Zadnji intervju Vlade Divljana otkriva koliko je bio dobar čovjek
Svi koji su imali priliku da ga upoznaju lako su postajali njegovi navijači. Dozlaboga šarmantan i rečit, uvek bi razmislio pre nego što bi formulisao misao uz obavezno izbegavanje korišćenja fraza. Prema svima, bez razlike, bio je učtiv. To su opštepoznate stvari koje je pažljivi posmatrač mogao primetiti u njegovim javnim istupanjima.
Oni koji su imali sreću da budu na njegovoj listi prijatelja mogu svedočiti o bogatom unutrašnjem intelektalnom životu i ličnosti bez grama sujete, zbog čega je jednako otvoreno pričao o svojim usponima i padovima, o čemu ilustrativno svedoči i poslednji intervju Vlade Divljana.
Dok na 10. godišnjicu smrti Vlade Divljana, najtalentovanijeg izdanka beogradskog novog talasa i muzičkog majstora s retkim darom za kreairanje pop hitova, slušamo neke od njegovih pesama – ja sam po ko zna koji put izabrao “Nebesku temu” i “Odnesi me” – neizbežno postavljamo pitanje gde bi i s kim bi bio danas. Odgovor je jednostavan za sve one koji su ga poznavali. Bio bi na ulicama, bio bi sa nama.
Pojedine smrti su vremenski graničnici. Posle njih više ništa nije isto. Pamtimo gde smo bili, šta smo radili kada smo čuli da je neko blizak, neko koga smo voleli, zauvek otišao. Takav je slučaj s Vladom Divljanom. Najveći gospodin među rokerima, lepo lice beogradske muzičke scene, napustio nas je na brzinu, preko reda, kao da je žurio da završi neki neodložni posao.
Poslednji put smo se čuli krajem februara 2015, desetak dana pre nego što je preminuo. Pričali smo dugo, više od pola sata. Bio je hospitalizovan zbog agresivnog delovanja bolničke bakterije koju je dobio nekoliko meseci ranije. Razgovarali smo o raznim temama, posebno o njegovoj bolesti. Želeo je da saopšti da nije na samrti, kako je preneo jedan zagrebački portal. Na rastanku, obećao mi je da ćemo se videti početkom aprila, kad je planirao da dođe u Beograd. Nije ispunio obećanje. Prvi put. Preminuo je u bečkoj bolnici 4. marta, nešto posle 21 sat.
‒ Čovek ne može pobediti smrt. Znam to. Ne bojim se, čak i ne razmišljam o njoj. I sada, dok sam u bolnici, trudim se da mislim na lepe stvari, na ono što ću raditi kad izađem. Slučajno sam saznao da sam bolestan. Išao sam na pregled prostate kad su posumnjali da imam kancer. Nisam paničio kad su mi saopštili od čega bolujem. Napiši, molim te, kancer, rak mi zvuči baš ružno. Dovoljno mi je bilo da pomislim na Dinu i decu i da dobijem neverovatnu snagu. Rešio sam da se borim, jer imam za koga. Imao sam sedam dana da se naviknem da činjenicu da nešto nije u redu s mojim organizmom, da me nešto izjeda. Činilo mi se po prvi put da mi je neko rekao: „Dobro došao u stvaran svet!“ Sve ovo do sada je bilo zezanje.
Kad je prošao taj prvobitni udar, kad sam se pribrao, počeo sam da se šalim na svoj račun. Saopštio sam Dini kako nameravam da snimim posmrtni govor sebi. Kiselo se osmehnula. Meni to i dalje zvuči zabavno. To, koliko ja znam, niko nije uradio. Valjda je to onaj naš beogradski duh. Iznenadio sam i sebe tako kul pristupom.
Kancer mi je otkriven na slepom crevu. Jebote, ne znam nikoga sa takvom dijagnozom! Lekari su prvo sumnjali da je u pitanju dvanaestopalačno. Kada su mi definitivno saopštili dijagnozu, počeo sam da se smejem. Slepo crevo ne služi ničemu, nikakve koristi od njega, samo šteta. Operisan sam i sve je bilo OK do jesenas. U novembru sam imao zakazani koncert u Beogradu, koji sam bio prinuđen da otkažem. Osećao sam strašne bolove. Na pregledu su mi rekli da sam dobio zapaljenje trbušne maramice. Do tada nisam znao ni da je imam. Uz to, zakačio sam i klostridiju, što je ionako komplikovano stanje učinilo nepodnošljivim.
Ne volim da pričam o bolesti. Zvučim sebi kao baba, ti to fino upakuj, da ne ispadnem parastuša. Nisam takav. Bolest je intimna stvar, ovo pričam tebi, jer se znamo tolike godine i znam da ćeš sve upakovati da izgleda pristojno – rekao mi je Vlada.
Foto: Branko Pantelić
Gloria.rs
