku, već kao odgovor na činjenicu da se način na koji ljudi kupuju skupe automobile promenio. Danas kupac želi performanse, luksuz i prestiž, ali često očekuje da isti automobil može da preveze porodicu, prtljag i da bude deo svakodnevnog života. Upravo ta promena je otvorila vrata potpuno novoj kategoriji vozila. Mislimo na super „terenske“ četvorotočkaše.
AutoRepublika
