Poznata holivudska glumica ispričala je kakvo je iskustvo tumačiti čuvenu Mariju Kalas u biografskom ostvarenju reditelja Pabla Laraina
Kada je pre mnogo godina upoznala reditelja Pabla Laraina i rekla mu koliko ga poštuje kao filmskog reditelja, holivudska glumica Andželina Džoli nije ni slutila da će joj se nakon toliko vremena obratiti sa ponudom da u njegovom najnovijem filmu „Marija” glumi čuvenu opersku divu Mariju Kalas.
– Veoma ozbiljno je shvatio proces audicije, što cenim. On zaista želi da se uveri da je umetnik spreman za ulogu i da razume posao. Takođe, veliki sam obožavalac dela scenariste Stivena Najta. Mnogo je hrabrosti u izborima koje su obojica napravili u svom pripovedanju, što mnogo govori o tome koliko su sposobni – rekla je Džolijeva.
– Ovo nije bila samo prilika da ispričam priču o Mariji Kalas, ženi koja mi je zanimljiva i do koje mi je stalo, već priliku da sarađujem sa rediteljem koji će glumca povesti na nezaboravno putovanje. Sviđa mi se što je bio strog prema meni! On je režiser iz snova i želela bih da radim sa njim iznova i iznova – navodi.
Muzika je bila život Marije Kalas
Larain je od Džolijeve očekivao da peva, pa je pripremu shvatila veoma ozbiljno. Išla je na časove pola godine, učila je i italijanski, kako bi razumela operu…
– Kada počneš da glumiš, uvek te neko pita: „Znaš li da jašeš konje? Možeš li da govoriš ovaj jezik?” i kao mladi glumac kažeš „da” svemu. Onda odeš kući i pomisliš: „Oh, moram da naučim!” Kada je Pablo rekao: „Znaš li da pevaš?”, mislila sam: „Naravno, malo”. Ali, kako mi je rekao: „Moraš da naučiš da pevaš operu da bih mogao ti kažem kada smo blizu…“, bilo je mnogo više od toga da razumem Mariju Kalas i da budem u stanju da igram lik. Muzika je bila njen život, kao i en odnos prema njenom glasu i njenom telu, sposobnost da peva, prisustvo na sceni i komunikacija sa publikom – objašnjava glumica koju je publika zavolela devedesetih kao Laru Kroft.
Na pitanje kakvo je bilo iskustvo da nauči da peva na taj način, odgovara da je to bila terapija za koju nije znala da joj je potrebna.
– Izazov nije bio tehničke prirode, već emocionalno iskustvo pronaći svoj glas, biti u svom telu, izraziti se. Morate dati svaki deo sebe. Kada operski pevači izraze bol, to nije mala, to je najveća dubina. Zahteva sve što imate, vaše celo telo i da budete što otvoreniji i glasniji.
Veličina i osećaj opere
Holivudska diva sada doživljava operu potpuno drugačije, uživa u njoj i pušta da je obuzme.
– Ima nešto u operi što ranije nisam razumela. Mislim da je ponekad vidimo kao elitističku stvar koja je odvojena od nas. Možda morate da prođete kroz određene stvari u životu koje imaju toliku dubinu bola ili ljubavi, pa da razumete i veličinu i osećaj opere – objašnjava ova glumica ističući da je ovo iskustvo da je ovo iskustvo za nju i kao umetnika i kao ljudsko biće bilo dragoceno jer se nije bavila muzikom toliko u životu.
– Kao i mnogi roditelji, često slušam ono što drugi žele. Sebi nikada nisam dala muziku i pustila sam je da izmakne iz mog života. Zaljubila sam se u to da budem ponovo uvedena u muziku na tako kompletan način, da budem okružena muzičarima, da budem na snimanju sa drugim pijanistima, pevačima, celim orkestrom. Osećala sam samo zahvalnost što sam se ponovo probudila i zaista verujem u prednost muzičke terapije ovih dana.
Kada je stajala na nekim od kultnih lokacija, kako kaže, osećala se kao najsrećniji umetnik na svetu. Jedno je imati scene u kojima umetnik izražava emocije i bol, a drugo biti okružen muzičarima koji sviraju bol.
Marija je moj partner u ovom filmu
Uz pomoć tehnologije, Džolijev glas je kombinovan sa Marijinim.
– Dobra vest o igranju ove uloge je da niko ne očekuje da pevate Mariju Kalas jer niko na svetu ne može nju da interpretira, zar ne? Niko u njeno vreme nije mogao da joj parira i bio bi zločin ne imati njen glas u ovom filmu, jer je na mnogo načina prisutna. Ona mi je bila partner i odradile smo ga zajedno. Bila mi je velika čast.
Instinkt za preživljavanje brilijantne glumice
Nikada ranije nije tumačila izvođača. I što je više razumevala Marijine izbore prilikom tumačenja likova poput Ane Bolen, postajala je veća obožavateljka operske dive, koju sada naziva brilijantnom glumicom.
Kako kaže, jako je srećna što je imala priliku da je pokaže kao ljudsko biće. Posebno je počela da je poštuje kada je saznala kolika je bila Marijina dioptrija i da je bez naočara bila skoro potpuno slepa, a nije smela da ih nosi na sceni, jer je to bilo neprihvatljivo.
– Kada to shvatite, vidite koliki je bio njen instinkt za preživljavanje. Nije samo da je htela da bude ovakva diva, morala je da preživi i da radi duplo više. Mariju je u pevanje kao mladu gurnula majka, a kada je mogla da pruži sve što je imala i da bude najbolja, prenela je ljudima nešto što je bilo isceljujuće. Ali kako je starila i pravila izbore u svom životu, ta ista publika ju je kaznila što više nije mogla da radi umesto njih. Trpela je ogroman pritisak. I mislim da je bila veoma osetljiva osoba – istakla je Džolijeva.
Oštre kritike muškaraca
Na pitanje da li je ovo još jedan primer da uspešne žene trpe oštrije kritike od muškaraca.
– Radila je veoma naporno svoj posao. Shvatila je da ako stane ispred ljudi, mora biti što bliže savršenstvu. Dala je sve što je imala boreći se kroz različite situacije u životu. Nije bilo lako imati majku koja vas proziva i govori da niste dovoljno dobri. Ne mogu to da zamislim, jer mi je ljubaznost moje majke veoma pomogla da budem dobra u životu.
Na kraju, Džolijeva definiše da film „Marija” govori o odnosu čuvene operske dive prema sopstvenom glasu i bolu i njenoj dubokoj ljubavi. A njena prava ljubav bila je njena muzika.
magazin.politika.rs
