U istoriji muzike bilo je mnogo superzvezda, ikona i legendi – ali samo jedan Mik Džeger. Čovek rođen 26. jula 1943. godine kao Majkl Filip Džeger, možda deluje bezvremeno, ali on puni 80 godina.
Jednom je rekao da je „glupo ostariti“, a njemu su govorili da će sa 40 godina izgledati smešno, ali i danas sa punih 80 i dalje ne posustaje.
Happy Bday @MickJagger 🥳🥳🍻🍻🍻 pic.twitter.com/76fU9FYhnN
— ❎K (@Montir_UFO) July 25, 2023
Džeger, koji je od britanske kraljevske porodice 2003. godine dobio titulu sera, već dugo nije neobuzdan momak i neprijatelj establišmenta. Sin frizerke i nastavnika fizičkog, rođen u Dartfordu, nije bio predodređen za muzičku karijeru, očekivalo se da će i on nastaviti porodičnu tradiciju.
Mali Mik se isticao u trčanju na duge staze i u košarci. Na jednoj utakmici odgrizao je sam sebi vrh jezika zbog čega je malo mumlao kad govori, a zatim tako i pevao.
Od stroge majke pobegao je što je pre mogao, a onda je naišao na bivšeg školskog druga, Kit Ričardsa na Poslovnoj školi za ekonomiju u Londonu, odakle će sve krenuti.
Legende kažu da su se nekadašnji školski drugovi sreli na železničkoj stanici u Dartfordu, u okrugu Kent. Bilo je to 1961. godine – Mik je imao 18, a Kit 17 godina. Džeger je sa sobom imao gramofonske ploče, pa su počeli razgovor o muzici.
U Londonu su se Džeger i Ričards preselili u stan zajedno sa gitaristom Brajanom Džonsom. Dok su Ričards i Džons planirali da osnuju sopstvenu ritam i bluz grupu, Džeger je nastavio da studira finansije i računovodstvo. Ozbiljno je razmišljao da postane ili novinar ili političar.
Brajan Džons je počeo da radi u jednom klubu u kome je nastupao bend „Bluz inkorporejtid“. Džons, Ričards i Džeger su počeli da sviraju sa njima, i Džeger je na kraju postao glavni pevač. Njih trojica počinju da se sastaju sami da bi vežbali, uspostavljajući osnovu za ono što će postati „Rolingstonsi“.
Mick Jagger during his six-month stint as the lead singer of 'Alexis Korner’s Blue, 1961. pic.twitter.com/y0Ki9WyHzi
— Classic Rock In Pics (@crockpics) July 20, 2023
Prvi članovi benda bili su Džeger, Ričards, Džons, Ijan Stjuart na klaviru, Dik Tejlor na basu i Toni Čepmen na bubnjevima, koga će 1963. zameniti Čarli Vots. Na nagovor menadžera Endrju Luga Oldama, Džeger i Ričards su počeli da pišu sopstvene pesme. Jedna od njihovih ranih kompozicija bila je As Tears Go By, pesma napisana za Merijen Fejtful.
Džeger i Ričards 1965. stvaraju svoj prvi međunarodni hit (I Can't Get No) Satisfaction kojim će pomutiti popularnost legendarnih „Bitlsa“. Pesma u koji niko nije verovao da je vredna trošenja trake, postaje himna cele generacije.
Kada su ga novinari pitali da li je konačno zadovoljan, Džeger je odgovorio: „Mislite seksualno ili fiziološki? Seksualno da, ali fiziološki još pokušavamo“. Inspiraciju za kultnu pesmu Sympathy For The Devil Mik dobija kada mu je Merijen Fejtful dala da pročita Majstora i Margaritu, Mihaila Bulgakova.
Dva velika benda postaju rivali, s jedne strane je Džegerov imidž „lošeg momka“, a sa druge „dobri momci“ „Bitlsi“.
Džeger je u „Rolingstonsima“ istovremeno važio i za dobrog stratega i harizmatičnog pevača, koji je uvek vređao društvene norme. Koliko je u njegovom buntovništvu bilo glume, na to ni on sam ne može da odgovori. „Ne verujem da smo sebe smatrali buntovnicima. Bili smo tinejdžeri koji su u to vreme pratili trendove“, govorio je Džeger.
Njegovi školski drugovi su tvrdili da kod njega nisu primetili ni mrvicu buntovništva, već samo slepu poltronsku prilagodljivost na okolnosti, tako da mnogi i dan-danas veruju da je ceo Džegerov drski medijskih nastupa u stvari imitacija originalnog buntovnika, Kita Ričardsa.
Ključni vezni igrač u „Rolingstonsima“ između Kita i Mika po mnogima je bio Brajan Džons, multitalentovani instrumentalista koji je na prvih osam albuma dao grupi prepoznatljiv zvuk, pre nego što je tragično preminuo u leto 1969. godine. Iako su mnogi tvrdili da nema „Stonsa“ brez Brajan Džonsa, oni su nastavili punom parom, i tako već više od 60 godina.
Sedamdesete su bile zlatno doba „Rolinstonsa“, ali sve do danas uspeli su da održe reputaciju jednog od najvećih rok bendova na svetu.
Džeger se oprobao i kao glumac, a pisao je muziku i za neke filmove. Međutim, u jednom se skoro svi slažu, a to je da je Mik Džeger „neslomljeni leptir“, mada će ga Kit Ričards u svojim memoarima proglasiti za veoma napornu osobu. U svojoj knjizi Život, Ričards tvrdi da je frontmen „Stonsa“ još početkom osamdesetih postao nepodnošljiv i da ga je zato prozvao „Njeno visočanstvo Brenda“.
Osim reputacije vrhunskog muzičara, Mik Džeger je izgradio i reputaciju dobrog ljubavnika, a jednom prilikom je priznao kako je spavao sa više od četiri hiljade žena.
Ženio se i razvodio samo jednom, ali je iz ostalih veza stekao osmoro dece od pet žena. Poslednje dete, sina Deverua Oktavijana Bejzila, dobio je u 74. godini sa četiri decenije mlađom balerinom Melani Hamrik.
Osim Deverua, iz ranijih brakova i veza ima još sedmoro dece. Pedesetogodišnju Karis Hant Džeger iz veze sa Maršom Hant. Iz braka sa Bjankom Džeger ima Džejdu Džeger, a četvoro dece ima sa Džeri Hol. Iz kratkotrajne afere sa brazilskom voditeljkom Lusijanom Gimenez ima sina Lukasa. Uz to, ima i troje unučadi i jedno praunuče.
Izgled i vitalnost Mika Džegera mnogi pripisuju dobroj genetici, ali kažu i da je posledica strogog zdravstvenog režima kao i fizičke aktivnosti koji se tvrdoglavo pridražava.
Podržava muziku u školama i pokrovitelj je „Mik Džeger“ centra u rodnom Dartfordu, a sponzoriše muziku i kroz svoj program „Red ruster“ u lokalnim školama. Ime programa je preuzeo iz naslova jednog od najranijih singlova „Rolingstonsa“.
Mnogi upoređuju njegove pokrete na sceni sa pokretima Džejmsa Brauna, ali Džeger ih demantuje: „Ne, ja u stvari sve vreme zamišljam da sam Merlin Monro i krećem se na sceni kao ona!“.
